Biometrijski nadzor: Između javnog i privatnog interesa

Sve više se govori o masovnom nadzoru u gradovima, gde bi kamere snimale a softver prepoznavao ljude na ulicama. Dok vlast brani stav da će nova tehnologija pomoći u suzbijanju kriminala, značajan broj građana smatra da će primena tehnologije narušiti njihova lična prava, poput prava na privatnost.

Već nekoliko godina u domaćoj javnosti se povremeno aktuelizuje vest o uvođenju posebnih programa pomoću kojih bi bio omogućen novi vid nadzora nad stvarima i licima. Tehnologija koja stoji iza ovog tipa softvera – biometrijska tehnologija – omogućava identifikaciju lica upotrebom njihovih spoljnih karakteristika, odnosno fizičkog izgleda, zabeleženih na ranijim fotografijama i snimcima. Krajem prošle godine u medijima je saopštena informacija da je Ministarstvo unutrašnjih poslova pribavilo u postupku javne nabavke softver koji omogućava biometrijski nadzor.

Brojna sporna pitanja

O uvođenju biometrijskog nadzora u rad državnih organa otvorena je diskusija 2019. godine, u periodu kada je razmatrana mogućnost javne nabavke softvera koji bi podržao ovu vrstu nadzora od strane Ministarstva unutrašnjih poslova. Tada se javilo više spornih pitanja, sva iz domena obrade podataka o ličnosti, poput onih koja se odnose na rukovanje prikupljenim podacima, čuvanje prikupljenih podataka i neophodnost njihovog prikupljanja.

Biometrijska tehnologija u svetu se već uveliko koristi, primera radi, na graničnim prelazima na aerodromima, na koji način se ubrzava postupak kontrole granične policije. Slični programi prvobitno su razvijani za potrebe vojnih aktivnosti u Palestini. Istorijski posmatrano, ideja iza biometrijskog nadzora nastala je mnogo ranije, nakon napada Al Kaide 11. septembra 2001. na lokacije u Sjedinjenim Američkim Državama. Razvoj ove tehnologije danas nailazi na primenu i u našoj državi.

Softver bi mogao da identifikuje lice sa fotografije ili snimka poređenjem s drugim dostupnim fotografijama, na primer, na društvenim mrežama, što u javnosti izaziva zabrinutost i povlači pitanje zakonitosti takve obrade podataka o ličnosti

Ovo nije prvi put da se neki vid biometrijske tehnologije koristi u službi domaćih organa javne vlasti. Primera radi, biometrijski čitači otiska prsta godinama su u upotrebi u radu Ministarstva unutrašnjih poslova i svi smo imali prilike da se s njima susretnemo prilikom podnošenja zahteva za izdavanje ličnih dokumenata. Ipak, kada je reč o automatizovanoj obradi fotografija i video-snimaka novim programima, mišljenja su podeljena. Dok se sa strane vlasti brani stav da će nova tehnologija pomoći u suzbijanju kriminala i brzom otkrivanju krivičnih dela i njihovih učinilaca, značajan broj građana smatra da će primena tehnologije narušiti njihova lična prava, poput prava na privatnost.

Gde su granice?

Pod kojim uslovima i u okviru kojih pravom ustanovljenih granica je dopuštena primena ove tehnologije? Prema Zakonu o policiji, provera identiteta lica vrši se u zakonom propisanoj proceduri, i to samo ukoliko su ispunjeni zakonom predviđeni uslovi. Primera radi, policija je ovlašćena da proveri identitet lica koje treba uhapsiti, koje svojim ponašanjem izaziva sumnju da je učinilac krivičnog dela, koje se zatekne na mestu izvršenja krivičnog dela ili prekršaja, ali se provera identiteta može izvršiti i na zahtev nekog drugog organa državne uprave, ili fizičkog ili pravnog lica iz opravdanih razloga, ukoliko je pravo tih lica povređeno. Pri tome, policijski službenik je dužan da upozna lice s razlogom provere njegovog identiteta, osim ukoliko tom prilikom prikuplja podatke o krivičnom delu za koje se goni po službenoj dužnosti ili ukoliko bi time moglo biti ugroženo postizanje cilja provere.

Za razliku od provere identiteta lica koja se, po pravilu, vrši uvidom u ličnu kartu, policija je ovlašćena i da utvrđuje identitet lica koje kod sebe nema propisanu ispravu ili se sumnja u verodostojnost takve isprave, ako se na drugi način ne može proveriti njegov identitet ili ukoliko se utvrđivanje vrši na osnovu posebnog zahteva nadležnog organa.

Ko će imati mogućnost da pristupi našim podacima, kako će se oni čuvati i koje će mere biti preduzete radi smanjenja rizika i sprečavanja štetnih posledica u vidu povreda prava ličnosti građana neka su od pitanja koja se s pravom postavljaju

Zakon o policiji ne poznaje biometrijski nadzor, niti na eksplicitan način reguliše njegovu upotrebu. Međutim, Zakon reguliše ovlašćenja policije da vrši snimanje na javnim mestima. Policija može, radi obavljanja poslova za koje je nadležna, da snimanje javnih mesta i javnih skupova vrši korišćenjem opreme za video-akustičke snimke i fotografisanje u skladu s propisom o evidencijama i obradi podataka u oblasti unutrašnjih poslova. Podaci pribavljeni na ovaj način smeju se koristiti radi procesuiranja učinilaca krivičnih dela i prekršaja, a oni koji se ne iskoriste u takvom postupku moraju biti uništeni u roku od godinu dana.

Sprega s bazom podataka

Softver za biometrijsko prepoznavanje lica omogućio bi da podaci, odnosno zapisi lica prikupljeni snimanjem na javnom mestu, budu povezani sa onim podacima koje policija već ima u bazi (npr. fotografija na ličnoj karti). Mimo toga, softver bi mogao da identifikuje lice sa fotografije ili snimka poređenjem s drugim fotografijama dostupnim, na primer, na društvenim mrežama, što u javnosti izaziva zabrinutost i povlači pitanje zakonitosti takve obrade podataka o ličnosti.

Bitno je naglasiti da se biometrijski nadzor ne može vršiti bez ograničenja. Naime, Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti predviđena je obaveza državnih organa da pre obrade određenih podataka izvrše procenu uticaja radnji obrade na zaštitu podataka o ličnosti. Prvenstveno se radi o obradama koje mogu prouzrokovati visok rizik za prava i slobode fizičkih lica. Ukoliko organ na osnovu procene uticaja zaključi da je rizik po prava lica previsok, u obavezi je da o obradi zatraži mišljenje Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Poverenik po prijemu ovog zahteva može od organa tražiti dodatne informacije ili da u roku od 60 dana dostavi pismeno mišljenje organu. Ukoliko nađe da je to neophodno, poverenik može organu da izrekne opomenu, kao i privremeno ili trajno ograničenje vršenja radnje obrade, uključujući i zabranu obrade.

Zakon o policiji ne poznaje biometrijski nadzor, niti na eksplicitan način reguliše njegovu upotrebu. Međutim, Zakon reguliše ovlašćenja policije da snima na javnim mestima

Ministarstvo unutrašnjih poslova je to i učinilo, tako što je još 2019. godine uputilo procenu uticaja obrade podataka o ličnosti korišćenjem sistema video-nadzora, radi davanja mišljenja. Poverenik je našao da se u dostavljenoj proceni ne navodi na koji konkretno sistem, odnosno sisteme video-nadzora se dostavljena procena odnosi, da nije naveden pravni osnov i svrha obrade podataka o ličnosti, kao i teritorijalno određenje obrade podataka. Ostalo je nejasno i to da li će se sistem video-nadzora koristiti samo na teritoriji Beograda ili na teritoriji cele države. Iz svega navedenog, Poverenik zaključuje da dostavljena procena nije sačinjena u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, da ne sadrži propisane elemente, uključujući rizike za prava i slobode fizičkih lica o čijim podacima o ličnosti je reč, pa da se zbog svega toga ne može utvrditi da li je organ na odgovarajući način procenio rizike po prava i slobode lica, kao ni da li je predvideo odgovarajuće mere za njihovo umanjivanje.

Ozbiljni rizici

O rizicima i posledicama koje prete od novog vida nadzora na teritoriji naše zemlje rađena su i pojedina istraživanja. Utvrđeno je da je rizik po slobodu medija, odnosno slobodu novinarskog izveštavanja povećan, a sudeći po komentarima na Internetu, zabrinutost građana za posledice ovakvog nadzora je izražena. Ko će imati mogućnost da pristupi našim podacima, kako će se oni čuvati i koje će mere biti preduzete radi smanjenja rizika i sprečavanja štetnih posledica u vidu povreda prava ličnosti građana neka su od pitanja koja se s pravom postavljaju. Možda i najvažnije – u koju svrhu će se čuvati i koristiti podaci prikupljeni sistemom video-nadzora i analizirani biometrijskim softverom, ostaje zadatak neke nove studije koja je, po našem mišljenju, neophodna.

Autor: Nenad Cvjetićanin, Advokatska kancelarija Cvjetićanin & partners