Najgori filmovi urađeni po igrama

Ovo je zaista nezahvalna tema. Ne zato što smo svi ovde ljubitelji kako igara, tako i filmova, pa ne želimo da silazimo u najniže ponore oba sveta, već zato što je izbor toliko veliki. Ozbiljni smo – napravite listu svih filmova baziranih na igrama i precrtajte originalni Mortal Kombat, Princ of Persia, i ajde-de, Tomb Raider, Silent Hill i možda prvi Resident Evil. Ostaće vam pozamašan spisak katastrofalnih naslova koji su nekako uspeli da prođu sve nivoe filmske produkcije i da se pojave na bioskopskom platnu. Međutim, nekako smo uspeli da se izborimo sa ovim promašajima, te je na vama samo da pročitate proizvode naše muke.

SUPER MARIO BROS (1993.)

Sa poslovne strane, snimanje live-action filma zasnovanog na verovatno najpopularnijoj igri svih vremena deluje sasvim primamljivo, pa i logično. Istina, tokom poslednje decenije kroz sijaset naslova, mitologija SMB sveta se produbila. Ali 1993. godine to je još uvek bila veoma sirova pričica o vodoinstalateru i njegovom bratu koji pokušavaju da spasu princezu od nekakvog dinosaurusa.

Van konteksta, ako biste pokušali da pitchujete ovakvu premisu bilo kom producentu, verovatno bi samo pozvali obezbeđenje. Međutim, Disney se polakomio, iskeširao 40 miliona dolara i postavio je neiskusni rediteljski par na kormilo broda čija je sudbina bila da potone sto metara od luke sa koje je krenuo. Ako na stranu stavimo efekte zaista visokog kvaliteta, kao i kompetentnu glumačku postavu, Super Mario Bros predstavlja nekoherentnu glupost koja pokušava da proda dečju tematiku odrasloj publici, ali nikako ne uspeva u tome. Na kraju, publika samo može da ode sa osećajem sažaljenja prema Bobu Hoskinsu i Dennisu Hopperu.

Kako bismo ga popravili: Deus ex machina. Na samom kraju, Hopperov lik iz Blue Velveta (Frank Booth) se budi i mrmlja sebi u bradu kako nikada više neće uzimati psilocibinske pečurke.

DOUBLE DRAGON (1994.)

Reklo bi se da ponižavajući neuspeh Super Mario Bros filma nije nikoga obeshrabrio, jer se već sledeće godine pojavio Double Dragon. Čitava situacija je još manje shvatljiva, budući da je originalni Double Dragon izašao 1987. godine, a nakon njega usledio je samo niz polu-uspešnih nastavaka, i dvosezonska animirana TV serija. Drugim rečima, tržišno interesovanje za ovaj film stajalno je na veoma klimavim nogama, u najboljem slučaju. Hej, ali možda je premisa dovoljno interesantna da zagolica interesovanje publike? Ne baš, jer prati prati braću Jimmyja i Billyja koji pokušavaju da spasu curu ovog drugog. Naravno, scenario i producenti su produbili priču i uveli komično zlog negativca Koga Shukoa koga tumači Robert Patrick, kao i nekakvu dečju bandu izviđača predvođenu Alisom Milano. Poslednja decenija prošlog milenijuma je postavila nove standarde trash podžanra, i Double Dragon je tu da vas podseti na njih, kroz svoje valjanje u narativnim klišeima i infantilnoj estetici.

Kako bismo ga popravili: Gurnuli bismo ga još dublje u provaliju toliko-loši-da-su-dobri filmova, jer sadrži neverovatan kemp potencijal.

MORTAL KOMBAT: ANNIHILATION (1997)

Ne možemo da lažemo – prvi MK film nije toliko loš. Naravno, pati od mnogih boljki, prvenstveno loše glume i neprijatnih dijaloga, ali uspeva da iznese nasleđe svog gejming predloška na koliko-toliko dostojan način. Uostalom, ako je Aleksandar Pistoletov obradio glavnu muzičku temu, to je dovoljno dobro za nas.
MK:A preuzima priču tamo gde je prvi deo stao. I to mislimo bukvalno – dvojka startuje par sekundi nakon keca. Takav kontinuitet zvuči interesantno, ako izuzemo činjenicu da je velika većina glumačke postave odbila da učestvuje u nastavku, pa su zamenjeni ekipom koja tek ovlaš podseća na originalnu. I naravno da nimalo truda nije uloženo da bi se unapredili užasni dijalozi iz prethodnika. Štaviše, nastavak uspeva da nekako bude gori u toj teritoriji.

Koja Kitana vam se više sviđa?

MK:A se manje-više svodi na izmarajuće i nekreativne scene borbe začinjene užasnim specijalnim efektima, sa pauzama u vidu besmislene ekspozicije koja nimalo ne osvetljava motive likova. Ipak, kao i Double Dragonu, moramo mu odati priznanje da je uspeo da snizi svoj nivo kvaliteta taman toliko da može da izmami par osmeha.

Kako bismo ga popravili: Zamenili bismo sve likove marionetama i snimili film nalik srednjevekovnim lutkarskim predstavama. Barem bi gluma bila bolja.

ALONE IN THE DARK (2005)

Kada neko spomene ime Uwe Boll, nama pada na pamet samo jedna reč – mazohizam, i to iz dva razloga. Prvo, niko svesno ne ulazi u njegove filmove, a da mu ličnost nije prošarana notom sadizma, jer Bollova dela prevazilaze granice niskog kvaliteta, a nemaju ni trunke iskupljujućih vrednosti. Drugo, sam Boll je toliko uporan u konstantnom izbacivanju kritički i komercijalno katastrofalnih naslova, da ne možemo da ga ne svrstamo u pomenuti tip ličnosti.
Dakle, Alone in the Dark. Film koji bi u idealnim uslovima trebao da oslika izuzetnu atmosferu prva dva dela istoimenog gaming serijala, ali u realnosti predstavlja dobru uvertiru u reboot iz 2008. godine. Boll je potpuno zanemario horor aspekat adaptiranog materijala i usmerio je film u žanr akcije, s tim da je najuzbudljivije scene snimao u potpunom mraku, doslovno shvatajući naslov franšize. Da stvari budu gore, pobrinule su se Bollove nekromanserske moći – iz mrtvih je pokušao da digne karijere Christiana Slatera i Stephena Dorffa (što mu nije uspelo), a u film se umigoljila i Tara Reid, internacionalno priznati kinematografski simbol za loš film.

Kako bismo ga popravili: Tako što bismo promenili ime filma, čisto da ne baca dodatnu ljagu na već posrnuli gejming serijal.

IN THE NAME OF THE KING: A DUNGEON SIEGE TALE (2007.)

Postoje ljudi koji (verovatno opravdano) smatraju da bi ovakve liste trebale da budu rezervisane isključivo za filmove Uwea Bolla, ali mi smo odlučili da se zaustavimo na drugom. Red je da se i ostalim majstorima nekvaliteta pruži šansa, barem radi raznolikosti.
Pokušavamo da smislimo razlog zašto bi neko snimio film po igri Dungeon Siege. Nemojte nas pogrešno shvatiti, u pitanju je sasvim solidan serijal, ali ne izlazi iz granica fantasy postulata, a hack&slash gameplay nije nešto iz čega može da se izgradi kvalitetna narativa za film. E, pa – Uwe Boll je obezbedio monumentalnih 60 miliona dolara budžeta za adaptaciju, skupio nadrealnu ekipu glumaca (Statham, Rhys-Davies, Liotta, Lillard, Perlman, Loken i, ni manje ni više, Burt Raynolds) i uspeo da snimi najdosadniju kopiju Gospodara Prstenova koju je svet ikada video. Scenario je potpuno besmislen, likovi su jednodimenzionalni hodajući klišei, a glumačka ekipa deluje kao da je naprasno izgubila bilo koji trag talenta koji je nekada imala.

Vidi mama, Terminator visi na drvetu!

Nećemo ulaziti u mračnu pećinu Bollove finansijske podrške (i sa kakvim to fotografijama ucenjuje finansijere), ali ćemo reći da i pored zastrašujućeg budžeta, A Dungeon Siege Tale ima produkcijske vrednosti filma rađenog u The Asylum studiju. Bukvalno, samo Tara Reid fali.
Kako bismo ga popravili: Vratili bismo se u prošlost i lepo zamolili Chrisa Taylora da batali Dungeon Siege projekat radi opšteg dobra.

Očigledno je da smo se ustezali sa ovom listom, jer su se na njoj komotno mogle naći i takve filmske gromade kao što su: Wing Commander, Max Payne, Hitman, Silent Hill: Revelation, Bloodrayne, Dead or Alive, House of the Dead, Far Cry, i drugi. Međutim, nikoga ne treba siliti da gleda ovako poražavajuće naslove, osim, naravno, MST3000K ekipe, ali oni su ipak profesionalci.

I, za kraj, ostaje nam da se nadamo da Warcraft film neće završiti kao gorepomenuti i da će nam pružiti nešto zaista vredno gledanja.

Autor teksta: Neven Ković

Zahvaljujemo se portalu adria.ign.com na ustupanju ovog teksta. Tekst u celosti pogledajte na adria.ign.com/specijal/1271/feature/najgori-filmovi-uradeni-po-igrama