Tanja Tatomirović – o blogu, marketingu i propagandi

Tanja Tatomirović (1973.), diplomirani politikolog, komunikolog i doktorand na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, bavi se medijima i odnosima s javnošću više od petnaest godina. Polovinom devedesetih počela je da se bavi novinarstvom, a zatim je nastavila karijeru kao samostalni PR konsultant.  Od početka 2013. godine vodi tradicionalne i digitalne komunikacije u kompaniji “Microsoft” za područje Srbije i Crne Gore, a od pre dve godine i Kipra i Malte, te vodi brigu i o filantropskim inicijativama te kompanije. Jedan je od glavnih likova u romanu „Prave Beograđanke“ koji piše Igor Marojević, a piše i sama – na svom blogu Lavche73.

Neizbežna priča o blogerima i blogu.

Da li blog predstavlja modernu književnost?

Sigurno da je blog književnost, jer sve se menja, pa tako ne možemo očekivati ni da književna dela nastaju napisana pod svetlošću petrolejke, pisana perom i mastilom. Razvio se čitav jedan pravac u književnosti – digitalni realizam, pa tako ni blog ne može da bude izvan te celine. Žanr digitalnog realizma sve popularniji i prihvaćeniji od strane publike, koja se u njemu, svakako, lako pronalazi i prepoznaje. Neki blogovi lako će, isto tako, biti pretočeni u štivo za čvrste korice.

Kako odvojiti kvalitet pisanja od kiča (šunda) kada danas skoro svako sebe naziva blogerom, a to se prevodi kao pisac današnjice?

Nove tehnologije omogućavaju lakšu, bržu, jasnu komunikaciju sa povratnom informacijom. Tako svako može da bira šta će da piše i svako šta će da čita, ali i svako da da komentar. Internet znači slobodu, koliko god ona bila kontrolisana ili ne. Tako, ja nikad ne bih čitala tekstove nalik onima koje i sama pišem na blogu, ali mi se ljudi javljaju i daju podršku. To je jedan od dokaza da su ukusi različiti i da su emocije jako važne u komunikaciji. Ljudi još samo na emocije reaguju, a meni blog služi upravo to – da iskažem emocije koje na drugi način ne mogu. Kič, šund ili ko zna šta, svako može sebi da da oduška, zar ne?

Da li blog može pisati svako i da li misliš da je potrebno da postoji neko telo sastavljeno od književnika i profesora srpskog jezika koje bi uklanjalo tekstove koji ne zadovoljavaju kriterijume da budu postavljeni  na Internet?

Danas se svi bave digitalnom komunikacijom, pa čak i kada nemaju nikakvo prethodno znanje niti o digitalnom, niti o komunikaciji. No, internet je slobodna teritorija, a filteri na društvenim mrežama su naš kišobran od svega što nam se ne dopada. Ne verujem ja ni profesorima, ni oni nisu što su nekad bili. Imamo previše primera kada profesori znaju manje od svojih učenika ili studenata, posebno kada je digitalna sfera u pitanju, a opet daju sebi za pravo da se u digitalno mešaju.

Kako uspostaviti sistem odgovornosti za tekstove koji se postavljaju na Internetu?

Kao i za sve ostalo… Ko još odvaja digitalno od realnog života? To je danas isto. Ako ti pretim na internetu – isto je kao kada sam ti nekad pretio telefonom ili na ulici. Ako se politički nepodobnim proglašavaju ljudi zbog “pogrešnih” tvitova, znači da živimo u doba digitalnog realizma… osim što smo se, usput, vratili u doba lova na veštice i najprimitivnijih alata propagande. Odgovorni smo za prolaz kolima na crveno svetlo i za isti taj prolaz na crveno na blogu ili društvenoj mreži. U čemu je razlika?

Da li misliš da blogovi utiču na mlade ljude i da li oni uvažavaju pravila koja su pisana u njima i u blogerima vide svoje idole?

Trebali bismo da budemo srećni što deca uopšte nešto čitaju, pa makar to bili i blogovi. Čudila sam se ko čeka u redu za potpis fešn-blogerke, a onda sam doživela da devojke plaču posle moje priče “o životu” na jednoj konferenciji i da mi se masovno javljaju posle tog govora. Ups!!! Uvek smo imali idole. Da li su oni političari, blogeri ili muzičke zvezde, nema razlike. Razlika je samo u vremenu u kom živimo.

Kako da blogom usmerimo čitaoce ka pravim vrednostima i ukažemo na one koji su ne samo nepismeni, već apsolutno ništa ne govore, a pri tom su prosti i vulgarni?

Nisam merodavna da odgovorim na ovo pitanje. Ja jesam doktorand kulture i medija, ali sam i osoba na čijem je životu baziran jedan od glavnih likova u romanu popularne književnosti koji će Igor Marojević iznedriti ove godine. Prostota i vulgarnost nije gora od populizma kojim smo okruženi. Lakše je odbraniti se od očigledne prostote nego od populizma umotanog u sarmice. Možemo da se borimo protiv nepismenosti, to je jedina relativno odrediva stvar. I moram priznati da sam prema nepismenoj komunikaciji, gde god da je ona, prilično oštra. No, znate ono – “budite nežni prema onima koji pišu neznam ili ne moguće, oni će vam jednog dana biti direktori.” Ili direktor sa osnovnom školom, iz Novog Sata… Šta je starije – kokoška ili jaje i ko je kriv – publika ili mediji, večno je pitanje i na njega utiču ekonomija, politika, obrazovni sistem i mnogo drugih faktora…, kao i faktor kritične mase spremne na promenu. A kritična masa je u krizi.

Sa obzirom da te duboko cenim i poštujem postaviću ti niz neprijatnih pitanja o tvom zanimanju, a ti probaj da razbiješ predrasude koje o njemu vladaju. Tačnije želim da pokušaš da odbraniš PR pred nizom negativnih osećanja koja prema njemu vladaju. Kroz pitanja ću ti ih preneti.

Da li su PR ljudi koji nemaju duha i smisla za humor i lakoću življenja?

Ljudi nisu isti, generalno, mada neki imaju potrebu da se poistovete sa profesijom i famom koja o toj profesiji vlada. Ni PR ili ljudi koji se bave komunikacijama nisu svi isti. Imate PR-a splava na Savi kome je bitno da dovede što veći broj ljudi za vikend na spav; PR-a ustanove kulture koji se bori sa šakom jada posetilaca i nosi kaput svoje babe; PR-a korporacije; ljude u PR agencijama; obrazovane PR-ove; neobrazovane PR-ove; neiživljene PR-ove koji se svuda pojavljuju; zrele PR-ove koji svoj posao rade strateški,… To je kao da me pitate da li su svi radio voditelji iz naftalina i pijani su već u podne.

Da li je potrebno napisati novi IT i PR rečnik nepoznatih reči koje menadžeri, oprosti PiaRovi, među sobom upotrebljavaju nastojeći da što više zbune obične ljude kojima žele da manipulišu?

Imala sam zadovoljstvo da me Aleksandar Ilić uključi u finalne radove na svom romanu “PR”, pa sam napisala i prvu recenziju za taj roman, koja se našla na korici. A tu piše: “Ilić objašnjava, bez pardona, šta se krije iza slike stvarnosti koju kreira domaća PR scena. Njegova priča ogolila je bombastične nazive funkcija, iskrivljeni rečnik, isfabrikovane menadžere, lažni moral i nametnutu potrebu da svi izgledamo isto i ponašamo se isto. Kada pročitate ‘PR’ pročitali ste nas sve.“

Da li PR uopšte vide svetlo na kraju tunela ili ostaju u mraku svojih negativnih osećanja, izveštačenosti i lažnih moralnih vrednosti?

Nema svetla na kraju tunela. Ili praviš zvezdano nebo i osvetljavaš put novim generacijama ili se sam praviš zvezdom i sagoriš u toj svojoj “slavi”, zaboravljen kao blog-post od prekjuče.

Ima li tu mesta za ljubav i emociju?

Ljubavi ima, prema raznim stvarima ili osobama, a emocija ne mora da bude samo lepa.

Da li neko ko je ušao u taj svet može iz njega da izađe neoštećen fizički i mentalno?

Niko ko se rodio ne može iz života da izađe neoštećen. Život ima cenu – bilo da si seljak iz Mačve koji gaji kukuruz ili fensi riba sa Vračara… ili bloger i PR. Samo seljak iz Mačve ne zna šta je botoks, pa mu se život vidi na licu. Mi ostali se dobro ušminkamo. Uglavnom.

Knjiga Tanje Tatomirović – Musolinijev mikrofon. Ratna propaganda će zauvek ostati najveći razlog zbog kojeg ljudi marketing, i posebno advertising, doživljavaju kao prevaru, nešto što želi da im nanese zlo – i zbog toga smatram da bi ovu knjigu posebno trebalo da pročitaju svi ljudi koji se bave komunikacijama. Ne iz razloga da od njih uče kako treba, naravno, već da bi razumeli zbog čega tako ne bi smeli da se ponašaju u odnosima sa potrošačima.

Kako i zašto si se odlučila da obradiš temu fašističke propagande, način i sredstva kojima se služio Benito Mussolini, italijanski premijer, lider Nacionalne fašističke partije (ital. Partito Nazionale Fascista)

Ako spojimo moje interesovanje za komunikacije, propagandu i manipulaciju masama sa mojom ljubavnom vezom sa jednim zgodnim Italijanom, dobijemo knjigu na temu o kojoj niko do sada nije pisao na srpskom jeziku. Imala sam sreću da imam prevodioca 24h, koji sjajno poznaje delove Italije u kojima sam provela vreme istražujući materijale za taj rad.

Šta je to propaganda i mora li ona obavezno biti negativna?

Zadatak propagande jeste da utiče na mišljenje i stav ljudi prema određenoj stvari, što ne mora nužno biti loše, ali se, nažalost, najčešće koristi na krajnje negativan način. Radio propaganda fašističke Italije je samo jedan model propagande koji u drugim pakovanjima, prilagođenim mestu i vremenu, možemo videti svuda oko nas. Bolje ili gore upakovanu.

Da li propaganda ima za cilj da najjednostavnije ideje koje se ponavljaju milionima puta prezentuje širokim narodnim masama?

Adolf Hitler je pisao: „Masama je teško da razumeju politiku, njihova inteligencija je mala. Zbog toga, sva dejstvujuća propaganda mora biti ograničena na samo par tačaka. Mase će zapamtiti samo najjednostavnije ideje koje se ponavljaju hiljadama puta…“

Šta je cenzura i da li cenzura može pojačati efekte propagande jer sprečava mišljenja koja su kontradiktorna stavovima onih koji odlučuju?

Cenzura može pojačati efekte propaganda, jer sprečava mišljenja koja su kontradiktorna stavovima vladajuće većine. No, u digitalno doba, cenzura nije baš tako lagan posao kao što je bila nekada. Mada nije nestala.

Da li je fašizam u Italiji bio prihvaćen i da li je shvaćen na pravi način, ako nam je poznato da je Italija zemlja ljubavi i romantike?

Musolini nije imao za cijl da kontroliše akcije i mišljenja javnosti, barem ne javno. Buntovništvo nije ućutkano nasilno, kao što je to bilo karakteristično za nacističku Nemačku, već je jednostavno samo marginalizovano i bačeno u pozadinu, tako da nije bilo šanse da dopre do šire publike. A kada smo kod italijanske ljubavi i romantike, mislim da smo tu svakako podlegli propagandi. Verujte mi na reč.

Da li je potrebno što više zakomplikovati život da bi se moglo lakše vladati?

Fašizam je imao za cilj da bude sastavni deo života italijanskog naroda i bio je široko prihvaćen i podržavan. Poenta je uvući se u sve pore života. I one najmanje. Jednostavnim ponavljanjem.

Da li se tvoja knjiga može nabaviti i u štampanom i u elektronskom obliku i šta ti lično više voliš?

Knjiga “Musolinijev mikrofon – Radio propaganda fašističke Italije” može se nabaviti na engleskom jeziku u obe forme, a na srpskom samo još u jednoj knjižari. Ja, naravno, više volim da osetim papir pod rukama. Nekako je romantičnije… ili je i to uticaj propagande?

Šta radi Tanja kada nije PR i pisac?

Tanja tvituje; bloguje; polaže ispite na doktorskim studijama; živi između Srbije gde radi i Nemačke gde joj živi muž; gleda dobre serije; pije Zero Coke, Mojito i Jägger; jede četvrtkom; šeta psa; poistovećuje se sa svoje dve mačke; razmišlja o mami koju nema od prošle godine i čemu ju je ona sve naučila; igra ulogu “tetke iz Nemačke”; prosipa piscu romana detalje iz svog života; plače, smeje se i razmišlja da li da ofarba kosu u tamnije da bi izgledala ozbiljnije. Ipak, njene 42 godine ne zaslužuju da dvadesetogodišnji duh izađe iz nje. Jeste li me to pitali!?

Predrag Jovanović 

Računajte na računare