Rat sajber dugmićima
Iako mogućnosti za vođenje sajber-rata danas ima tek 20 do 30 zemalja sveta, otkrivanje otisaka prstiju u sajbernapadu je zamršeno i potencijalno kontraproduktivno. Zato svetski zvaničnici nisu uvek voljni da pokažu na krivca, jer „budućnost slobode u 21 veku može biti ukinuta klikom miša“, kako upozorava Fox news, komentarišući nedavno nepotpisivanje telekomunikacionog sporazuma u Dubaiju.
Jedan od razloga za oprez možemo naći i u vizionarskoj anegdoti koju je ispričao Edward Feigenbaum, pionir informatičke ere i specijalista za istraživanja veštačke inteligencije. Mesto radnje je Pentagon, sve se dešava u budućnosti, a lica su kompjuter i šef generalštaba. Kompjuter iznenada drekne: – Nailaze rakete! Šef generalštaba uzbuđeno pita: – Sa Zapada ili sa Istoka? Kompjuter kaže: – Da, gospodine. – Šta „da“, idiote!? – vrisne šef generalštaba. Kompjuter ponizno odgovara: – Razumem, gospodine.
Određivanje granica rata u virtuelnom prostoru više je politički nego pravni koncept, iako neke zemlje, poput Japana, imaju graničnu digitalnu patrolu, čiji je zadatak da brani zemlju od napada. Pitanjekoje već duže vreme muči vojne eksperte je „kako postojeće norme međunarodnog prava primeniti na novi oblik ratovanja“. Delimičan odgovor je stigao s Talinskim priručnikom, u kome su internacionalni stručnjaci na poziv NATO Cooperative Cyber Defence Centre of Excellence, posle tri godine mozganja, na 215 strana ponudili pravne smernice za napadače i one koji se brane, te klasifikaciju računarskih obračuna koji mogu da dobiju status oružanih napada. Tallinn Manual je dostupan na internetu u PDF formatu, pa svako koga zanima kako eksperti lome koplja u šumi pravnih aspekata virtuelnog narušavanja suvereniteta jedne zemlje, može da ga pročita.
Sajbermonopolisti
Valja reći da se vojni stratezi slažu da je virtuelni boj samo podrška drugim oblicima ratovanja i ističu da mu je jaka strana što zbunjuje i frustrira civile, te preuzima kontrolu nad komunikacijama i industrijskim postrojenjima. Međutim, uspostavljanje pravila za digitalnu ofanzivu izuzetno je komplikovano, jer su moguće razne kombinacije, tipa da dve jake sile ulete u rat dugmića s trećom zemljom, sa sajbervojnicima četvrte. Upravo to se dogodilo u slučaju Stuxnet ‑a, kada je američki virus napao iranska postrojenja za proizvodnju uranijuma, a štetni program u iransko nuklearno postrojenje uneo ruski liferant, kako tvrde nemački eksperti.
Kolika je važnost interneta u potencijalnom ratu dugmića, vidi se i po gunđanju Kineza na „virtuelni monopol“ SAD. Kina ne propušta da kaže kako „Amerikanci slobode na internetu povezuju s ljudskim pravima“ samo da bi naveli vodu na svoju vodenicu, a Peking iznosi podatak da je tokom 2011. više od 4,5 miliona kompjutera bilo zaraženo trojanskim konjem sa IP adresom u inostranstvu, uz kuknjavu da je „Kina postala glavna meta hakerskih napada“. Vašington uzvraća udarac optužbom da je Kina još pre pet godina napala dva vladina satelita, upala u američki komandni sistem i zarazila sistem za upravljanje bespilotnim letelicama.
Okreni‑obrni, za manje od dve godine od napada, Kina je predstavila svoj prvi stelt fajter ?‑20, pa Orvelovo načelo „ko kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost, a onaj ko kontroliše prošlost kontroliše budućnost“ i dalje dobija na značaju. Uostalom, još u „zlatno“ vreme hladnog rata Marshall McLuhan je prognozirao kako će sistem komunikacija umanjiti značaj vremena i prostora i relativizovati važnost granica nacionalnih država. „Velike vojske imaju specijalne jedinice za hakersko ratovanje: u SAD one broje 10.000 do 15.000 vojnika, u Kini 20.000 do 25.000. U timovima su psiholozi, inženjeri i stručnjaci svih vrsta“, kaže nemački filozof Sandro Gaycken, autor „Rata u sajbersvetu“.
Rat malih ljudi
Ali, virtuelni rat nije samo zanimacija vojnih armada, on se još kako tiče malih ljudi. Julian Assange kaže da su naši privatni životi u toj meri militarizovani „da kada šaljemo SMS nekom bliskom, između nas stoji tenk“. Po njemu, militarizovane veze među ljudima posledica su militarizacije sajberprostora: „To je kao da imate vojnika koji spava ispod vašeg kreveta i sluša svaki znak pažnje koji uputite putem četa, e‑mail‑a, SMS‑a ili telefona“. Assange zna šta priča, sa WikiLeaks‑a je procurio telegram koji je Volker Perthes, direktor nemačkog Instituta za bezbednost i međunarodne poslove, poslao ambasadoru SAD. U njemu on preporučuje Vašingtonu skrivene sabotaže nuklearnih objekata Irana. Slučajno ili namerno, baš u to vreme pojavio se trojanac Stuxnet. Po New York Times‑u, SAD su, iako to nikada nisu zvanično priznale, protiv svojih protivnika organizovale sajbernapade, a predsednik Obama je to na početku mandata odobrio.
U toj igri svi se slažu da u sajbervojevanju napadač ima prednost, ali nisu načisto šta je crvena linija za protivnika i potencijalni okidač za uključivanje stvarnog oružja. Nigel Inkster iz Međunarodnog instituta za strateške studije, inače bivši britanski obaveštajni oficir, ističe rizik za počinitelja infrastrukturnog napada, s obzirom na posledice ako bude otkriven. Američki ministar odbrane mnogo je eksplicitniji i kaže da „potencijalni agresori treba da budu svesni da Sjedinjene Države imaju kapacitete da ih lociraju“. Svakog dana u SAD se registruje oko 60.000 upada u vladine kompjutere i sisteme velikih kompanija. I naravno da niko neće da se ponovi 2003, kada je računarski crv Slammer usporio kontrolu energetskog sistema u SAD, pa su osam država, dve kanadske provincije i oko 50 miliona ljudi ostali bez struje.
Zato se Leon Panetta ne ustručava da javno kaže da je sajberrat iza ugla, ubirajući poene na katastrofičnoj priči o Perl Harboru 21. veka, mada ćuti kao zaliven kako druge zemlje treba da reaguju na sajbernapade koji dolaze iz SAD. Prema pisanju Economist‑a, Panetta nezvanično kaže da je sajbernapad na Ameriku samo pitanje vremena i da će u odnosu na taj košmar „11. septembar ličiti na čajanku“. Zato je Barak Obama u oktobru glatko potpisao tajnu direktivu sa smernicama kako savezne agencije da obavljaju sajberoperacije, a kompanije, pre svega one koje su odgovorne za stratešku nacionalnu infrastrukturu, da se brane od virtuelnih pretnji.
I general Keith Alexander, prvi čovek Cyber Command‑a, sa budžetom od 3,4 milijarde dolara, poziva na „veću fleksibilnost u preduzimanju napada na neprijatelja“. Ništa neobično kada se zna da je Pentagon 2011. odlučio da računarske sabotaže i špijunaže posmatra isto kao i objavu rata. S druge strane, uspostavljanje pravila za ofanzivno virtuelno ratovanje i dalje je glavobolno, iako američka Nacionalna agencija za bezbednost javno priznaje Kongresu da dnevno izvrši više od 1,6 milijardi presretanja. Julian Assange tvrdi da je „moć tolika da obilje presretnutih informacija dovodi do apsurda: oni koji nas prate znaju o nama više nego mi sami“. I profesor Peter Sommer sa London School of Economics smatra da će računari igrati ulogu u budućim ratovima. „Koristiće se kibernetska oružja kao deo portfelja drugog oružja koje će možda takođe biti na raspolaganju“, kaže on.
Kontrola, ali za druge
A da je digitalni hladni rat u toku, dokazuje i odbijanje SAD, Britanije, Kanade i još nekih zemalja da potpišu predlog međunarodnog telekomunikacionog sporazuma (WCIT), koji bi otvorio vrata novom načinu regulisanja interneta. Američki ministar Terry Kramer je na Svetskoj konferenciji o međunarodnim telekomunikacijama u Dubaiju rekao da se Sjedinjene Države bore za opstanak „otvorenog interneta“. Rusija, Kina, Alžir i Saudijska Arabija tvrde da SAD ima nepoštenu kontrolu nad organizacijom ICANN, koja upravlja IP adresama i vršnim domenima na internetu. Predloženi sporazum će stupiti na snagu od 2015. godine, ali ne bi bio pravno obavezujući.
Međutim, odbijanje SAD nije veliko iznenađenje. I Evropski parlament protivi se regulaciji interneta. EP smatra da UN i ITU (Međunarodna telekomunikaciona unija) ne bi trebalo da pokušavaju da kontrolišu internet ažuriranjem ugovora iz 1988. godine. Kinezi, naravno, pričaju o „američkoj dominaciji“, a mnogi u Vašingtonu bi voleli da je to istina. Globalni internet s vremenom je evoluirao u rasprostranjen, decentralizovan entitet koji se oslanja na dobrovoljne standarde. Međutim, predstavnik Ujedinjenih Arapskih Emirata i dalje tvrdi da su ih „Amerikanci prevarili“, Rusi su predložili veće nadležnosti Unije, ali je inicijativa Moskve povučena.
Liberalni analitičari se slažu da su ove ideje zloslutne, jer vlade čiji je cilj da zadrže čvrstu kontrolu nad internetom unutar svojih granica, hoće to i na međunarodnom nivou. „Bilo je potrebno neko vreme da vlade shvate koliko može biti po njih rizičan slobodan pristup internetu. Sada razmatraju mere da bi se zaštitile“, kaže Susan Crawford sa Harvarda. A Wall Street Journal ironično zapaža da se proces može porediti sa „isporučivanjem Stradivarijusa gorili“. Za to vreme EU poručuje da sadašnji sistem dovoljno dobro funkcioniše, pa „ako nije slomljen, nemojte ga ni popravljati“.
Ratne igre
Kult rata, oružanih sukoba i militarističke ideologije u kompjuterskim igrama slojevit je žanr koji uči borbu prsa u prsa (Mortal Combat, Ultimate Fight), dovodi igrača u situaciju realne ratne borbe (Doom, Perfect Assassin, Wolfenstein), ili pak zahteva strateška znanja kako poraziti neprijatelja (Civilization, Tiberian Sun, Command & Conquer: Generals). Neke igre se bave „specijalnim ratom“ ili istražuju život zatvorenika u ilegalnim logorima (Escape from Woomera), sa zadatkom da se nađe izlaz iz zatvora i pobegne.
Vrlo su popularne i mnogobrojne simulacije koje detaljno obučavaju kako funkcioniše ratna mašinerija (Flashpoint Kosovo, Back To Baghdad, Euro Fighter 2000, F‑22 Air Dominance Fighter). Kreatori igara misle i na gejmere koji vole da virtuelno proživljavaju već viđene realne sukobe, poput lova na Sadama Huseina ili napad na bazu Al Kaide. Igru Full Spectrum Warrior sponzorisao je tako Institut za kreativne tehnologije, kuća specijalizovana za industriju zabave pri Pentagonu. Nije tajna, postoji čitava proizvodna linija igara koje su namenjene vojnim potrebama, a koju podržava i Zajednica za razvoj odbrambenih igara (Department of Defense Game Development Community).
No, nemaju svi kreatori igara takvu podršku. Iranski Revolucionarni sud, specijalizovan za antirežimska pitanja, osudio je početkom 2012. dizajnera igara, Amira Mizru Hekmatija, na smrt, s obrazloženjem da je sarađivao sa CIA i pravio igre na štetu Irana. U pucačini KumaWar igrači su smešteni u misijama u Iraku, Iranu i Avganistanu. Kompanija Kuma Reality Games je priznala da je imala porudžbinu američke vlade, a prema pisanju Tehran Times‑a i osuđeni dizajner je priznao da je cilj bio da se manipuliše javnim mnjenjem u bliskoistočnom regionu i da se ljudi ubede u dobronamernost američkih poteza. Vlada SAD i otac nesrećnog Amira negirali su sve optužbe i priznanja.
Vesna Knežević Ćosić
