Stigla je Devojčica

Svi znaju da su računari oduvek muškog roda. Da li se stvari menjaju i šta se dešava kada u stan jedne novinarke uđe Devojčica?

Autor: Tamara Skrozza

Još onomad, kad sam pročitala čuveno HAL-ovo: “Mislim da imamo problem, Dejv…”, čvrsto sam odlučila da monstrumi od računara nikada neće ući u moj život. Svaki pomen Interneta u mom prisustvu uzrokovao je beskrajne monologe o tome “kako će računari uništiti svet” i “kako ih se treba kloniti da bi čovek sačuvao dušu”, seminarske radove sam kucala na “bezbednoj” pisaćoj mašini, do iznemoglosti brišući gumicom ili koristeći korektor, a sve one koji su poslednji dinar davali za “nedostajuće komponente” gledala sam kao zabludele nesretnike.

HAL među nama

Kao što to u životu obično biva, zlo od kog uporno bežimo stigne nas kada se najmanje nadamo. “Prolazak” na audiciji za novinare jedne beogradske radio stanice značio je i bazičnu obuku za rad sa računarom. Zapravo ne baš sa računarom – reč je o rashodovanoj “četiri osam šestici” koja je imala instaliran samo Norton Commander, od memorije “neku bedu” (kako su to govorili naši tehničari) ali i to je bilo mnogo… Pokušala sam da se odbranim, no završilo se bez uspeha: iako sam insistirala, urednici nisu ni pomišljali da mi dozvole da izveštaje s konferencija za štampu kucam na pisaćoj mašini, a skraćivanje agencijskih vesti koje smo dobijali preko BBS-ova (nikad nisu uspeli da mi objasne zašto je to u množini, ali objašnjeno mi je da, kad me neko pita, kažem upravo tako) predstavljalo je deo svakodnevnih obaveza.

Malo po malo, naučih da ja zapravo “radim u DOS-u”, da kad pritisnem Alt i L mogu da markiram redove preko kojih pređem kursorom, da je Alt+D u stvari brisanje, a da je Ctrl+U naredba kojom “vraćam u normalu” ono što sam ranije markirala. Bilo je tu još sličnih “veština” koje sam na jedvite jade savladala, stalno strahujući da će se kad budem pritisnula nešto pogrešno sistem raspasti u paramparčad i da će svi upirati prstom u mene kao u poslednjeg kretena. Ipak (za neverovati) nisam bila najgora – posle nekoliko meseci, mene, već iskusnog “majstora deset komandi”, u pola sedam ujutro budile su koleginice sa iste audicije da me pitaju “Kako se, do đavola, uključuje ovo čudo?”

Svakodnevna upotreba računara postepeno je postajala sve bezbolnija, a onda… novi šok: “Znaš, nisu nam dovoljna dva računara. Moramo da koristimo treći. Samo, glupo je da opet imamo 486-icu, donosimo Pentium. Znaš, on ima Windows, miša i sve to”. Znala sam da opet sledi višemesečni pakao – uz Alt-ove, Ctrl-ove i sve ostalo trebalo je naviknuti se na miša, na izbor fontova, na “sejvovanje”… Opet sam se setila grešnog Dejva i njegovih muka. Zla mašina ulazila mi je u život i samo sam čekala trenutak kada će konačno preuzeti kontrolu nad mojom sudbinom i umilnim glasićem me obavestiti da “imamo problem”. Izbegavala sam da me iznova “obučavaju” – živela sam u sretnoj zajednici sa 486-icom, verujući joj potpuno i znajući da ona, čak i da hoće, ne bi mogla da preuzme stvari u svoje ruke.

Jedne noći u redakciji, iz ko zna kog razloga, stepen besa zbog svega što se oko mene događalo došao je do one kritične tačke kada se treba ili prazniti ili eksplodirati. Nigde nikog ko bi bio voljan da sluša moj prikaz “svega što nam je onaj uradio” – čuli su to već milijardu puta. Spremni na sve da bi me se kako-tako ratosiljali, prisutni mi predložiše da “odem na Net jer, jel’te, tamo barem ima dovoljno frikova”. Stepen očajanja je rastao i nije bilo druge – pravac novi Pentium računar i Internet. Prvi susret imao je sledeću formu: otvori se sajt, ja malo kao šaram po njemu, ostavim poruku dragom nam (bivšem) Predsedniku, onda zovem nekog da nađe novi sajt. Shvatili su da tako neće ići i pronašli rešenje: Sezamov chat.

I tako se nađoh među nekim čudnim ljudima koji do iznemoglosti čuketaju po tastaturi umesto da se lepo ispričaju telefonom. Niko, kao za inat, nije bio voljan da chat-uje o politici, ali mic po mic… prođe noć. Svidelo mi se, nisam se smarala pustim pričama, mogla sam da odem kad god hoću… mogućnosti su bile bezbrojne i prilagodljive svim promenama psiho-fizičkog stanja. Sledeći put već sam uspela sama da se konektujem, sama da nađem sajtove koji me zanimaju, a nekako se uključih i u chat. Svaki put sam naučila neku novu sitnicu, boravci u cyber space-u postajali su sve duži, dok konačno nisam shvatila da bez dnevne (tj. noćne) doze više ne mogu. I fizički simptomi postali su ozbiljni – oči su suzile a leđa jezivo bolela, dobila sam upalu mišića desne ruke od upotrebe miša, dan sam zamenila za noć… Tešilo me je jedino to što sam se donekle “izveštila” i malkice umanjila strah od računara – bila sam (skoro) ubeđena da, šta god uradila, ne mogu izazvati eksploziju, kratki spoj ili nešto slično. Na HAL-a sam već bila zaboravila – danas se pitam nije li to možda bio prvi znak da je on u stvari ušao u moj život.

Jedini računar koji sam mogla da koristim za upražnjavanje svoje (sada već ustanovljene) ovisnosti “preminuo” je jednog dana iznenadivši nas sve, a “oživljavanje” je potrajalo. U početku sam jezivo “krizirala”, mučila me nesanica, nervoza je postajala nepodnošljiva. Dan po dan, nekako sam uspela da se “skinem” i vratim u normalu pa su se, kada je mašinica konačno osposobljena, boravci na Internetu svodili na obilazak jednog ili dva sajta i razmenu pošte. Sve se nekako smirilo – ni HAL, ni droga. Istina, pomalo sam se zabrinula za sopstveno zdravlje kad sam shvatila da više ništa ozbiljnije ne mogu da pišem bez računara – uz olovku i papir inspiracije jednostavno nije bilo, a mozak kao da se uključivao istovremeno kad i kompjuter. Ta zabrinutost ipak je nestala pred jednostavnom činjenicom da je lakše kucati nego pisati i da je to stvar navike – pravdala sam se i time da istorija već poznaje evoluciju sredstava za pisanje i da, isto kao što ja ne mogu da pišem bez računara, novinari vremena prošlih nisu svoje tekstove mogli da pišu urezivanjem slova u glinene ploče.

Deda Mraz postoji!

A onda iz elektronskih medija pređoh u štampane, tj. u nedeljnik “Vreme” – ta promena posla, kako će se ispostaviti, nije toliko uticala na sistem rada koliko na zastupljenost i značaj računara u mom životu. Tekstovi su, zbog dalje obrade i preloma, morali da budu otkucani na računaru, u redakciji računara malo, a ja svoj nemam. Najčešće sam se snalazila tako što sam koristila računar u bivšoj firmi – s obzirom na to da je u pitanju radio stanica, taj posao je mogao da se obavi samo noću. Nažalost, ni tada nije bilo mira – dok sam se bavila predizbornom i postizbornom krizom, obnovom i izgradnjom, gresima bivših šefova DB-a i sličnim temama, oko mene se do iznemoglosti pričalo o radijskom programu, razmenjivani su tračevi, postavljano mi je hiljadu pitanja… Neudobno za bilo šta što podrazumeva kreativnost.

Sve to je još i bila dobra varijanta – ponekad nije bilo vremena da čekam noć, pa sam odluku na kom računaru ću da pišem donosila na osnovu lokacije intervjua: završim razgovor, analiziram svoj geostrateški položaj i odlučujem čiji računar ću da rabim. Ako se uzme u obzir da svi prijatelji imaju mame koje uporno nude kafu, kolače ili ručak, koje su uvek zainteresovane za najnovija politička gibanja i kojima se o tome priča baš sa novinarima, situacija je opet nepovoljna. Standardna neprijatnost “eto, upadam ljudima u kuću, ništa zbog mene ne mogu da rade”, uticala je na to da tekstove baš ne “lickam” previše – jednom se desilo da, žureći da što pre okončam okupaciju tuđe radne sobe i tuđeg računara, završen tekst nisam ni pročitala! Zato je najadekvatniji odgovor na pitanje gde ja uopšte pišem tekstove mogao da glasi: “po kućama”.

Prava revolucija počela je onog dana kada mi urednik rubrike “Mozaik” reče da napišem tekst o novogodišnjim poklonima, o tome kako kod nas baš nešto i nema one potrošačke groznice itd. Sve je trebalo da bude u (pomalo) Cosmopoliten stilu – laganije štivo, uz propratne ankete i lepe sličice. Napisah ja tekst, tri strane, 15000 karaktera, sve lepo, lagodno, anketa levo, Sindi Kraford i jelka desno… Sve na svom mestu, osim mene:

– A gde si ti u anketi?

– Kako gde sam? Pa, ja sam je radila, šta ću ja tu?

– Ne, ne… idi da te slikaju i napiši o kakvom novogodišnjem poklonu ti sanjaš a kakvim bi se zadovoljila. To se radi svuda u svetu.

Odgovor na pitanje “O čemu ja u stvari sanjam?” bio je šokantan: spoznaja da želim jedino kompjuter vratila je ponovo HAL-ov umilni glasić u moj život. Od svih stvari, ja (tehnofob, zadrti protivnik svih tehnoloških čuda, pristalica teorije da je život bio mnogo lepši bez struje i svega što je ona donela) želim upravo tu spravu! Prisetila sam se, međutim, svih muka koje podrazumeva “pisanje po kućama” i, mireći se sa činjenicom da želja za normalnim radom ne znači i HAL-ovo uskrsnuće, napisah šta želim. Da bih nekako ublažila sopstveni šok i ubedila sebe da sam i dalje normalna, kao zadovoljavajući poklon navedoh omiljenu zanimaciju – lakove za nokte neobičnih boja.

Sutradan po objavljivanju teksta od čitalaca iz Novog Sada stiže paketić sa dve bočice laka: “Eto, neko čita to što napišem i nekome se to sviđa”, radovala sam se tog dana. Na usputne komentare i pitanja o tome kad će mi Deda Mraz doneti drugi poklon nisam obraćala previše pažnje – to je već bila fikcija. Posle nedelju dana, baš u trenutku kada sam zbog neposedovanja računara bila na rubu nervnog sloma (trebalo je nešto napisati, a računar koji mi je bio pri ruci bio je veoma neposlušan), zazvonio je mobilni.

– Zdravo. Ovde… iz firme… Mi smo odlučili da ti poklonimo računar… Nije Bog zna šta, ali poslužiće…

– Ako je neka šala, baš i nisam oduševljena!

– Ne, ne… svideo nam se tekst…

Pošto sam konačno shvatila da Deda Mraz ipak postoji i da koristi mobilni telefon, dogovorismo se da ja obiđem firmu, vidim kako rade, upoznam darodavce… i preuzmem poklon. I tako sam se, nekoliko dana pred dolazak novog veka, srela sa svojom… da, trebalo je “krstiti” mašinu. To, naime, više nije bio običan, već moj računar, morao je imati ime. Bilo je raznih predloga: Mališa (odbijeno zbog toga što jedan od poslanika u novoj republičkoj Skupštini privatno, pa dakle i među novinarima, ima upravo taj nadimak; kakve god da su bile političke promene, ipak nisam mogla da dozvolim da mi se računar zove po narodnom poslaniku), Zver (odomaćen izraz za nešto što je u stvari fino i pitomo, ali mi je zvučao nekako grubo), lična imena (u opticaju ih je bilo više)…

Kad sam u magacinu prepunom drugih računara prepoznala baš onaj koji mi je bio namenjen, shvatila sam da ni jedno ime nije adekvatno. Moja mašinica je u stvari žensko, to je prava mala, buckasta devojčica. Upoznah se, dakle, sa Devojčicom, ali nisam baš mogla da zapamtim šta ona sve ima u sebi – pošto me je bilo blam da priznam darodavcima da meni nije jasno o čemu oni u stvari pričaju kad pominju megaherce i gigabajte, u pomoć je pritekao moj najbolji drug Vukašin, koji je sve upamtio pa, zahvaljući njemu, mogu da kažem da se u moj dom useli(la) Pentium I na 200 MHz, sa hard diskom od 4 GB, Motorola modemom, CD plejerom, zvučnom karticom… Nisam ni sada baš sigurna šta sve to znači, ali kad god me pitaju, ponovim ono što mi je Vukašin rekao: “Pentium I, ali obavlja mi posao. Mogu da pišem, da idem na Internet i to je to što mi treba”.

Sve u vezi sa instalacijom i sličnim zanimacijama prepustila sam, naravno, svom dipl. ing. drugu, a u pomoć su pritekli i ostali. Meni je preostalo samo da odaberem screen saver i kreiram desktop – Devojčicin izgled morao je da bude u skladu sa nameštajem i ostalim stvarima do kojih mi je više stalo nego do tehničkih karakteristika. I tako sam u novi milenijum ušla spremna – tekst o Gardi VJ kucala sam sedeći u pižami, a tekst o diplomatskim pasošima Marka Miloševića držeći kozmetičku masku od gline na licu. “Definitivno imamo problem, Dejv”, reče HAL. “Iz sve snage uživam u tome”, odgovorih ja.

Posao je konačno mogao da bude obavljen “kako Bog zapoveda”, Internet sam konačno počela da koristim ozbiljno i sistematski za potrebe posla, a stan koji je dotad bio samo svratište konačno je počeo da liči na mesto na kome neko živi i radi. Počelo je, međutim, da škripi na privatnom planu. Dan za danom, a situacija sve gora: nepostojanje privatnog života sve očiglednije, roditelji standardno problematični, za prijatelje se nema vremena a muškarci komplikovani do neizdržljivosti. Ko bi mi prvi pritekao u pomoć tako usamljenoj, nikakvoj, sa poslom kao jedinim utočištem? Naravno, moja Devojčica: jedino što je uspevalo da me smiri bilo je besciljno surfovanje po “ženskim” sajtovima (kozmetika, horoskopi, moda), dok bi u trenucima potpunog beznađa odlazila na www.emode.com, gde su me raznorazni psiho testovi definitivno uveravali da imam problem, ali ovaj put ne sa HAL-om.

Jednog dana stiže e-mail od druga s kojim se nikad nisam dopisivala, koga sam prilično retko viđala i koga sam ubrajala u red onih što sam ih “upoznala na/oko posla” (kategorija koja mi je postajala sve mrskija). Pisalo je samo: “Pošto sam ja čovek u godinama, da li adresa beše sa dva z? U svakom slučaju, ako mi se e-mail vrati, znaću da sam omašio, ako ne…” Bi mi simpatično, ali odgovorih standardno “mailovski”. RE sam dobila istog dana; do kraja te nedelje, sažeti mail sastavljen od dve – tri replike dobio je zavidne dimenzije, a ja sam počela da se u cyber svetu istinski opuštam uz nekog koga sam van tog sveta jedva poznavala. Standardno “Cmok” kojim obično završavam svoje poruke preraslo je za desetak dana u teoriju o tome šta je “pusa” a šta “cmok”, kako se dotične akcije mogu praktično izvesti, ko bi mogao da bude “pokusni kunić” za uvežbavanje tih akcija… Konačno, ustanovljeni su “slobodni termini za treninge” – trenutno je svakodnevno u opticaju pet mail-ova, jedan zahteva 50 minuta kucanja, ostali nešto manje… Razmena cmok-ova, pusa i ostalih stvari sprovodi se i u praksi u svim slobodnim terminima, a ja sam, hvala na pitanju, veoma dobro…

“Mislim da imamo problem, Dejv”, čujem svako jutro kad se nagnem da iz kreveta uključim Devojčicu i vidim šta ima novo na mom privatnom i poslovnom planu. “Znači, pred nama je još jedan divan dan, HAL”, odgovaram ja, pristavljajući prvu jutarnju kaficu, paleći prvu jutarnju cigaretu i uživajući u trudu moje Devojčice da me što pre obraduje svojim veselim crvenkastim desktop-om koji se tako dobro slaže s foteljama…