Servisi bez granica

Komunikacioni servis provajderi (CSP) dugo godina bili su prvi i jedini u lancu pružanja komunikacionih usluga, što im je donelo gomilu novca i poziciju trendsetera u telekomunikacionoj industriji. Pojava Skype-a 2003. nije previše uzdrmala CSP‑ove, jer je on bio  tek jedna peer‑to‑peer aplikacija, nedovoljno moćna da uzdrma njihove planove. Skype je, međutim, bio početak agonije CSP‑ova koji danas vode grčevitu borbu sa OTT (over‑the‑top) provajderima ne bi li povratili svoj nekadašnji uticaj na tržištu telekomunikacija.

Vetar u leđa OTT‑ovima bila je ekspanzija interneta i pojava pametnih telefona u prvoj deceniji dvehiljaditih. Rast interneta uticao je na sniženje cene prenosa podataka, a pametni telefoni doneli su promenu modela ponašanja korisnika. OTT provajderima išla je na ruku i činjenica da su korisnici imali open‑source softver (Android) i mnoštvo besplatnih aplikacija preko kojih se neometano mogao plasirati bilo koji servis. Skype, Viber, WhatsApp i drugi iskoristili su ovo i praktično preuzeli sve važnije funkcije smart telefona, od poziva i SMS‑a, pa do četa i deljenja datoteka.   Većinu OTT servisa osmislili su tehnološki entuzijasti, s relativno niskim startnim budžetima ali dobrom vizijom. S razvojem clouda i širenjem lepeze proizvoda dostupnih u oblaku, nestale su barijere između developera, a oni koji su imali nešto novca i bili spremni da ga investiraju u dobre ideje, lako su mogli da ih vide na delu. Tako se oko telko operatora ubrzano stvarao softverski ekosistem, sačinjen od developera, clouda i weba, a ovi to nisu ni primetili. Zapravo, možda su i primetili, ali nisu prepoznali činjenicu da ovaj novi ekosistem uvodi tehnološku revoluciju na mala vrata, preko softvera na svim nivoima – od operativnih sistema do aplikacija. Poznavanje softvera i web tehnologija „u sitna crevca“ više nije samo posao za „momke iz garaže“ već preduslov za inovacije, što operatori i danas teško prihvataju. Pravolinijsko ulaganje novca u glomaznu i kompleksnu mrežnu infrastrukturu nije stvorilo podlogu za inovacije ili, bolje rečeno, za brze inovacije (ciklus njihovog uvođenja u telko industriju predugo traje), tako da su softverske kompanije brzo preuzele primat na ovom polju.

Besplatna alternativa

Kada se pomene OTT, prva asocijacija su komunikacioni servisi kao što su VoIP, instant poruke ili chat, gde dominiraju Skype, Gmail, Viber i WhatsApp. Međutim, spektar OTT usluga ne završava se ovde. Društvene mreže (Facebook, Twitter, LinkedIn), content provajderi (YouTube, Hulu, Netflix) i mnoštvo drugih video‑striming i VoD (video on demand) provajdera takođe su deo OTT društva. Za tradicionalne operatore svaki od njih pretnja je na svoj način – komunikacioni OTT‑ovi su direktna konkurencija po pitanju usluga, dok content provajderi opterećuju mrežne kapacitete bez ikakve naknade.

Iz perspektive korisnika, međutim, stvari izgledaju mnogo povoljnije. OTT provajderi pružaju iste komunikacione usluge kao i operatori, ali bez ugovornih obaveza, mesečnih računa, roming tarifa i svega ostalog što je deo paketa koje korisnik kupuje od operatora. Drugim rečima, korisnik može imati internet vezu od operatora X, a govorne, data ili SMS servise preko Skypea, Vibera ili WhatsAppa. Iskustvo i kvalitet možda neće biti isti kao u slučaju tradicionalnih usluga, ali cena je dovoljno dobar razlog da se kvalitet stavi u drugi plan.

U osnovi, komunikacioni OTT servisi zasnivaju se na peer‑to‑peer (P2P) protokolu uspostavljanjem ad hoc veza između korisnika. Centralni server (ili više njih) kontroliše pristup P2P mreži i dodeljuje jedinstvena korisnička imena, dok se sva ostala komunikacija odvija potpuno decentralizovano, tj. direktno između korisnika putem VoIP‑a. Svaki korisnik poseduje deo P2P softvera koji se naziva klijentom, preko koga može pristupiti mreži aktivnih korisnika i s njima razmenjivati instant poruke, deliti datoteka ili uspostaviti govornu komunikaciju. Za razliku od tradicionalnih komunikacionih servisa, P2P distribuira opterećenje na klijente, tj. na računare korisnika, koji aktivno učestvuju u procesu lociranja drugih korisnika i rutiranju saobraćaja do njih. Zbog toga je većina P2P usluga besplatna, jer su i ulaganja u infrastrukturu minimalna.

Kad se govori o kvalitetu, postoje mišljenja da VoIP usluge koje pružaju OTT provajderi nikada neće dostići nivo kvaliteta koji imaju tradicionalni govorni servisi preko centrala s komutacijom kola. U prilog tome ide i činjenica da internet kapaciteti za VoIP pozive nisu rezervisani, za razliku od kapaciteta za svaki poziv koji se prenese kroz mrežu telko operatora. Međutim, propusni opseg potreban za kvalitetan OTT servis danas više nije prepreka. Primera radi, za solidan kvalitet VoIP poziva preko Skypea dovoljno je da kapacitet internet konekcije bude 1‑2 Mbps, dok je content provajderima dovoljno 6‑10 Mbps da vam isporuče video u visokoj rezoluciji. Multimegabitne, pa čak i gigabitne brzine prenosa danas su standard u fiksnim pristupnim mrežama, a s napretkom mobilnih broadband tehnologija (LTE i LTE Advanced) uskoro će postati standard i u bežičnim pristupnim mrežama.

Partneri ili neprijatelji?

Ekspanzija OTT servisa otvorila je mnoge debate u telekomunikacionoj indistriji, a glavna pitanja su kako OTT i online industrija menjaju lanac vrednosti (value chain) u telekomunikacijama i da li bi operatori trebalo da poštuju neutralnost interneta? S obzirom na to da se u novom lancu vrednosti operatori pojavljuju kao gubitnici (kako u prihodima, tako i u inovativnom potencijalu), jasno je da mora doći do promene biznis‑modela i prilagođavanja strategiji koju nameću OTT provajderi. Kada se govori o prihodima, gubitak na strani telko operatora ne znači nužno da pare idu u džepove OTT provajdera. U novoj preraspodeli usluga prihodi zapravo odlaze iz industrije, pošto su usluge OTT provajdera besplatne, a ovi s druge strane, nemaju obaveze prema telekomunikacionom sektoru u smislu plaćanja troškova interkonekcija i nekih drugih troškova koje telko operatori plaćaju.

Reakcije telko sektora na uzurpacije OTT provajdera išle su u nekoliko pravaca: tamo gde je bilo podrške regulative, operatori su blokirali OTT servise; tamo gde nije, sklapali su partnerstva sa OTT‑ovima. Mnogi su pokušali i sa sopstvenom varijantom OTT servisa, ali za takve usluge korisnici nisu pokazali preterano veliko interesovanje. Iako su partnerstva pomogla operatorima da ostanu na površini, sa ovogodišnjeg MWC‑a (Mobile World Congress) u Barseloni čuju se i drugačije poruke – ne spavajte s neprijateljem, jedna je od njih. Otkako je početkom godine WhatsApp pustio svoj voice servis na Androidu, mnogi operatori stali su u red za partnerstvo sa Facebookom. Međutim, stručnjaci smatraju da ta simbioza nije prava i da operatori i te kako imaju šta da ponude korisnicima mimo OTT usluga.

Na korak od nas

Sam po sebi, OTT segment dosta je širok i još uvek neravnomerno razvijen. Dok su komunikacioni OTT servisi u zenitu, multimedijalne i gaming usluge još traže svoje korisnike. Očekuje se da u narednih pet godina online televizija i VoD imaju najbrži rast od svih OTT usluga i postanu nosioci prihoda u ovom segmentu. Da stvari već idu u tom smeru, govori i jedan primer iz našeg okruženja. Naime, početkom ovog meseca MTV je pokrenuo svoj mobilni VoD servis u nekoliko zemalja u Evropi, među kojima je i susedna Rumunija. Korisnici u Rumuniji za samo tri evra mesečno imaće pristup 1500 sati MTV sadržaja, a kako tvrde u MTV‑u, tehnologija je kompatibilna s većinom operativnih sistema, tako da se sadržaj može projektovati s pametnih telefona na bilo koji drugi ekran.

Netflix, kao najveći distributer multimedijalnog sadržaja, nakon tri godine poslovanja u Evropi planira da proširi svoje servise i na ostale zemlje Centralne i Istočne Evrope, a da li će i kada doći do nas, još je neizvesno. Srbija je zemlja u kojoj je data saobraćaj još u povoju, ali s dolaskom LTE‑a treba očekivati da i OTT ponuda bude onakva kakvu imaju zemlje u regionu.

Aleksandar Cvjetić

(Objavljeno u časopisu connect 50)