Naših 30 godina

Trideset godina je priličan period za ljudski život, ali u oblasti vrhunskih tehnologija za to vreme se desi više toga nego u 300 godina razvoja neke druge oblasti. Nije lako ni setiti se koje su sve tehnologije dolazile i odlazile, čime smo bili oduševljeni i razočarani, gde smo sve bili i šta smo videli… Srećom, sve je zabeleženo na stranicama časopisa PC

Prva decenija: Nešto zanimljivo postaje korisno

Časopis PC (ili PC Press, ako više volite da ga zovete tako) koncipiran je kao publikacija namenjena profesionalnim korisnicima računara. Istini za volju, profesionalnim korisnicima su 1995. godine bile na umu znatno drugačije stvari nego danas: kompjuteri su bili slabije standardizovani, bilo je potrebno dosta znanja da ih izaberete, konfigurišete i primenite. Interneta nije bilo, pa su računarski časopisi bili najširi prozor u svet, mogućnost da prvi saznate šta dolazi, ali i kako se koriste nove generacije softvera.

Današnjim korisnicima nije lako da sagledaju tehnologiju tog vremena. Recimo, niste mogli “tek tako” da ubodete novi disk u računar. Postojao je kontroler za dva hard-diska. Trebalo je da mikroprekidačima podesite koji je disk master a koji je slave, pa onda da u BIOS Setup-u pronađete model sa odgovarajućim brojem glava i sektora – ako disk nije podržan, ne možete da ga ugradite. Posle su se pojavili BIOS-i u kojima možete ručno da otkucate broj ploča / glava i sektora… ah, koji je to bio napredak! USB nije postojao, morali ste da povezujete periferale ugrađujući odgovarajuće kartice (recimo, kartica za skener) u neki od portova na matičnoj ploči, ali onda i da podešavate koji je IRQ (interapt linija – ima ih ograničeni broj) dodeljen kojoj kartici. Kada nekako sklopite hardver, počinje instalacija Windows-a 3.11 za radne grupe koji je stizao na osam disketa od po 1.44 MB. Umetnete prvu disketu, pa drugu, treću… i najzad osmu. Posle toga pokrenete Windows i nadate se da će čitavo to zamešateljstvo raditi.

U danima kada je PC Press nastao stvari su se pomerale prema lakšem korišćenju, pa je u avgustu 1995. predstavljen Windows 95. Bio je to planetarni događaj koji smo na dobar način iskoristili izdavanjem knjige PC95. I pored svih tih grafičkih okruženja i multimedije, većina poslovnih primena računara je i dalje tekla u DOS-u, crnom prozoru u kome su prikazivana samo slova i blok grafika. Uostalom, i sami monitori su uglavnom bili crno-beli ili crno-amber, dijagonale 14 inča ili manje. Poslovni programi su uglavnom pisani u jeziku Clipper, a baze sa podacima su se nalazile na lokalnom računaru ili, u nekom luksuznom slučaju, na serveru vezanom u mrežu koaksijalnim kablovima koji su obezbeđivali prenos podataka brzinom 10 Mbps. Rad je bio spor, diskovi su bili premali i svi su maštali o sledećoj generaciji hardvera koja će rad učiniti efikasnijim.

Zato se već u prvim brojevima iskristalisalo nešto što će postati “zaštitni znak” našeg časopisa – veliki uporedni testovi opreme. Za našu malu Redakciju to su bili gigantski poduhvati, ali je vredelo truditi se. Kada smo testirali grafičke kartice ili matične ploče stvari su još nekako i bile pod kontrolom, ali kada smo u PC#20 testirali 27 monitora velikih dijagonala – a tada su monitori bili CRT gromade – haos je bio toliki da je koleginica iz marketinga jednog jutra mislile da je neko provalio u Redakciju i sve pokrao.

“Hardver godine” je bio CD-ROM, pločica na koju staje neverovatnih 700 megabajta podataka. Nije još bilo pisača CD-ova, barem ne takvih koje biste mogli da kupite za normalne pare, pa ste silom prilika morali da kupujete originalne CD-ove i makar načas zaboravite piratsku praksu, tako normalnu za zemlju pod sankcijama. Otkrovenje su bile enciklopedije kao što je Encarta na koje je smešteno “svo znanje sveta”, neka vrsta mini-Interneta. Jedan od najčitanijih tekstova u prvom broju PC-ja bavio se odrednicama enciklopedije koje se odnose na zemlje bivše Jugoslavije. Često je citirana rečenica da su naši političari zaslužili slike u boji, a recimo Fransoa Miteran samo crno-belu.

Nismo se zadržali samo na komercijalno raspoloživom hardveru – zahvaljujući Voji Antoniću, objavili smo niz zanimljivih projekata, pravih poslastica za čitaoce koji vole nešto da sagrade svojim rukama. Naročito se sećamo razvojnog sistema Sherlock opisanog u PC#4 – na jednoj PC kartici integrisan je emulator EPROM-a, 24-kanalni digitalni analizator, logička sonda, indikator prozivanja i sadržaja odabrane memorijske lokacije ciljnog sistema, frekvencmetar i brojač spoljnih događaja. Sledila su razna rešenja zasnovana na mikrokontrolerima, ali i tekstovi u kojima se objašnjava kako ti uređaji funkcionišu i kako ih koristiti u sopstvenim projektima.

Već 1996. godina Srbija se konačno povezala na Internet, pa smo brzo objavili knjigu praćenu CD-ROM-om na kome smo, pomoću jednog od prvih Web crawler-a na svetu (Google tada još nije postojao) “zarobili” najveće Web sajtove, kako bi naši čitaoci mogli da vide šta je “taj Internet” čak i ako još nisu povezani na njega. Znanje o Internetu širili smo i direktno, kroz tri Internet seminara koji su preteča današnjeg BIZIT-a.

Jedna od akcija koja je proizvela neočekivano dalekosežne rezultate bio je izbor Top50 domaćih Web strana, objavljen u PC#31 (januar 1998). Mislili smo da je to samo još jedan tekst koji populariše korišćenje Interneta, ali je taj tekst prerastao u “Internet oskare” koje dodeljujemo već preko četvrt veka. U tim prvim krugovima bili smo toliko neskromni da i sebi dodelimo Top50 statuu (doduše, tada se nisu delile statue), ali ona nije bila nezaslužena – PC Press je među prvima napravio Web sajt zasnovan na CRM-u koji je omogućavao automatsko dodavanje sadržaja i generisanje stranica (možete pogledati ta stara rešenja na pc1.pcpress.rs i pc2.pcpress.rs). Sa te strane smo, dakle, bili avangardni, ali sa druge strane smo pogrešili vezujući sadržaj sajta isključivo za sadržaj časopisa; bila je potrebna decenija da to ispravimo osnivanjem sajta pcpress.info.

Drugu polovinu devedesetih obeležili su i mobilni telefoni, koji su začas postali uređaji iz snova čitave nacije. Mobtel mreža, nastala u saradnji kompanije BK Trade i PTT-a, je 1995. godine ponudila NMT standard za komunikacije. Telefoni su ličili na cigle, svi su morali da koriste isti uređaj koji se prodavao samo kod mobilnog operatora, a komunikacija nije bila kriptografski zaštićena, pa su veštiji radio-amateri lako prisluškivali sve razgovore. Ulaznica u mrežu i sam telefon koštali su neverovatnih desetak hiljada nemačkih maraka – iako je pokrivenost bila slaba a veze generalno loše, telefoni čiji je broj počinjao sa 061 postali su statusni simbol. Već 1996. godine Mobtel pokreće novu, digitalnu GSM mrežu. Pozivni broj je sada 063, telefoni su značajno jeftiniji jer je na tržištu dvadesetak različitih modela, što znači da ste za ispod 1000 maraka mogli da se opremite solidnim uređajem. U PC-ju smo u decembru 1997. i u januaru 1999. godine organizovali velike testove mobilnih telefona i servisa, olakšavajući čitaocima da razumeju prednosti i ograničenja ove tehnologije i da u novi milenijum uđu sa mobilnim telefonom u džepu. Telefon je tada korišćen samo za razgovor i SMS-ove; prenos podataka bio je previše spor i užasno skup.

I tako dolazi novi milenijum… Spremno smo dočekali otvaranje prema svetu tokom 2001. godine, radujući se kreditnim karticama kojima konačno možemo da plaćamo preko Interneta. Velike firme došle su u Srbiju, direktno ili preko zastupnika, a to je značilo i da se softverska piraterija mora obuzdati. Pratili smo kampanju legalizacije, informisali čitaoce o modalitetima licenciranja komercijalnog softvera, tražili razne “prečice” kroz MAPS i MSDN pretplate i sve to krunisali seminarom PLUS 2003, koji je održan na Kopaoniku od 5. do 8. decembra 2002. godine.

Tokom naše prve decenije multimedija je ozbiljno napredovala a snaga procesora i količina memorije obezbedili su grafičke primene PC-ja kao i (za naše tadašnje pojmove) spektakularne igre. Čak su se stidljivo pojavili i TFT monitori dijagonale 17 inča koji su nekako mogli da se plate. Promena je bila ogromna: prepuni radni sto je odjednom oslobođen, a slika je bila bolja, preciznija, rezolucija je rasla… DTP primene su procvetale, knjige se više nisu pripremale na štampu korišćenjem zloglasnog pausa, a dizajn je uznapredovao za red veličine. Digitalni foto-aparati još nisu sasvim potisnuli klasične, ali je bilo očigledno da će se to uskoro desiti. I naš časopis je izgledao sve bolje, a priprema je donosila sve više kreativnog zadovoljstva. I tako smo stigli do stotog broja, čiji smo izlazak proslavili 5. maja 2004. godine žurkom u pozorištu KPGT. Prisustvovalo je preko 2000 informatičara – došli su “svi”, od vlasnika i direktora najvećih IT firmi, do najmlađih saradnika koji su prepunili podijum za ples, uz muziku “Nevernih beba”.

Druga decenija: Sve je umreženo

Posle broja 100 dođe broj 101, pa se priča nastavila, ali uz jednu značajnu novost: uz svaki broj časopisa stizao je i CD-ROM. Od PC#123 CD je porastao na DVD, a od PC#125 na double layer DVD (8.5 GB podataka); do Blu-ray diskova nismo stigli. Projektu smo pristupili vrlo ambiciozno, pa je Aleksandar Vacić razvio posebnu aplikacija na Web-u (danas bi se reklo “u cloud-u”) za “komponovanje” CD/DVD diska i generisanje njegovog sadržaja. Aplikacija je bila zasnovana na Microsoft tehnologijama i za ono vreme toliko avangardna da je predstavljana kao tehničko dostignuće na konferenciji Sinergija 05. Mnogo je zanimljivog materijala objavljeno na tim diskovima, šteta što sve to nije indeksirano i pristupačno na Mreži.

Nastavila se tradicija velikih uporednih testova, a posebno mesto je dobio uporedni test domaćih PC konfiguracija. Iako se Srbija otvorila prema svetu, i dalje je velika većina desktop PC računara koji su se prodavali asemblirana ovde, od strane firmi koje su stvorile snažne brendove. U kasno jesenje doba pozivali smo firme da nam pošalju svoje računare, testirali ih i poredili rezultate. Konkurencija je bila ogromna, pošto je šampionsko mesto na našem testu donosilo značajno veću novogodišnju prodaju. Bilo je tu svakojakih trikova, recimo jedan od proizvođača je slao konfiguraciju koja se realno nije mogla prodavati za oglašenu cenu, u nadi da će, dok mi izdamo broj, komponente na tržištu pojeftiniti (zamislite, tada su komponente pojeftinjavale iz meseca u mesec) i da će kupcima moći da ponudi taj superiorni računar. Drugi su se opredeljivali za klasičnu taktiku “izvinite, taj model je rasprodat, ali kad ste već svratili kod nas…”

Veliki testovi konfiguracija su “krivac” i za neke od rekorda: PC sa najvećim brojem strana objavljen je u januaru 2006 (PC#118): osnovni blok časopisa imao je 164 strane, specijalni dodatak 16, a dodatak PC Izlog sa velikim testom konfiguracija 36 strana – ukupno 216. PC#117 je imao 208 strana, a časopis sa najviše strana u osnovnom bloku bio je PC#84 – 184 strane plus specijalni dodatak od 16 strana.

Nisu svi koristili desktop – notebook računari su postajali sve ozbiljnija alternativa, pa smo ih često predstavljali i poredili. Gledano iz današnjeg ugla, bili su ogromni, teški i spori, a baterija je jedva izdržavala sat ili dva rada. Kako reče jedan saradnik, nisu to “prenosivi” nego “prevozivi” računari, ali je trend minijaturizacije bio očigledan. Baš kao i trend umrežavanja – svi su sanjali o pristupu Internetu dok se nalaze van kuće ili kancelarije.

Zato je događaj decenije ipak bio broadband pristup Internetu. Da, i pre toga smo pristupali Mreži, ali je jedna priča kad za svaki pristup treba pozvati dial-up modem provajdera, a druga kada ste na Mreži 24/7. Prvi ADSL priključci, zasnovani na tehnologiji Telekoma Srbija, su u Beogradu instalirani početkom 2005. godine, ponuda se kasnije postepeno širi na čitavu zemlju, a i kablovski operateri ubrzo počinju da nude odgovarajući servis distribuiran preko koaksijalnog kabla. Uz razvoj jeftinih Wi-Fi access point uređaja, Mreža je tako bila prisutna u svakoj kancelariji i svakoj prostoriji našeg doma.

Ubrzani Internet značio je i komforniji pristup multimedijalnim sadržajima. Kompjuter se definitivno uselio u dnevnu sobu, krenuli su streaming servisi a mi smo sa zadovoljstvom testirali televizore, koji su postajali sve veći, sve “pametniji” i najzad dostigli full HD rezoluciju. Oko pametnog televizora širila se pametna kuća, sa gomilom uređaja koje treba integrisati, kamerama za video-nadzor, NAS-ovima na koje skladištimo podatke i mrežnom opremom koja je ubrzavala pristup svemu tome.

O ubrzanju mreže smo razmišljali i kad izađemo iz kuće. U PC#122 predstavili smo “brzi” mobilni Internet zasnovan na EDGE tehnologiji – (teorijskih) 256 kbps je predstavljalo veliki skok u odnosu na ranijih 64 kbps što je obezbeđivao GPRS. Problem je bio u mobilnim uređajima – tadašnji telefoni retko su obezbeđivali bilo kakav mobilni Internet, pa sam na mom tadašnjem Qtek 8310 mogao da čitam samo e-mail poruke u kojima nema YU slova. Uskoro će se pojaviti bolji Windows Mobile telefoni, mada će se čitava ta tehnologija pokazati kao ćorsokak – sve je došlo na svoje mesto kada su se pojavili Android i iOS uređaji. Ili možda nešto kasnije – sećam se dana kada smo na stolu imali prvi iPhone koji uopšte nije radio u našoj mreži. Trebalo je pronaći nekog hakera iz Čačka koji na čudne načine duplicira GSM kartice pa da ovo prelepo Apple-ovo čudo proradi i kod nas, o čemu smo pisali u PC#136. Ubrzo su stigle i 3G mobilne mreže, a na sve se naslonio i GPS koji nam je pomogao da uvek znamo kako da stignemo tamo gde smo pošli. GPS je, doduše, postojao još u prošlom veku, ali je bilo potrebno dosta vremena da se pojave dovoljno precizne mape naših gradova i ulica.

Velike promene u tehnologiji nisu prošle bez velikih lomova u poslovnim modelima telekomunikacionih operatora. Ranije je mnogo para zarađivano od telefonskih razgovora sa inostranstvom, a sada je došao Internet i takvi razgovori su postali praktično besplatni. To se korisnicima sviđalo, a operatorima baš i ne – sećam se da su nam 2005. godine slali nekakvu saveznu inspekciju zato što smo se usudili da pišemo o Gigaset telefonima koji obezbeđuju VoIP pozive. I danas mi mogućnost da sedim u nekom kafiću i razgovaram, glasom, slikom i(li) porukama sa prijateljem koji se nalazi u USA ili Australiji deluje kao čarolija, naročito kad se setim da me taj razgovor ne košta ništa; Skype, WhatsApp, Viber i slični programi su promenili svet. Operatori su se vremenom prilagodili novom poretku stvari u kome zapravo zarađuju više para, a korisnici su se ustremili na prve društvene mreže.

Facebook, Twitter, nešto kasnije Instagram doneli su sledeću veliku promenu. Postali su primarni način komunikacije među ljudima, a biznis je počeo da se prilagođava novom vremenu. I mi smo se trudili da ojačamo prisustvo na društvenim mrežama, koje su nam donele mogućnost da informacije usmeravamo prema čitaocima na novi, efikasniji način, ali i da sa čitaocima gradimo ležerniji odnos, recimo kada smo na Facebook-u pisali o velikoj žurki povodom objavljivanja PC#200, održanoj u restoranu Šuma na Adi. Sa druge strane, nismo ravnodušni prema tvrdnjama da su društvene mreže odgovorne za razne teorije zavere i trend opšteg zaglupljivanja ljudi. Bilo kako bilo, rađao se novi svet…

Treća decenija: Selimo se u cloud

Potrebama tog novog sveta polako se prilagođavao i naš časopis. Testiranje core komponenti pa i gotovih konfiguracija bilo je sve manje značajno, dok je u fokusu bila analiza servisa, lokalnih ali i u cloud-u. Počev od PC#210 krećemo na putovanje ka ERP svetu, uz redovno godišnje predstavljanje ERP paketa domaćih softverskih kompanija. Od PC#212 počinjemo da pišemo o data centrima i njihovoj bezbednosti, od PC#258 o digitalnoj poljoprivredi, o transformaciji zdravstva…

Digitalna transformacija je u centru pažnje konferencije BIZIT, koja je svakako naš potez decenije. Sve je počelo 2014. godine na beogradskom Sajmu tehnike, a onda smo prešli u Klub poslanika, hotel Crowne Plaza, Metropol… BIZIT je rastao iz godine u godinu, nudeći svež pogled na poslovanje i obezbeđujući poslovnim ljudima priliku da direktno kontaktiraju sa ponuđačima IT servisa i opreme, i tako krenu put neminovne digitalizacije. Iz BIZIT-a su proizašli i seminari o marketingu, GDPR regulativi i porodičnim kompanijama, njihovim osnivačima i naslednicima.

Pandemija COVID-19 je ubrzala digitalnu transformaciju i naterala ljude da rade od kuće, što nam je otvorilo zanimljive teme: kako napraviti bolje okruženje za rad u stanu, kako obezbediti bolju sliku sa Web kamere, kako montirati osvetljenje, može li zvuk da bude bitno bolji uz neki jeftini mikrofon… Deo priče su svakako i bezbednosni izazovi, koje smo proučili (i) na ličnom primeru, kada je naš server razoren ransomware napadom – očito nismo bili dovoljno oprezni, ali smo srećom uredno pravili backup, pa smo izgubili tek nešto vremena… i napisali tekst za PC#265. Pročitajte ga i učite na našim greškama.

Bavili smo se i uređajima: laptopima, pametnim telefonima koji su postepeno “usisavali” u sebe brojne druge tehnologije, pa su digitalni foto-aparati, čudo prethodne decenije, nekako prestali da budu bitni. Održali su se časovnici koji su postali uređaji koji brinu o zdravlju korisnika, a bilo je i raznih tema vezanih za gadžete, smart home i IoT opremu, NAS uređaje, televizore koji su stigli do 4K rezolucije, savitljivim ekranima, igračkim konzolama, električnim automobilima koji će “još malo” pa sami voziti… Verovali smo da neke tehnologije imaju blistavu budućnost, pre svega VR i 3D štampa, ali to ide jako sporo, možda zato što nedostaje nekakva killer application…

Trenutno je u tom statusu ogromnih očekivanja i ogromnih ulaganja veštačka inteligencija, koja nas je iznenada “pogodila” početkom 2023. godine. Sve se odjednom promenilo, počeli smo da razgovaramo sa računarom kao da je pametan, tražili smo od njega da rešava naše probleme, piše nam programe, sređuje tabele sa podacima… Bilo je tu i uspeha i razočarenja, a put kojim će AI dalje ići i dalje je neizvestan. Lepo je pisati o takvim temama i nadamo se da ćemo u budućnosti imati prilike da i sami damo doprinos AI sceni.

Nismo zanemarili ni pitanje energije koja je potrebna za treniranje i korišćenje AI modela, ali i za opsluživanje cloud-a i gigantskih data centara. Energetska efikasnost je pitanje veka, pa smo razmatrali mogućnosti korišćenja solarne energije, kako na širem planu tako i na našim sopstvenim krovovima. Paneli na usijanom limenom krovu, kako rekosmo u PC#322. Sve se to nadovezuje na priču o još jednom fenomenu decenije zvanom blockchain o kome nismo u prvom trenutku počeli da pišemo. I vrlo mi je žao što nismo – tamo negde 2010. pomenuta je ideja da objavimo tekst o čudu zvanom Bitcoin, ali je zaključeno da tema nije ni interesantna ni komercijalna. Da je trebalo da pišem o njemu, svakako bih instalirao softver za rudarenje i “iskopao” neku količinu Bitcoin-a, čisto da vidim kako sve to funkcioniše – tada je rudarenje bilo jednostavno, efikasno i praktično besplatno. Posle bi ti “novčići” vredeli neke ozbiljne pare… Eh, nije nam suđeno da se na lak način obogatimo.

Što se časopisa PC tiče, najznačajnija promena se dogodila u januaru 2015, kada smo u PC#217 izložili našu “novogodišnju rezoluciju”: I papir i ekran. Nije da nam je papir dosadio, ali je bilo vreme za osvajanje novih teritorija, pa je PC dobio svog digitalnog blizanca na Apple Store-u i na Google Play-u. Vremenom smo došli do toga da se časopis znatno više čita na ekranu nego na papiru, što nam nameće obaveze da aplikacije uskoro “digitalno resetujemo” kako bi se prilagodile novom vremenu.

Druga zanimljiva ideja je izlet u svet pokretnih slika – opremili smo studio koji obezbeđuje snimanje tehnički kvalitetnih video-sadržaja, kojima “hranimo” naš sada veoma posećeni YouTube kanal. To je još jedan korak u ispunjavanju naše misije: promocije primena vrhunskih tehnologije u poslovanju, ali i komunikacije sa ljudima koji te tehnologije stvaraju i koriste.