Disk pod vodom

Katastrofalne poplave koje su u maju zadesile Srbiju ostavile su iza sebe pustoš. Pod vodom su se našli kuće, stanovi, automobili, prodavnice, fabrike… I mnogi računari su završili pod vodom, a sa njima i hard‑diskovi puni dragocenih podataka. Ima li šanse da se makar ti podaci spasu?

Spasavanje podataka sa poplavljenih hard‑diskova predstavlja svojevrstan izazov. U beogradsku firmu HelpDisc, specijalizovanu za spasavanje podataka, već u prvim danima nakon poplava počeli su da pristižu hard‑diskovi sa poplavljenih područja. Radilo se uglavnom o firmama čiji su se hard‑diskovi sa vitalnim podacima našli na udaru vodene stihije. Klasične strategije backup‑a tj. čuvanje istih podataka na nekoliko različitih medija, iako spasonosni u „normalnim okolnostima“, u ovom slučaju nisu bili od pomoći, jer se pod vodom našlo sve – i osnovni disk i njegov backup.

HelpDisc je nakon prvih pristiglih potopljenih diskova stupio u kontakt sa kolegama iz sveta spasavanja podataka, koji su se sa ovakvim problemima već susreli. U prvom redu, radi se o kolegama koji su stekli ogromno iskustvo u spasavanju podataka sa potopljenih hard‑diskova nakon uragana „Katrina“ koji je pogodio južnu obalu SAD. Reč je o prirodnoj katastrofi koja je iza sebe ostavila najveći broj potopljenih hard‑diskova u istoriji. Iskustvo inostranih kolega govorilo je u prilog tome da sami klijenti mogu napraviti ključne korake i u ogromnoj meri sami doprineti spasavanju podataka ukoliko reaguju na pravi način. HelpDisc se zato u prvim danima poplave obratio klijentima putem svog sajta, a te savete skiciraćemo i u ovom tekstu.

Šta da (ne) uradite

Pre svega, ne uključujte hard‑disk! Osetljivost mehanike hard‑diska je poznata činjenica, a funkcionalnost hard‑diska u normalnim uslovima zavisi od nekoliko desetina nanometara. Zamislite šta se dešava kada u takvu sredinu dospe voda sa gomilom prljavštine u sebi. Gotovo je izvesno da svako uključivanje potopljenog hard‑diska vodi u teška oštećenja magnetnih ploča sa podacima, a samim tim i trajni gubitak podataka.

Ne otvarajte hard‑disk! Ovo je savet koji važi uvek, svuda i za svaki slučaj gubitka podataka, ali on u slučaju potopljenog diska dobija dodatnu težinu. Mehanika hard‑diska nije u potpunosti izolovana od spoljašnjosti, jer postoji otvor čija je funkcija izjednačavanje spoljnog i unutrašnjeg pritiska. Iako ovaj otvor predstavlja slabu tačku u slučaju poplave, postoji šansa da voda nije uspela da prodre u unutrašnjost hard‑diska te da je stradala samo elektronika, koja je u ovim slučajevima uvek prva na udaru. Otvaranje hard‑diska u nekontrolisanoj sredini i to nakon što je bio potopljen u blato i vodu vodi samo u jedno – nemogućnost spasavanja, odnosno trajni gubitak podataka.

Ne sušite hard‑disk! Ukoliko je voda dospela u unutrašnjost hard‑diska, proces njenog isparavanja dovodi do taloženja kamenca, odnosno kristalizacije materija koje se u vodi nalaze, a ne mogu da ispare. Gomilanje prljavštine u čvrstom stanju na ploče sa magnetnim zapisom kobno je za podatke. Ove nečistoće je mnogo lakše ukloniti dok se nalaze u vodi tj. dok je disk mokar. Njihovo čišćenje sa ploča nakon kristalizacije, ma koliko stručno i pažljivo izvedeno, neminovno vodi do oštećenja ploča i gubitka podataka, u većoj ili manjoj meri.

Najbolje je da hard‑disk odmah nakon vađenja iz vode upakujete, poželjno u elektrostatičko pakovanje (kesu), a poslužiće i papirni ubrusi. Bitno je da se hard‑disk izoluje sa svih strana, čime će se usporiti isparavanje vode. Hard‑disk treba postaviti u takav položaj da se u toku transporta obezbedi slivanje vode sa ploča na preostali deo mehanike. Svaka komponenta hard‑diska se može zameniti, ali magnetne ploče i zapis na njima jesu unikatna i nezamenljiva stvar.

Složeni izazovi

Hard‑diskovi stradali u poplavama su počeli da pristižu, a u HelpDisk‑u je bilo različitih situacija, od hard‑diskova čija je unutrašnjost u potpunosti ispunjena vodom do onih kod kojih je samo elektronika bila ugrožena. Inženjeri su kod svih potopljenih hard‑diskova počinjali od preventivne zamene elektronike, sa ili bez znakova pregorevanja komponenti. Zanimljivi su slučajevi gde je filter, koji u sebi ima većina modernih hard‑diskova, pod naletom vode ekspandirao i na taj način obezbedio dodatno zaptivanje unutrašnjosti hard‑diska. Kod ovakvih diskova filter je bio mokar, mehanika suva, a šanse za spasavanje podataka realne.

Većina klijenata pridržavala se saveta, pa su hard‑diskovi doneti u vlažnom stanju, što je omogućilo da se voda i prljavština odstrane bez oštećenja ploča. Nakon čišćenja disk je ostavljan u čistoj laminarnoj komori i to u položaju koji obezbeđuje dodatno slivanje vode i nečistoća sa magnetnih ploča. Nakon još jedne runde čišćenja, ukoliko je procenjeno da je potrebno, pristupalo se zameni glava i potom kloniranju diska. Tehničari i inženjeri HelpDisc‑a ostvarili su visok nivo uspešnosti spasavanja prilikom ovih intervencija – oko 85%, što se poklapa sa procentom uspešnosti prilikom gubitka podataka u „normalnim okolnostima“.

Bilo je i situacija gde su ljudi iz HelpDisc‑a bili prinuđeni da uklanjaju očvrslu prljavštinu sa osetljive površine magnetnih ploča. Ovakvi diskovi bili su jako problematični sa aspekta spasavanja podataka – svako oštećenje na površini ploča ne samo da trajno uništava magnetni zapis na tom mestu, već oštećuje i donorske glave nakon zamene i pokušaja kloniranja. Ovo se dešava zbog mikro (ili bolje rečeno nano) dimenzija na kojima glave lebde iznad površine ploča. Sa ovakvim diskovima uspeh je bio manji, a prilikom kloniranja delimična ili potpuna oštećenja pretpeo je veliki broj fajlova. Pa ipak, pojedinim klijentima mnogo je značilo i ono što je izvučeno.

Interesantan je i primer jednog klijenta, koji je svoj prethodno poplavljeni disk spolja oprao i detaljno očistio misleći da je to od pomoći. Radi se o savetima napisanim nakon uragana „Katrina“ u SAD, gde su hard‑diskovi bili potopljeni okeanskom (slanom) vodom, koja predstavlja elektrolit i, u odnosu na slatku vodu, značajno bolje provodi struju. Slana voda kao elektrolit, kada se nađe između ploča i glava u unutrašnjosti hard‑diska, dovodi do jakih (elektro)hemijskih reakcija, posledične oksidacije i stvaranja korozije, odnosno katastrofalnih i nepopravljivih oštećenja na površini ploča sa podacima. U tim elektrohemijskim reakcijama može doći i do potpunog nestanka magnetnog zapisa, pa se pranje poplavljenog hard‑diska na inostranim sajtovima preporučuje radi spiranja slane vode. U slučaju „Tamare“ diskovi su poplavljeni slatkom vodom, što je sa aspekta spasavanja podataka ipak sreća u nesreći. „Klijent sa opranim Maxtor‑om“ je, nakon intervencije zaposlenih u HelpDisc‑u, dobio sve svoje dragocene podatke – na suvom.

Da nam više ne zatreba…

Možda će ovaj tekst doći kasno za mnoge korisnike čiji su računari stradali u poplavi, a nadamo se da u budućnosti neće biti ni potrebe za ovim savetima, ali priroda je nepredvidiva i vrlo često nam stavlja do znanja kolika je njena moć, jer u trenucima dok pišemo ovaj tekst stižu izveštaji o novim poplavama. Sigurno će ova katastrofa pokazati slabe tačke u odbrani od poplava i dovesti do poboljšanja mera zaštite od njih, što je naravno posao za državne institucije i organe. Ono što je do nas, kao članova IT društva, jeste da ova iskustva uzmemo u obzir prilikom projektovanja budućih računarskih sistema i backup rešenja.

Teško da ćemo brzo prevaliti put od društva koje nema backup, ili ga u 90% slučajeva drži na D particiji istog diska, doći do toga da se rezervne kopije podataka čuvaju na udaljenim lokacijama. Pa ipak, zadatak svih nas treba da bude da svako u svom domenu i u skladu sa svojim mogućnostima IT sektor u Srbiji počnemo da premeštamo iz podruma na više spratove. A pod ovim ne mislimo na spratove zgrada, već na vrednosnu lestvicu.

www.helpdisc.rs

(Objavljeno u časopisu PC#211)