Do stratosfere i nazad

Ko od nas nije poželeo da lansira sondu u svemir i istražuje beskonačna prostranstva? Sve obično ostaje na razmišljanjima, jer je takav projekat beskrajno skup i komplikovan. Osim za one koji umeju smelo da pogledaju u visine: mlada ekipa iz Petnice je, uz budžet od par stotina evra, uspešno poslala sondu u stratosferu, do granice svemira, pronašla gde je sonda pala i iz nje izvukla važne eksperimentalne podatke.

Život je nastao u okeanima, u vodi. Sledeći evolucioni napredak bio je izlazak na kopno: ispod je čvrsto tlo, iznad nebo a okolo vazduh u atmosferi, tačnije troposferi. Kasniji napredak je vodio u visine; neke ptice skoro sve rade leteći, retko kad borave na tlu. Od malih sisara nastali su ljudi koji su dobili razum i to je sada vrsta koja može da pomera granice. Prvi smo koji su svesno stigli do drugog nebeskog tela.

Pogled u zvezdano nebo uvek izazove filozofska pitanja: ko ne želi da istražuje taj prostor? Kako je slanje u Svemir komplikovano i skupo (mada ne i neizvodljivo), rađaju se kompromisne ideje. Tako je grupa saradnika za elektroniku Istraživačke stanice Petnica odlučila da nešto preduzme i osmisli veći projekat u koji će uključiti sve polaznike. I tako su Steva, Viktor, Nina, Anđela, Nenad i Kristina došli na ideju da se “u nebesa” pošalje sonda korišćenjem meteorološkog balona koji dostiže visinu od preko 30 kilometara.

Balon nekad i sad

Polaznici su rado prihvatili tu ideju, što ne znači da je sve išlo glatko. Jedan od prvih problema bio je nabavka balona. Krajem osamdesetih, dakle pre Interneta, bavili smo se meteorološkim balonima, ali ne tih kapaciteta, te ni baloni nisu odlazili visoko, delom i zbog težine onoga što su nosili. Minijaturizacija je tada bila manje izražena, a i baterije za napajanje su bile prilično teške. Sve je bilo komplikovanije za nabaviti – primera radi, senzore pritiska proizvodio je IHTM te smo po njih išli na tadašnji PMF u Beogradu.

Priča se ponavljala kada smo tražili balone: nabavka novih je skupa, nema ih, neće da prodaju… Najzad smo na vojnom otpadu našli balone iz 1986. godine koji koštaju po par stotina dinara, a rok trajanja im je… neograničen. Baloni su japanske proizvodnja, firma i dalje postoji i na upit su nam rekli da rok trajanja jeste neograničen, ali da preporučuju do 2 godine. Ovi naši su stari skoro 40 godina, a uputstvo kaže da ih u takvom slučaju treba kuvati u duploj kesi na 70 stepeni najmanje 20 minuta, poželjno do 2 sata. U pomoć su nam priskočili biolozi koji u laboratoriji imaju vodeno kupatilo idealno za taj posao.

Nosivost balona je 800 grama – oduzmite masu padobrana i dolazimo do nekih 700 grama korisnog sadržaja. Sonda je oblepljena kapton trakom, materijalom koji je razvijan za svemirski program, ima odličnu mehaničku i termičku izdržljivost i dobar je elektro izolator

Da bismo bili sigurni da će balon otići te desetine kilometara u visinu, morali smo da ga testiramo na zemlji. Trebalo je videti do kog dijametra balon može da se raširi pre nego što pukne. U tu svrhu u jedan otkuvani balon stavljen je barometar, koji je slao vrednosti do laptopa. Onda je balon priključen na kompresor. Očekivani natpritisak u balonu nije bio veliki jer je balon vrlo elastičan, nimalo nalik balonima za dečje rođendane. Drugim rečima, nije nam bio potreban kompresor koji može da napravi mnogo bara, nego kompresor sa što većim protokom. Jedna od ideja je bila da se balon spoji na auspuh kola – neće ih ugušiti a brzo će se napuniti (nismo probali). No, imali smo taj kompresor i dugo i predano ubacivali vazduh. U neko doba noći vetar ga je podigao te je balon završio karijeru zbog grana na obližnjem drvetu. U tom trenutku prečnik je bio preko 4 metra.

Malo matematike za osnovnu školu – balon se puni sa oko 3 kubna metra gasa, mi smo ciljali na 3.2 zbog brzine podizanja. Prečnik je u tom slučaju 183 cm. U trenutku pucanja balona koje je izazvalo drvo (balon je mogao još da se širi) imao je prečnik od preko 4 metra. Dakle, (4/1.83)³=10,44. To je bilo dovoljno saznanje da će balon izaći iz troposfere koja se prostire do oko 12 kilometara (zavisi od geografske širine) i otići u stratosferu. Bilo je tu još nepoznanica, kao što je temperatura na tim visinama, koja je oko -50 stepeni Celzijusa, pa smo brinuli kako će elektronika raditi u tim uslovima.

A povratak na Zemlju?

Razmatrali smo i povratak balona na Zemlju. Planirali smo da stavimo neke merne uređaje u sondu te bi sa te strane bilo dobro da možemo da očitamo zapisane podatke. Predviđena je i komunikacija i slanje podataka u realnom vremenu, ali je bolje imati rezervnu varijantu, što se ispostavilo kao odlična ideja. Tu je i bezbednosni faktor, da prilikom pada ne povredi nekog ili napravi materijalnu štetu. Zato je predviđen padobran koji će usporiti pad posle pucanja balona. I tu se razmatralo nekoliko opcija gde je usvojen modifikovani padobran za trčanje. Proračune i prepravke je radila Kristina, koja studira aero tehniku. Radila je i predikcije mesta pada – ima sajtova koji nude te proračune, pa treba izabrati neki od njih i po potrebi korigovati rezultate.

Odlučujemo da se sonda lansira pa šta bude – naći ćemo je… nekako. I to je bila istina – našli smo je, ali baš… nekako

Napravljeni padobran je testiran bacanjem sa vrha zgrade Istraživačke stanice, uz simuliranje raznih situacija. Svaki put se ispravno razvio u pravilan položaj, tako da je kutija za uređaje bila sačuvana. Samu kutiju je razvijao jedan od timova polaznika. Trebalo je da ona bude dovoljno čvrsta da zaštiti elektroniku od mehaničkih stresova, ali i da bude toliko laka da je balon ponese u visine. Nosivost balona je 800 grama – oduzmite težinu padobrana i dolazimo do nekih 700 grama korisnog sadržaja.

Kutija je napravljena od stirodura koji je dovoljno čvrst i lagan za naše potrebe, a čvrstinu joj daje skelet odštampan na 3D printeru. Sonda je oblepljena kapton trakom, materijalom koji je razvijan za svemirski program, ima odličnu mehaničku i termičku izdržljivost i dobar je elektro izolator. Često se sreće u komercijalnim uređajima kao što su mobilni telefoni. Pred kutijom je bio još jedan izazov, provera u zamrzivaču na -60 stepeni. I tu se zahvaljujemo biolozima na ustupljenom uređaju (koji je i popravljen tom prilikom). Posle više od sat vremena u zamrzivaču, unutar kutije je bilo dovoljno toplo za rad uređaja, a biće i toplije jer se i oni sami greju.

Elektronika u sondi

Kada smo rešili ne-elektronske probleme došlo je vreme da se posvetimo samoj sondi. Prva ideja je bila da se koriste dva sistema bazirana na Raspberry Pi Zero 2 W mini kompjuterima. Na svaki od njih bi bila priključena po kamera, tako da jedna kamera gleda nadole a druga bočno. U finalnoj realizaciji “donja” kamera je pravila fotografije, a bočna snimala video zapis. Svaki Pi bi imao po GPS dodatak i senzore za temperaturu, vlagu i pritisak, pri čemu će se rezultati snimati na SD karticu. Predviđena su dva sistema za komunikaciju – jedan je GSM, koji bi svakog minuta slao SMS sa parametrima leta, a drugi bi koristio LoRa (long range) komunikacije. Predviđeno je i merenje radijacija na dva načina: standardnom Gajgerovom cevi i PIN diodom. Formirani su timovi za svaki podsistem i počeo je posao.

Plan je obično jedno a stvarnost drugo. Prvo je dodat 3.5 MHz biper radi lakšeg lociranja sonde kada joj se priđe. On nije zauzimao mnogo mesta niti je trošio mnogo struje, ali je antena (žica) ulazila u kadar tokom leta. Takođe su promenjene GSM i LoRa antene, umesto “fabričkih” napravljene su ručno od bakarne žice, u cilju što bolje komunikacije. GSM modul je radio kako treba, samo je trebalo naučiti AT komande za komunikaciju. Lepo je slao očitavanja sa senzora i GPS lokaciju. LoRa je predstavljala veći izazov, jer je i radila i nije. Prva ideja je bila da se prijavi na TheThing mrežu da bi održala komunikacija i kada balon ode van dometa lokalnih uređaja u Stanici. No, to nije baš lako isprogramirati “od nule”, a nismo imali vremena da nabavimo module koji imaju taj deo već rešen na sebi (LoRa čip + mikrokontroler za komunikaciju). Lokalna komunikacija je bila rešena do poletanja i mislili smo da je tu kraj problema. To me je podsetilo na prve dane Bluetooth uređaja – kad jednom sve uparite komunikacija radi, ali uparivanje često ne uspeva ili pravi probleme.

Cev Gajgerovog brojač traži napajanje od 400 volti, a mi imamo malo preko 7 volti iz četiri 18650 LiOn baterija. Napravili smo i to napajanje i cev je počela lepo da detektuje proboje, tako je bila spremna za kačenje na brojač. PIN dioda je mnogo osetljivija na smetnje kojih sigurno ima u gusto napakovanom kućištu. No, suština i jeste u poređenju dva načina detektovanja radijacije.

Možemo li konkurisati za lansiranje CubeSat-a, malog satelita-kocke dimenzija 10 centimetara i mase do 2 kilograma? To će zaista ići u svemir! Nebo (ni)je granica, samo treba imati volje i znanja!

Tu se javio i sledeći problem, brojanje proboja kad čestica pogodi senzor. Prvobitna ideja je bila da se aktivira interapt na Raspberry Pi-ju koji će brojati otkucaje. Lepo zamišljeno, ali sam se bojao realizacije – kompjuter treba da radi razne stvari i još da ima interapte kojih će biti i preko 500 u minutu kad izađe iz troposfere. U tu svrhu bolji je namenski mikrokontroler, te je upotrebljen mali Arduino Micro koji ima jedan brojač na koji je priključen jedan detektor a drugi je komunicirao preko interapt procedure. Trebalo je čuvati podatke i prva pomisao je SD kartica. Ali ona povećava težinu, zauzima prostor i komplikuje brojanja. Zato je korišćen ugrađeni EEPROM od svega 2 KB (da, kilobajta), što je, uz dobru organizaciju podataka, bilo dovoljno. Znamo kad je uključen uređaj, znamo interval, tako da je dovoljno upisivati samo izbrojana merenja i paziti da se podaci ne prepišu jedni preko drugih.

Poslednji nivo sigurnosti, na Kostin predlog, bio je Samsung Galaxy SmartTag. Ta ideja nije baš rado prihvaćena jer se u kutiju stavlja uređaj koji nismo pravili, ali pošto je ovo prva verzija, niko nema iskustva, dobro je imati tako nešto kao krajnju metodu za nalaženje sonde. Bilo je razmišljanje da li koristiti Apple AirTag ili Samsung Galaxy SmartTag, a odlučila je činjenica da imamo znatno više saradnika sa Samsung telefonima. Sofija i Kosta su isprobali kako tag radi po Stanici, tražeći ga samo telefonom, što je dobro prošlo.

3, 2, 1, polećemo!

Moram da pohvalim polaznike-srednjoškolce koji su, podeljeni u timove, za nedelju dana sklopili sve podsisteme i testirali ih nezavisno. Neki su se prvi put susreli sa određenim uređajima te su morali da čitaju dokumentaciju i na osnovu nje pišu program koji će kontrolisati sistem. Drugima je bio izazov da naprave potrebnu elektroniku za detektore radijacije, koji će podatke maksimalno pročistiti od šuma i preneti ih kontroleru. Mnogo posla a malo vremena.

Nije bilo mnogo pomeranja roka za lansiranje. Iako je balon lagan, manje od 2 kilograma sa sve teretom, lansiranje je trebalo prijaviti kontroli leta koja nam je dala termin i upozoravala avione na njegovo prisustvo (da ne bude posle “pilot je video NLO”). Kamere u sondi nisu kvaliteta koji može dovesti do nekih zloupotreba (Google Earth je mnogo detaljniji) tako da sa te strane nije bilo problema.

Noć pred lansiranje malo ko je spavao… osim vozača. Znali smo da će sonda pasti u reonu Zlatibora, tako da nas je čekala višesatna vožnja u potrazi. Jutro je bilo užurbano, svi sistemi proveravani, LoRa je tu noć proradila, napajanje je tu, samo… misleći na sve ostalo, zaboravili smo kako uključiti uređaj, jer pakovanje traje više sati – potrošićemo baterije ako ih uključujemo redom kako se stavljaju uređaji.

Polaznici-srednjoškolci su, podeljeni u timove, za nedelju dana sklopili sve podsisteme i testirali ih nezavisno. Mnogo posla a malo vremena. Noć pred lansiranje malo ko je spavao

Problem je rešen izvlačenjem žica za napajanje van kutije, s tim da ih spojimo pred samo lansiranje. Unutra su sve komponente bile oblepljene kapton trakom i pričvršćene vrućim lepkom, te smo bili prilično samouvereni. Dva balona otkuvana, da se ima rezervni. Pre toga nabavljen balon gas – to je 99% helijum, dakle nije dovoljno čist za hemiju i ronioce, ali je dobar za ovu primenu. A mnogo je jeftiniji.

Let i pad

Pakovanje se bliži kraju i počinje punjenje prvog balona. Sve je išlo dobro dok on nije počeo da se podiže sa Zemlje za koju je bio pričvršćen samo crevom kroz koje se puni. Balon se previše istezao pa je pukao. Srećom tu je rezervni, ali se meni javio onaj osećaj kad imam samo jedan backup… a zbog prozora za lansiranje nema se vremena novo otkuvavanje. Setili smo se da preko balona prebacimo čaršaf (u nedostatku adekvatne mreže) koji je držao balon na Zemlji dok se punio. Merili smo obim da bismo znali dokle da se puni, ciljano je na 3.2 kubna metara.

Tu stvari kreću nizbrdo. Prvo su prestale da stižu SMS poruke sa GPS koordinatama. Kasnije ćemo saznati da se žica odvojila od antene. LoRa je takođe rešila da prestane da radi. Ostao je GSM koji šalje SMS sa temperaturom i pritiskom, ali bez lokacije. Ali radi biper na 3.5 MHz. Prozor za lansiranje se zatvara, moramo nešto da preduzmemo. Ako odustanemo, to je najmanje nedelju dana do nove dozvole, a polaznici sutra idu kućama. Odlučujemo da se sonda lansira pa šta bude – naći ćemo je… nekako. I to je bila istina – našli smo je, ali baš… nekako.

Lansiranje nije prošlo bez problema. Sklonjen je čaršav, balon je poleteo, ali je dunuo vetar dovoljan da zanese sondu koja udara u ekipu koja je oslobodila balon. Nije to bio snažan udarac, mala brzina i mekan materijal, ali je bio dovoljan da prestane emitovanje SMS-ova. Pogledom smo ispratili balon koji je krenuo u visinu, ali i put Divčibara, bez ikakve komunikacije i telemetrije. No pozitivan duh nas nije napustio, uzdali smo se u proračune i biper.

Mali izgubljeni balon

Seli smo u kola i krenuli put Zlatibora, tačnije Mačkata, gde je bilo predviđeno da će balon pasti. Po planu, let je trajao oko 2 sata, koliko je i nama trebalo da dođemo na lokaciju. Nismo videli balon u letu, pa smo se nadali da će se biper javiti. No, tamo nas je sačekala tišina na frekvenciji. Ili balon nije tu, ili biper ne radi.

Na osnovu analize vazdušnog pritiska procenjeno da je sonda uzletela na oko 36 kilometara visine, dakle tri puta više od krstareće visine aviona. Bili smo daleko u stratosferi! Sonda je sletela 65 kilometara od mesta lansiranja, padobran je dobro radio i ostao čitav

Najgori scenario bi bio da se otkačilo napajanje i da su svi uređaji prestali da rade. Ostaje nam samo tag, ali ako pored sonde ne prođe niko sa Samsung-om, što je malo verovatno u šumi, nećemo ga nikad naći. Sa druge strane, ako ništa nije radilo onda i nema neke koristi od njega, osim analize šta se tačno desilo. Tako smo se u krčmi okrepljivali uz komplet lepinju i pravili scenarije, dok mi nije palo na pamet da GSM modul možda i dalje radi, ali ne šalje SMS-ove jer se Raspberry Pi zbunio. Nina odmah poziva broj SIM kartice u modulu i, na naše oduševljenje, zvoni. Modul, dakle, radi, sonda je “živa”, sletela je negde gde ima dometa, pa verovatno i ostala elektronika radi. Vredi se potruditi da je pronađemo!

Samo, kako da je nađemo? Znamo da GSM uređaj meri kašnjenje signala, što se lako pretvara u udaljenost od antene. Ako je rastojanje preveliko ne može se uspostaviti veza – po standardu, granica je oko 35 kilometara. Zato se može desiti da izađete na neki planinski vrh, vidite u daljini mnogo antena ali nema konekcije jer ste predaleko. Najlepše bi bilo da se na osnovu podataka sa više antenskih stubova nađe tačna lokacija. Za dobru preciznost potrebno je tri ili više antena, što je realno u urbanim uslovima a u planini… Druga dobra stvar je što su antene na stubovima usmerene tako da se ne pretražuje ceo krug nego samo odsečak.

Kako doći do tih podataka? Naravno da su poverljivi, ne možete samo tako tražiti lokaciju nečijeg telefona / SIM kartice. Nije samo pitanje privatnosti nego i sigurnosti, polje za zloupotrebu je veliko. Probali smo da se setimo koga od “Petničara” znamo u Yettel-u, ne da bismo “na lepe oči” dobili podatke, nego da nam neko kaže koja je procedura i da nam pomogne oko birokratije. Žurilo nam se, jer nismo znali dokle će raditi baterije u biperu. Bila je subota, pa smo morali da sačekamo radni dan kako bi se pokrenula procedura – slanje dopisa, dokazivanje da je kartica naša, molbe i slično. Ništa se ne žalimo, potpuno razumemo zašto je sve to bilo neophodno, procedura štiti svakoga od nas, ali svakako se zahvaljujemo kolegama iz Yettel-a na saradnji.

Konačno dolazimo do prvih informacija – koja bazna stanica i koja antena je primila signal poslednji put (baterije su istog dana uveče potrošene, telefon je prestao da “zvoni” kad ga pozovete). Stigli smo kad je već počela da pada noć, obišli neke prve procenjene lokacije. Pošto je samo jedna stanica primala signal, pozicioniranje nije bilo baš precizno. Biper se nije oglasio, a videli nismo ništa. Vraćamo se sa planom da se bolje pripremimo za sledeći lov, koji će biti zasnovan na SmartTag-u koji se oglašava preko Bluetooth-a.

Tu je negde, ali…

Nabavljamo bolje, osetljivije antene za Bluetooth (odnosno za 2.4 GHz), još jedan tag za testiranje pa pravac Košutnjak na uhodavanje posla, jer smo na karti videli da je sonda verovatno završila u šumi. Imali smo podatak o azimutu antene, uglu koja pokriva i rasponu 3 do 3.5 km od antene. Imali smo i jednu usmerenu antenu radi boljeg određivanja pravca odakle dolazi signal. Eksperiment na Košutnjaku nam je pokazao da se signal SmartTag-a prima i sa preko 150 metara, što bi trebalo da bude dovoljno da se pročešlja šuma. Jedino je trebalo ići polako, pošto tag emituje svoju identifikaciju na svakih 10 sekundi, te se može desiti da prođemo pored njega baš kada ne emituje ništa.

I tako smo opremili kola antenama i Internetom, da bi svi imali Net na svojim telefonima i krenuli put Sirogojna. Sonda je na desnoj strani, pred kanjon Velikog Rzava. Dakle regija pada je dobro procenjena. Krenuli smo putevima na koje smo nailazili u tom kraju i osluškivali Bluetooth ne bi li se tag javio. I konačno sreća: eto nepoznatog Bluetooth uređaja. Blizu nema naseljenih kuća, ali ima nekih vikendica sa malom verovatnoćom da je neki drugi tag u njima. Šumski put treba pročešljati – par stotina metara po gustoj šumi. Vozili smo se paralelnim putem i… ništa. Podigli smo dron, snimali iz vazduha, ali crni padobran nije lako uočiti (drugi put treba ga napraviti od materijala drečave boje). Prelazili smo na drugu stranu kanjona, gledali dvogledima i… opet ništa.

Vratili se na mesto prvog prijema, tag se opet oglasio, pa smo parkirali kola i krenuli pešice. Neko iznad neko ispod puta. Dole je potok, teren je strm a granje na mahove gusto. U jednom trenutku moj Samsung mobilni prima signal sa taga a Kosta (koji je ostao u Beogradu) dobija informaciju da je neko pronašao tag. Super, to je zaista naš tag, ali gde je u toj šumi? Samsung tvrdi da je rastojanje od telefona do taga 120 metara… pod idealnim uslovima. Mi se nadamo da uslovi baš i nisu idealni tj. da je krug manji. Ali počinje da pada mrak pa moramo da obustavimo potragu.

Kroz nekoliko dana tročlana ekipa, Viktor, Kosta i ja, kreće ka lokaciji gde je telefon primio signal, svi opremljeni Samsung telefonima. U gepeku je oprema za kretanje po teškom terenu. Zovem drugare “visince” (visinski radovi, znani kao alpinistički) da ih pitam kad su slobodni ako je sonda na nekom visokom drvetu. Dobro smo se pripremili, stigli ranije na poziciju i krećemo u potragu. Sonda je negde “na dole”, ka potoku, prelazimo, idemo duž njega, deluje da je sa druge strane, prelazimo, krenemo na jednu stranu, nema signala, na drugu ima… Na jednom mesti signal je prilično jak, gleda na površinu koja je bila posečena i gde sada raste mlada, ne previše visoka šuma. Ubrzo ugledam crni padobran na drvetu visokom dovoljno da mogu sa zemlje da ga skinem iz krošnje (oko 2 metra). Ispod padobrana je kutija, zdrava i čitava (samo se jedna antena odlepila) a pored su ostaci balona. Oduševljenje, idemo na komplet lepinju i nazad da vidimo šta je sa podacima.

Eksperiment je uspeo!

Okupljamo se kod Steve, pažljivo otvaramo kutiju da bismo je što bolje sačuvali kao neki eksponat. Vidimo zašto GPS nije radio (otkinuta žica od antene), dok je sve ostalo, reklo bi se, radilo. Vadimo SD kartice, pravimo image da možemo da ih kloniramo (za svaki slučaj), uzimamo Linux mašine i gledamo sadržaj. Sve je tu, snimci i merenja, fale samo GPS lokacije. Otkačinjemo mali Arduino, pokrećemo program za čitanje EEPROM-a i dobijamo podatke sa detektora radioaktivnosti. Trebalo je malo vremena da se “očiste” očitavanja, ali sve je tu, eksperiment je uspeo!

Poslednji nivo sigurnosti bio je Samsung Galaxy SmartTag. Ta ideja nije baš rado prihvaćena, jer se u kutiju stavlja uređaj koji nismo pravili, ali dobro je imati još jedan metod za nalaženje sonde. SmartTag je najzad spasao ovaj projekat

Na osnovu analize vazdušnog pritiska procenjeno da je sonda uzletela na oko 36 kilometara visine, dakle tri puta više od krstareće visine aviona. Bili smo daleko u stratosferi! Sonda je sletela 65 kilometara od mesta lansiranja, padobran je dobro radio i ostao čitav. Može se opet iskoristiti, samo da ga malo prefarbamo, kako bi bio uočljiviji.

Snimci sa kamera su uspeli, ali se kameri koja je gledala nadole pomerio fokus, tako da slike liče na zamagljen Google Earth. Nauk za sledeći put: obratiti pažnju na fokus i slikati češće od jednom u minutu. Druga kamera, koja je montirana bočno, snimala je video. Fokus je skoro u redu, ali se u nekim trenucima mnogo ljulja i rotira. Za sledeće lansiranje treba dodati male stabilizatore na kućište koji bi to sprečili.

Nina poziva broj SIM kartice u modulu i, na naše oduševljenje, zvoni. Modul, dakle, radi, sonda je “živa”, sletela je negde gde ima dometa, pa verovatno i ostala elektronika radi. Vredi se potruditi da je pronađemo!

Snimci iz stratosfere su odlični: lepo se vidi troposfera u kojoj je skoro sav vazduh i gde su oblaci. Ona nas čuva od radioaktivnog zračenja, jer je zračenje raslo sve dok nekog trenutka, kada je “izašlo na plato” – tada nije bilo povećanja u odnosu na visinu leta. Radijacija je opet padala kako je sonda letela ka Zemlji. Gajegerov brojač je odlično radio, ali je rezultate PIN diode trebalo pročistiti da bi dobila kvalitetna kriva. Za prvo lansiranje je ovo fenomenalno, sve čestitke polaznicima koji su u tako kratkom roku napravili i povezali sve te uređaje!

Šta dalje?

Dok nas drži elan može se lansirati još jedan balon. Imali smo bocu od 50 litara gasa na 200 bara, što je 10 kubnih metara. Potrošeno je za dva punjenja, ostalo je taman za to dodatno lansiranje. Mnogo se naučilo, uskoro će završni seminar gde će razmatrati rezultati i analizirati projekat. Videćemo do kojih će zaključaka doći, šta treba ostaviti a šta promeniti, dodati…

Mlada ekipa je puna energije, pitanje je da li će se ići samo na balon ili konkurisati za lansiranje CubeSat-a, malog satelita – kocke dimenzija 10 centimetara i mase do 2 kilograma. To će zaista ići u svemir! Nebo (ni)je granica, samo treba imati volje i znanja!

Razgovor sa učesnicima ovog izuzetnog projekta možete da pogledate i na našem YouTube kanalu, https://youtu.be/gfBrVaCln-c