Sa Brankom Milutinovićem na (Aj) Ti

Kom­pa­ni­ja Nor­de­us je ne­za­obi­la­zno ime kad se po­mi­nje naš IT na­pre­dak. Dok nam Bran­ko Mi­lu­ti­no­vić, suosnivač i ge­ne­ral­ni di­rek­tor kom­pa­ni­je Nor­de­us, lično ku­va ka­fu, po­gled i­znu­tra na Nor­de­us još je­dnom nas uve­ra­va da us­peh ni­je slučaj­nost.

Mo­žda pri­li­ka za us­peh mo­že slučaj­no da se uka­že, ali pri­li­ke smo svi si­gur­no ima­li i imaćemo. Sa­mo uz po­moć zna­nja, tru­da i os­ta­lih ve­šti­na ko­je ne mo­že­mo ni da na­bro­ji­mo, pri­li­ku pre­tva­ra­mo u us­peh, a us­peh Nor­de­usa je ne­sum­njiv. Na sa­mom počet­ku in­ter­vjua, Bran­ko nam sa­op­šta­va da je de­se­tak go­di­na bio ver­ni čita­lac PC Press‑a. To nas is­pu­nja­va po­no­som i na­dom da mo­žda i mi pred­stav­lja­mo ne­ki ma­li deo us­pe­ha Nordeus‑a.
Na sku­pu Ini­ci­ja­ti­ve di­gi­tal­na Srbi­ja i­zja­vio si da Srbi­ja mo­že da pos­ta­ne di­gi­tal­na si­la. Oda­kle taj op­ti­mi­zam?
Pot­pu­no sam uve­ren u to da mo­že­mo pos­ta­ti di­gi­tal­na si­la u re­gi­onu, Ev­ro­pi, pa i u sve­tu. I je­dnom ćemo to si­gur­no pos­ta­ti. Ali kad pričam s lju­di­ma o to­me, većina njih o­dmah ka­že da je to ne­mo­guće. Ja kao pre­pre­ku vi­dim sa­mo taj naš mindset, taj način ra­zmi­šlja­nja ko­ji ve­ro­va­tno vuče ko­re­ne iz na­šeg ne­o­bja­šnji­vog kom­plek­sa ni­že vre­dnos­ti. Ja svoj op­ti­mi­zam ba­zi­ram na sta­nju na te­re­nu i činje­ni­ca­ma ko­je ka­zu­ju da ne­za­drži­vo ide­mo ka to­me da te­hno­lo­gi­ja vla­da sve­tom.
Za­ne­ma­ri­mo pa­me­tne gra­do­ve i auto­mo­bi­le o ko­ji­ma svi pričaju, po­gle­daj­mo šta se de­ša­va u me­di­ci­ni. Ce­lo­ku­pno is­tra­ži­va­nje ge­no­ma i me­to­de ko­je se ba­zi­ra­ju na to­me su za­pra­vo o­draz in­že­njer­skog pris­tu­pa me­di­ci­ni. In­že­nje­ri su uvek me­nja­li svet, a u bu­dućnos­ti će ga me­nja­ti ek­spo­nen­ci­jal­no. A mi smo uvek bi­li na­klo­nje­ni in­že­njer­skom pris­tu­pu, ma­te­ma­ti­ci, so­ftve­ru… Pro­sečna oce­na učeni­ka ko­ji se pri­ja­ve na ETF je 4,85 što je zna­tno vi­še ne­go na os­ta­lim fa­kul­te­ti­ma, i ta­ko je već de­ce­ni­ja­ma. Da­kle, na­ša de­ca sa­ma bi­ra­ju za­ni­ma­nja ko­ja me­nja­ju svet i što ih bu­de vi­še, po­ten­ci­jal na­še zem­lje biće veći. Mno­ga dru­štva ima­ju pro­blem što nji­ho­va de­ca neće da stu­di­ra­ju te­ške fa­kul­te­te, pa mo­ra­ju da uvo­ze in­že­nje­re.
S dru­ge stra­ne, šta god za­me­ra­li na­šim ško­la­ma, činje­ni­ca je da us­pe­va­ju da is­po­ruče vi­sok kva­li­tet ko­ji, po mom mi­šlje­nju, značaj­no od­skače od ono­ga što bis­te očeki­va­li gle­da­jući ce­lo­ku­pan sis­tem. Da­kle, ima­mo ne­ku do­da­tnu vre­dnost, za ko­ju ja ne znam oda­kle se stva­ra, ali za­mi­sli­te šta bi tek bi­lo kad bi­smo ma­lo po­pra­vi­li sis­tem. Mo­gli bi­smo da stva­ra­mo vrhun­ske ka­dro­ve u zna­tno većem bro­ju ne­go sa­da.
Dru­ga činje­ni­ca je da već sa­da pos­to­je fir­me ko­je ži­ve od to­ga, pa čes­to i pre­dnjače u is­tra­ži­va­nji­ma. Na pri­mer, u Be­o­gra­du pos­to­ji kom­pa­ni­ja Seven Bridges ko­ja za­po­šlja­va naj­veći broj bioin­for­ma­tičara na sve­tu. Srpska fir­ma je bi­la kru­ci­jal­na da se u sve­tu o­tvo­re mno­gi cen­tri za is­tra­ži­va­nje i lečenje raka na o­sno­vu bioin­for­ma­tičkih is­tra­ži­va­nja ge­no­ma. Ima i dru­gih kom­pa­ni­ja…
Ve­ru­jem da je naj­ma­nji jaz Srbi­je i sve­ta u­pra­vo u to­me čime se ove kom­pa­ni­je ba­ve. Mno­ge stva­ri ra­di­mo na naj­vi­šem svet­skom kva­li­te­tu, pa čak i prvi. Eto, Nordeus je spon­zor klu­ba iz Pre­mi­er Li­ge, što ni­kad ni­ko iz Srbi­je ni­je ura­dio. A to je sa­mo po­slov­ni se­gment na­šeg de­lo­va­nja.

Di­gi­tal­na za­ni­manja

Šta pre­po­zna­ješ kao naj­veću pre­pre­ku zbog ko­je ne mo­že­mo da o­bra­zu­je­mo vi­še IT stručnja­ka?
Već sam po­me­nuo da ima­mo tu sreću da su de­ca kod nas za­in­te­re­so­va­na za ta za­ni­ma­nja. Ne mo­že­te da za­mi­sli­te ka­kav to mo­že da bu­de pro­blem. U Skan­di­na­vi­ji, na pri­mer, de­cu plaćaju da stu­di­ra­ju za in­že­nje­re, a da ne idu u ne­ku po­slov­nu ško­lu. Mo­ra­ju da im da­ju pla­tu. Šte­ta je da ne is­ko­ris­ti­mo tu pre­dnost ne­kim no­vim sis­tem­skim re­še­nji­ma ko­ja će omo­gućiti ško­lo­va­nje vi­še ova­kvih ka­dro­va.
Dru­ga te­ma tiče se ge­ne­ral­nog osav­re­me­nji­va­nja nas­ta­ve, ra­zu­me­va­nja no­ve priv­re­de i spre­ma­nja za no­va zna­nja i ve­šti­ne ko­ji će bi­ti ne­op­ho­dni da bi lju­di iz bi­lo koje o­blas­ti ra­di­li u toj su­tra­šnji­ci ko­ja nas očeku­je. Na­ša kom­pa­ni­ja je o­dličan pri­mer, baš zbog svo­je mul­ti­dis­ci­pli­nar­nos­ti.
U na­šoj kom­pa­ni­ji ima­mo pre­ko 25 ra­zličitih o­bra­zov­nih pro­fi­la. To već dos­ta go­vo­ri, s ob­zi­rom na to da ima­mo oko 170 za­po­sle­nih. Tu su, na­rav­no svi pro­fi­li ume­tničkih za­ni­ma­nja ko­ji su nam po­tre­bni za ono čime se ba­vi­mo, ali tu su i ne­ki pro­fi­li ko­ji vam mo­žda ne bi pa­li na pa­met. Na pri­mer, ima­mo so­li­dan broj lju­di ko­ji izučava­ju na­uku po­na­ša­nja (behavioural sciences). Ono što je za sve njih za­je­dničko je da su oni taj svoj skup ve­šti­na pri­me­ni­li na ne­što što je da­na­šnji­ca i su­tra­šnji­ca. Oni ko­ris­te te­hno­lo­gi­je, ima­ju mno­go in­že­nje­ra po­red se­be i ko­ris­te naj­sav­re­me­ni­je me­to­de po­put big data i AI, da bi do­šli do re­zul­ta­ta ko­ji njih za­ni­ma­ju.
Da ne po­mi­nje­mo sli­ka­re, va­ja­re, re­ži­se­re ko­ji su sve što zna­ju naučili da ra­de i u di­gi­tal­nom sve­tu. Za­pra­vo, mo­ra­mo da di­gi­ta­li­zu­je­mo sko­ro sva za­ni­ma­nja, jer oni ko­ji su to već ura­di­li po­ka­zu­ju zna­tno bo­lje re­zul­ta­te.

Branko Milutinović će govoriti u okviru prvog dana BIZIT konferencije od 17:25h, na panelu IT obrazovanje i zapošljavanje o gorućem problemu IT industrije, koji se pre svega tiče stvaranja uslova za fakultetsko obrazovanje dovoljnog broja stručnjaka. Budući da Milutinović smatra da se građani Srbije sve više interesuju za tehniku, te u proseku imaju visok nivo inteligencije, na panelu će govoriti i o najboljim mogućnostima za obrazovanje i usavršavanje IT stručnjaka, a imajući u vidu da su obrazovani stručnjaci neizostavan deo visokotehnološkog inovacionog ekosistema. Ulaz na ovo predavanje biće besplatan za učenike srednjih škola i studente, pa ovom prilikom pozivamo studentske i učeničke organizacije da se jave redakciji PC Press-a kako bi rezervisali mesta.

Da li su lju­di ko­ji do­la­ze u Nor­de­us bi­li sprem­ni za di­gi­ta­li­za­ci­ju ili su to ov­de pos­ta­li? S ob­zi­rom na tem­po ko­jim se stva­ri o­dvi­ja­ju, da li for­mal­no o­bra­zo­va­nje pre­du­go tra­je i da li kraće i ma­nje for­mal­no o­bra­zo­va­nje mo­že da pru­ži od­go­vor na taj iza­zov?
Lju­di ko­ji do­la­ze u Nordeus su u­glav­nom bi­li sprem­ni za iza­zo­ve di­gi­ta­li­za­ci­je. Čes­to su ra­di­li na to­me da se u­klo­pe u te­hno­lo­ške tren­do­ve i da ih upo­tre­be u ono­me čime se ba­ve. I najčešće su to ra­di­li na svo­ju ini­ci­ja­ti­vu. Da­kle sa­mi su pre­po­zna­li ne­op­ho­dnost „da se di­gi­ta­li­zu­ju“.
Što se tiče o­bra­zo­va­nja, ja ne mo­gu da se sma­tram ne­kim ve­li­kim stručnja­kom, ali znam šta sam ja pro­šao stu­di­ra­jući ETF i šta mi je sve to do­ne­lo. I lju­di ko­ji su u Nordeus‑u su sko­ro svi aka­dem­ski o­bra­zo­va­ni. Iako fa­kul­tet­sko o­bra­zo­va­nje ni­je u­slov da se za­po­sli­te u Nordeus‑u.
Mo­je viđenje, ov­de i iz is­kus­tva je, da opet sve za­vi­si od to­ga šta že­li­te da pos­ti­gne­te. Vi mo­že­te kur­se­vi­ma ili kraćim pro­gra­mi­ma ko­ji su us­ko spe­ci­ja­li­zo­va­ni da po­di­gne­te spo­so­bnost ne­ko­ga da i­zvrša­va ne­ki uži skup ope­ra­ci­ja. I da to ra­di i bez ne­kog ši­reg ili du­bljeg uvi­da u to šta ra­di. Znači, da u prin­ci­pu pra­vi­te ne­što što je je­fti­na ra­dna sna­ga. I to je sva­ka­ko po­tre­bno.
Ali aka­dem­sko o­bra­zo­va­nje ima svo­ju te­ži­nu. Pru­ža vam ši­ri­nu, da­je vam ge­ne­ral­nu moć da ra­zmi­šlja­te, moć da učite i da­lje. Ni­je slučaj­no da su kod nas ipak svi lju­di s di­plo­ma­ma. Pri­tom je za­nim­lji­vo da ne ra­de nu­žno svi ono za šta ima­ju di­plo­mu. Na pri­mer, broj in­že­nje­ra u me­na­džmen­tu Nordeus‑a je vi­so­ko i­znad pro­se­ka. Ali di­plo­ma im je pre sve­ga do­ne­la zna­nje ka­ko da ne­što lak­še nauče i ka­ko da mno­go ši­re po­sma­tra­ju stva­ri.
Je­dno od re­še­nja je da de­ci o­bja­sni­mo šta ih čeka su­tra. Mi­slim da oni ko­ji se o­dlučuju za ne­ki fa­kul­tet, najčešće ne zna­ju ka­kav ih po­sao i ži­vot čeka. Po­sle­dnjih go­di­na učes­tvu­jem u pri­jem­noj svečanos­ti za no­ve stu­den­te ETF‑a i tru­dim se da im, sa svo­je stra­ne, ne­što od to­ga ka­žem. Većina te de­ce ni­je ni ra­zmi­šlja­la o to­me ka­ko će i­zgle­da­ti nji­hov rad na­kon fa­kul­te­ta.

O­bra­zo­va­nje za su­tra­šnjicu

Ka­da te pi­ta­ju pri­ja­te­lji za mi­šlje­nje o to­me gde i u ko­joj o­blas­ti je na­bo­lje da o­bra­zu­ju svo­ju de­cu, šta im ka­žeš?
Mo­gu da pričam iz svo­je per­spek­ti­ve, ali to je dos­ta us­ko. Ve­štačka in­te­li­gen­ci­ja će sva­ka­ko i­gra­ti ve­li­ku ulo­gu u bu­dućnos­ti. Ne znam ka­ko se to tačno zo­ve, ali ne­ka no­va me­di­ci­na, ba­zi­ra­na na ge­ne­ti­ci i ana­li­zi ge­no­ma sa­svim će pro­me­ni­ti pris­tup pre­ven­ti­vi i lečenju – mi­slim da su to dve o­blas­ti ko­je će pot­pu­no pro­me­ni­ti čovečan­stvo.
AI će da nas za­me­ni i da nam sve olak­ša na mno­gim po­lji­ma, a no­va me­di­ci­na će učini­ti da bu­de­mo naj­zdra­vi­ji mo­gući lju­di i da ne­ma­mo te dos­ta po­tre­sne mo­men­te ve­za­ne za zdrav­lje i po­ro­di­cu. O­blast me­di­ci­ne me ve­oma za­ni­ma i dos­ta čitam o to­me. Mi­slim da smo već sa­da na de­se­tak go­di­na od pot­pu­ne po­be­de nad ra­kom – za­hva­lju­jući naučni­ci­ma i in­že­nje­ri­ma ko­ji su pro­ni­kli u to ka­ko stva­ri fun­kci­oni­šu. I već di­zaj­ni­ra­ju pre­ven­ci­ju i re­še­nja ko­ja se s tim bo­re.

Tvo­ja is­kus­tva s Nor­de­us‑om su dra­go­ce­na i vi­še­di­men­zi­onal­na. Ima li šan­se da se ta is­kus­tva pre­ne­su na ne­ke no­ve lju­de ko­ji će za­tim us­pe­šni­je re­ali­zo­va­ti ne­ke svo­je ide­je?
Mi ima­mo sve u ne­kom bro­ju. Sad se sa­mo pos­tav­lja pi­ta­nje da li taj broj mo­že da se uveća. Kon­kre­tno, za­je­dni­ca IT kom­pa­ni­ja se dos­ta tru­di da po­de­li zna­nje. Pos­to­ji ne­ki osećaj da mo­že­mo da po­mo­gne­mo je­dni dru­gi­ma, ali i da­lje je to pre­ma­lo.
Ta­kođe, na­še is­kus­tvo ni­je stvo­re­no i­znu­tra. Naj­pre, sva tri o­sni­vača su pre Nordeus‑a su pre ovog star­ta­pa ra­di­li u ta­da naj­bo­ljoj fir­mi na sve­tu (Microsoft, prim. ur.). Na­rav­no da je o­grom­na ra­zli­ka da li ste ra­di­li ta­mo ili kod ne­kog „ga­zda Ži­ke“.
Čak i da­nas u Nordeus‑u ima­mo pre­ko 40 ek­spe­ra­ta ko­ji su tu prven­stve­no za­to što do­no­se is­kus­tvo ko­je ov­de ni­ko ne­ma. I mno­ge dru­ge us­pe­šne kom­pa­ni­je u Be­o­gra­du ima­ju sličan „tran­sfer zna­nja“ ko­ji se već de­ša­va i ko­ji je ne­op­ho­dan. Pro­tok lju­di i pro­tok zna­nja je ne­op­ho­dan, ne sa­mo za­to što do­bi­ja­mo zna­nje i is­kus­tvo ko­je ov­de još ne pos­to­ji, već i za­to „uvo­zom zna­nja“ do zna­nja do­la­zi­te mno­go brže.
Ta­ko će i na­ša de­ca, ra­deći s tim lju­di­ma, mno­go brže do­la­zi­ti do no­vih zna­nja i mno­go brže u­sva­ja­ti ne­ku ši­ru i pra­vil­ni­ju sli­ku o to­me ka­ko stva­ri fun­kci­oni­šu.

Na­da­mo se da smo vam pre­ne­li ba­rem deo op­ti­mi­zma Bran­ka Mi­lu­ti­no­vića u ko­me se pre­dviđa da će lju­di ko­ji se da­nas ško­lu­ju pos­ta­ja­ti zre­li­ji i da će us­pe­šno pre­uze­ti i vo­di­ti sve za­dat­ke ko­je pred njih stav­lja di­gi­tal­ni eko­sis­tem bu­dućnos­ti u ko­me svi za­vi­si­mo je­dni od dru­gih.

Vesna Čarknajev i Voja Gašić