BIZIT seminar: Koji su najčešći načini prenosa porodične kompanije sa osnivača na naslednike?

U praksi se najčešće događa da osnivači prenose udeo na naslednike zaključenjem ugovora o prenosu udela, bez naknade, što je po svojoj pravnoj prirodi ugovor o poklonu.

To se najčešće događa tako što prenosilac udela (to jest osnivač) i sticalac udela (to jest naslednik) zaključe najjednostavniji mogući ugovor o prenosu udela, čiji nacrt se vrlo često preuzme sa sajta APR-a. Takav način prenosa je dozvoljen, ali se prilikom takvog prenosa uglavnom zanemaruju i neki drugi bitni aspekti takvog prenosa, pre svega:

• Pitanje rukovođenja i odlučivanja u okviru porodične kompanije, ukoliko nije prenet celokupan udeo (na primer prenese se na dvoje dece po 50% udela),
• Pitanje eventualne povrede prava na nužni deo drugih naslednika (npa primer ako je osnivač preneo 100% udela na jedno dete, što mu je daleko najveća (ili teoretski moguće i jedina) imovina koju poseduje, po smrti osnivača drugo dete koje nije dobilo ništa može da traži utvrđivanje prava na nužni deo).

Neregulisanje pitanja rukovođenja i odlučivanja (u slučaju na primer prenosa po 50% udela na dvoje dece) može da rezultira blokadom u odlučivanju u okviru porodične kompanije tako da je preporučljivo da se prilikom prenosa udela precizno urede prava po pitanju odlučivanja u okviru kompanije kako bi se izbegao to jest umanjio rizik blokade u odlučivanju. To se postiže kroz dogovor oko sadržine novog osnivačkog akta porodične kompanije i/ili kroz zaključenje ugovora članova.

Izbegavanje rizika povrede prava na nužni deo može da se reši kroz zaključivanje ugovora ustupanju i raspodeli imovine za života, kao posebnom vrstom imenovanog ugovora iz naslednog prava, koji ne potpisuju samo prenosilac i sticalac udela već i ostali potomci i supružnik prenosioca. U pitanju je jedna vrsta privilegovanog poklona s obzirom da imovina obuhvaćena ovim ugovorom ne ulazi u zaostavštinu ustupioca i iz te imovine se ne mogu namiriti nužni naslednici.

Ono što verovatno ovu vrstu ugovora čini neatraktivnim u praksi je što ona podrazumeva da su i osnivač i potomci i supružnik saglasni sa time kome će kompanija biti preneta, ali prednosti ovakve vrste ugovora bi trebale da prevladaju i da primoraju porodicu da više i kvalitetenije komunicira oko budućnosti porodične kompanije i o tome ko će biti vlasnik.

U praksi se postavlja pitanje i da li je testament podoban način za prenos udela. Načelno, to nije zabranjen način da se udeo prenese, ali je pitanje da li je preporučljiv. Naime, ekonomska priroda udela, to jest kompanije je posve drugačija od većine druge imovine i za razliku od npr. nepokretnosti ili umetnina, koje su ipak statičnija kategorija i zahtevaju manje veština da bi se njima upravljalo. Kompanija je dosta osetljivija imovinska kategorija, gde promene u poslovanju mogu da se događaju bukvalno na dnevnoj bazi, i bilo kakve nejasnoće ili odlaganja pitanja o tome čija je stvarno kompanija mogu da dovedu do velikih negativnih posledica na opstanak kompanije.

Upravo su ovo teme o kojima ćemo razgovarati na Drugom Bizit Seminaru o Biznis transferu u privatnim kompanijama 11. marta u Klubu poslanika u Beogradu. Seminar, koji organizujemo u saradnji sa Adižes institutom i Borisom Vukićem, neće biti snimljen, tako da je lično prisustvo jedini način da čujete predavanja i ostvarite kontakt sa predavačima. Prijavite se već danas i ostvarite značajne popuste na cenu kotizacije.