Zlatko Karavla (Griva) o muzici i računarima

Rođen i živi u Novom Sadu i traje već decenijama, skromni, nenametljivi, umetnik, koji svaku svoju kompoziciju pretvori u emociju. Decenije rada pokazuju da je njegov nemirni duh u stalnoj potrazi za novim umetničkim izrazima. Zlatko se pojavljuje, potpuno iznenada,  gotovo niotkuda i unese neko novo svetlo, novi duh, zatalasa umetničku scenu  i nestane!. Svejedno je šta napiše ili izvede,  Zlatko potstakne ljude da udahnu život  punim plućima, onako kako to on decenijama radi. Njegov glas još uvek zazvoni negde na nekom gradskom trgu, nekoj dvorani, klubu ili  za nekim stolom u nekom kutku.

Griva je jugoslovenska rok grupa iz Novog Sada. Griva je nastala 1982. godine, a osnovali su je bivši članovi novosadske grupe Ibn Tup, pevač Zlatko Karavla i gitarista Josip Sabo – Joca. Novosadska stripoteka, je u jednom od brojeva poklonila singlicu sa pesmom „Sitnije sestro sitnije“ svojim čitaocima što je bio pun marketinški pogodak. Ubrzo je usledio prvi album „Kog sam vraga tražio u tebi“ koji je kao i singl izdao zagrebački Jugoton. Bend pridobija veliku naklonost publike i pesme postaju hitovi. Ostali članovi benda su bili Janoš Kazimić koji je važio za jednog od najboljih domaćih hard rok bubnjara tog doba, Đorđe Jovanović Đuka bas, Laslo Novak klavijature i gost Nenad Milosavljević Galija usna harmonika. Drugi album, „Nisi ni ti anđeo“ (1985) je sledio žestoku svirku sa prvog albuma, ali je bio odbijen od strane Jugotona sa argumentacijom da nije dovoljno komercijalan, te je izdat za novosadsku diskografsku kuću „Panonija koncert“, ali je svejedno prodat u 37.000 primeraka. Zbog nesuglasica oko daljeg muzičkog razvoja, koje su nastale još u toku snimanja ovog materijala, Griva privremeno prestaje s radom posle nastupa u Beogradu kao predgrupa svetskoj atrakciji Motorhead.

1987 godine Zlatko Karavla odlučuje da snimi novi materijal i bend odvuče u malo komercijalnije vode. Album „Griva“ koji je često bio zvan „Vojvodino, Vojvodino sto si tako ravna“ po najvećem hitu benda koji se nalazi na ovoj ploči, je izdat za beogradski Jugodisk. Četvrti album Grive izašao je 1988. godine za beogradski PGP RTB pod imenom „Što te tata pušta samu“.  Griva promoviše izdanje koncertom u prepunoj hali novosadskog SPENS-a sa specijalnim gostima: Alen Islamović, Viktorija, Osmi putnik iz Splita i Sing, Sing Singers iz Novog Sada. Griva takođe svira u Budimpešti na internacionalnom festivalu gde dobija odlične kritike što zbog ovacije publike i odličnog nastupa, što zbog obrade pesme „Devojka biserne kose“ mađarske grupe Omega, koja se našla na trećem albumu benda. Zlatko Karavla još jednom ulazi u studio da producira peti album benda koji je simbolično za rokenrol nazvan „Pij, jedi, veseli se“. Zbog ratne situacije u državi, album je sniman više od godinu dana, a 1992. je objavljen za Megaton, sa 9 novih pesama i dva snimljena spota: „Kad dođe jutro“ i „Srećan ti rođendan“.

Nakon toga „Griva“ prestaje sa svojim aktivnostima sve do kraja 2002. godine, kada se u prodavnicama pojavljuje CD kompilacija „Samo najbolje“ u izdanju beogradske kuće „One Records“, sa jednom novom baladom i 17 starih kompozicija, da bi u decembru te godine „Griva“, posle dugog niza godina, ponovo zasvirala u „Studiju M“, „Radio Novog Sada, pred vernom publikom, onom koja je sa grivom od prvih dana, kao i onom koja je Griva upoznala krajem osamdesetih, kada su uz“ Divlje jagode „bila najbolji“ teški rok „bend u Jugoslaviji, onoj“ od Vardara do Triglava „. Zlatko je pozvao sve bivše članove benda, kao i mnoge goste, da sviraju stare pesme u malo opuštenijim aranžmanima. Materijal se pojavio i kao CD i kao DVD.

Zlatko je odlučio nakon toga da se ponovo primiri i da nastavi komponovati i producirati, ali na poziv muzičara iz novosadskog benda Autostoperi, pravi odlične gostujuće nastupe pevajući isključivo strani repertoar poput Whitesnake i Deep Purple. Kada su u repertoar ubacili nekoliko pesama Grive, što je kod publike izazvalo brojne ovacije i bend je dobio želju za malo većim repertoarom.

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

Loših muzičara i loše muzike je uvek bilo. Problem je više u lošim medijima, koji forsiraju lošu muziku.

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište.

Kompjuter je dao mogućnost da se bilo ko okuša u nekom kreativnom radu. Tehnologija može samo da omogući da se ljudska genijalnost ili glupost bolje primete. Šund ne nastaje u kompjuteru nego u ljudskoj glavi.

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Ljudi se plaše promena. Vole da zadrže ono poznato. Ali  vremenom moramo da se priviknemo na njih. Na početku digitalni zvuk nije mogao da se poredi sa analognih i lako ga je bilo prepoznati. Sada je to već druga prića. A na kraju krajeva, iza čitave te tehnologije stoji čovek. Mislim da publiku interesuje samo muzika koja pokreće njihova čula. Kako se ona proizvodi, nije im toliko bitno.

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Digitalna tehnologija treba da služi da olakša rad, oslobodi večitih ograničenja i da slobodu izražavanja. Da li je boljitak? Mislim da je to individualna stvar. Neke ljude tehnologija, unazadi, ulenji, a neke motiviše i podigne na viši nivo. Ja volim nove tehnologije, onoliko koliko one mogu da inspirišu i donesu novi kvalitet.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja “dobrih” muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude  studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

Od kako je muzike, bilo je dobrih i loših muzičara. Iza svakog tog virtualnog instrumenta postoji ekipa talentovan ljudi, tehničara, programera, producenata i muzičara. Tehnologija je sada dostupna svima, ali ne i talenat.  Stvarno sada skoro svako može da peva, ali to ne znači da će biti i onih koji hoće da ga slušaju. Svako može da izađe na livadu i da igra fudbal, ali ne može da igra svetsko prvenstvo. A momenat kada je tehnologija omogućila popravljanje grešaka, je bilo mnogo pre kompjutera. Da li je slikarstvo izgubilo na kvalitetu kada je izmišljena prva gumica za brisanje?

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

Kada se samo prisetim koliko je ranije teško bilo doći da snimka. Mnogi sjajni muzičari su ostali anonimni jer nisu mogli sebi da priušte studio. Ko zna šta se sve vredno tako izgubilo.  Bilo je  loših snimaka i ranije kada se snimalo u skupim profesionalnim studijima. Previše toga utiče na rezultat. U kućnim uslovima možeš isto da napraviš loš snimak, kao i vrhunski. Ko nije znao sa onim neće znati ni sa ovim. Snimanje u profesionalnom studiju je uvek, donosilo veliku dozu stresa, što često ograničava izvođača da ne da svoj maksimum. Stalno si gledao na sat,  jer je najam studija bio uvek skup i dešava se da ti na pola snimanja ponestane novca. To je užasno frustrirajuće. U kućnim uslovima toga nema. Možeš da sedneš u bilo koje doba dana ili noći i nastaviš tamo gde si stao. Ja, recimo, najviše volim da radim noću, a teško je naći studio koji će ti to omogućiti. Da se razumemo, tehnika ne stvara remek dela. Ipak iza toga stoji čovek.

IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

Svaki zvuk koji proizvodi melodiju ili ritam je već muzika. Da li je iz elektronskog ili prirodnog izvora nije važno. Muzika služi da  pokrene emocije, da prenese neku poruku. Da li iza toga stoji jedan čovek ili ekipa to nije toliko važno. U današnje vreme je veoma teško naći muzićare, istomišljenike. Muzičke zanesenjake. Previše se to svelo na čist profesionalizam. Tu se gubi sama suština stvaranja.

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte “običan” slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji “otkucan” na tastaturi računara?

Kompjuter ne zamenjuje čoveka. On je samo alat, u čovekovim rukama, ili može se reći, novi instrument. Ne verujem da je slušalac opterećen pitanjem kako  nastaje muzika.

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

Autorska prava? Agencije koje se, kod nas, navodno, bave zaštitom autorskih prava, su lopovi i derikože. To je tako, oduvek  bilo. Ali to je neka druga priča.

Internet će vrlo brzo pokazati na čijoj je strani. Širenjem internete je uskraćen monopol diskografskoj industriji. Diskografija se nije bavila kvalitetom, nego isključivo profitom, a to može da uništi umetnost.Pravim umetnicima, profit nikada nije predstavljao cilj, nego sredstvo  da se do cilja stigne. A to su dve različite filozofije.

Da li je “youtube” publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

Svaki pravi, umetnik će reći da je kontakt uživo, najbolji kontakt. Živi nastupi su događaji gde publika ima ravnopravnu ulogu, sa izvođačima. To je najbolji način da razmene energiju. Za neke izvođače, je to bio jedini način da dođu do svoje publike. Youtube je druga priča. Internet je zamena za diskografiju. Daje mogućnost da te čuju i oni koji ne mogu da prisutvuju koncertima. Da komentarišu, kritikuju, hvale i savetuju. Umetnici, koji nisu deo političko, plemensko, rođačko, interesnog klana, koji dominira estradom i medijima, na internetu mogu bez ograničenja da se izražavaju, što je veliki deo slobode koji im je potreban.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Činjenica da stari načini oglašavanja nemaju staru težinu, Ljudi su češće za računarom nego na ulici. Ko god želi da se oglašava ide tamo gde i njegova ciljna grupa. Nekad je plakat bio osnovni i najmoćniji oblik oglašavanja. Onda, polako primat su preuzeli novine, radio, pa televizija. Sada drštvene mreže ugrožavaju sve ove prethodne. Evolucija u propagandi je i dalje u toku. U kom obliku će da nastavi, ostaje da se vidi.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?

Klik, ne mora da bude realno stanje stvari, ali je, verovatno, najbliži tome. Društvene mreže prenose informaciju brže i efikasnije od drugih medija. Društvene mreže imaju mogućnost interaktivne komunikacije,  pa su postale atraktivnije, popularnije, što im daje prednost. Naravno i mogućnost manipulacije je veća.

VII – Borba za RnR

Da li je bnend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?

Griva, više  nisam ni ja, ni moju muzičari. Griva je muzika koja se sama bori da traje u vremenu. Nešto što je deo nekog mog davnog hira i neke moje životne priče, a pretvara se u ličnost koja može i bez mene. Nešto što nosi moje gene, a liči na mnoge ljude. Ja i dalje radim, jer volim to što radim i sa istom zaljubljenošću kao i kada sam počinjao. Moj smisao života i cilj je davno definisala moja sudbina. Pre par godina sam okupio mladu ekipu. Na našim nastupima  još uvek mogu da oseti taj ukus slobode, inata, ljubavi, nostalgije, prkosa vremenu i nevoljama.

Naša nova publika su, često i deca naših starih  fanova, koja su nasledila umeće da slušaju naše pesme, na isti način na koji su to radili njihovi roditelji i to je poverenje koje se ne sme izneveriti. U fazi smo kada pripremamo nove pesme, sa istim onim uzbuđenjem i neizvesnošću od pre.

I za kraj bih hteo da dodam nešto što obično ne praktikujem. Moram. Postoje ljudi koje bih želeo da sam ranije upoznao. Zlatko je sigurno jedan od njih. Posle svakog razgovora sa njim učini mi se da smo mogli da napravimo sjajne stvari. Ali, to je samo razmišljanje i u prošlosti je. Budućnost je pred nama. Evo uverite se i sami.

Predrag Jovanović 

Računajte na računare