Internet trpeza

Sve su žešće polemike o zdravoj ishrani ljudi. Centralna tema tih diskusija jeste pitanje da li je meso osnovna namirnica za ishranu ili su ga ljudi uveli mnogo, mnogo kasnije u svoj jelovnik. U traganju za rešenjem ovakvih dilema obišli smo smo svetsku Mrežu i saznali kako se ljudska ishrana menjala tokom vekova i šta se sve nalazilo na trpezama od početka istorije pa do danas.

Istraživanja pokazuju da čovek bez hrane može da izdrži i do 40 dana, u zavisnosti od opštih uslova u kojima se nalazi, kao i od stanja njegovog organizma. Ishrana prvih ljudi pretežno je zavisila od lokacije i klimatskih uslova. U toplim krajevima koji su obilovali raznim biljkama ljudi su se hranili uglavnom voćem i povrćem, dok su naseobine ljudi u hladnijim predelima više zavisile od lova na životinje. Neka istraživanja pokazuju da je u periodu neolita postojao i kanibalizam. Tek je razvoj poljoprivrede, pre nekih 10.000 godina, doveo do uvođenja žitarica u ljudsku ishranu, a uzgajanje životinja i gajenje biljaka za ishranu povećali su izbor vrsta hrane. Iako na početku ljudi nisu znali za vitamine, minerale i ostale pojmove kojima nas nutricionisti bombarduju, danas imamo mogućnost da se o svakoj vrsti voća i povrća informišemo pravovremeno, a jedno od dobrih mesta za započinjanje tog posla svakako je adresa www.authoritynutrition.com.

Na meniju kroz vekove

Na adresi www.foodtimeline.org detaljno je prikazan vremenski sled kako su ljudi uvodili različite vrste namirnica u svoju ishranu. Ovde se mogu naći i detaljno prikazani običaji u ishrani kroz vekove i različite civilizacije. U staroj Mesopotamiji, odakle potiču prvi pisani recepti za spremanje hrane, glavne namirnice u ishrani bili su ječam, sočivo, luk, beli luk, krastavci i zelena salata. Tadašnji ljudi mnogo su jeli ribu zato što je bila dostupna. Meso se konzumiralo uglavnom u velikim gradovima, a stoku su klali tek kada više nije mogla da se koristi za rad u polju. S druge strane, Vikinzi su u svojoj ishrani pored žitarica imali i velike količine mesa i to od koza, irvasa, polarnih medveda i foka. Vikinzi su jeli dva puta dnevno, ujutro i uveče, dok su se sezonski organizovale gozbe na kojima se pored jela i pilo iz rogova, a piće je moglo da se odbije samo ukoliko ste stari ili bolesni. Na sajtu ćete naći neke od nastarijih recepata, ali i detalje o pojedinim namirnicama i godinama kada su one počele da se koriste.

Jedna od najstarijih kultivisanih biljaka, koja je počela da se uzgaja još i pre nego što su nastala prva pisana dokumenta, jesu masline. Preko Irana, Sirije i Palestine one su se proširile na Mediteran pre 6000 godina. Na Kritu su se gajile 3000 godine pre Hrista i pretpostavlja se da su upravo one bile glavni izvor bogatstva tog kraljevstva. Masline su igrale veliku ulogu u ekonomijama tog vremena, a pored toga, maslinove grančice imale su značaj i u mitologiji. Pobednike Olimpijskih igara kitili su vencima koji su bili napravljeni od grana maslina, a najbolji su dobijali maslinovo ulje umesto novčane nagrade. Tokom jednog perioda helenske istorije, grčko maslinovo ulje bilo je izvoženo širom tada poznatog sveta. Zanimljivo je da su među navećim trgovcima tog doba bili upravo pobednici Olimpijskih igara.

Umeće uzgajanja maslina i proizvodnje ulja, od Grka su nasledili Rimljani, tako da je masovna proizvodnja bila nastavljena. Čak ni dolazak Turaka na ove prostore nije ugrozio proizvodnju maslinovog ulja, što nam dosta govori o značaju ovog proizvoda. Na adresi www.oliveoiltimes.com nalazi se mnogo informacijao uzgajanju maslina, njihovoj preradi i upotrebi, kako onih koje se tiču nekih davnih vremena, tako i u savremenom svetu.

Jabuka na dan

Voćka koja je svakako obeležila ljudsku istoriju, a veoma je popularna i danas širom sveta jeste jabuka. Pored Biblije u kojoj ima veliki značaj, ova voćka ima svoju simboliku i u nekoliko paganskih kultura. U Skandinaviji je postojala boginja Iduna zadužena za voćnjake u bašti besmtrnih, a vodila je računa upravo o jabukama. U doba kralja Artura, mesto besmrtnika Avalon u prevodu znači „Ostvo jabuka“, dok se u irskoj mitologiji takođe pominje jabuka. U novijoj istoriji, poznata je priča o ser Isaku Njutnu koji je došao do otkrića zakona o gravitaciji sedeći ispod stabla jabuke u bašti svoje majke.

Danas se debatuje da li su jabuke koje mi danas volimo i znamo, Malus domestica, u stvari hibridi različitih vrsta koji su nastali tokom vekova. DNK analize pobijaju ovu teoriju. Ustanovljeno je da originalna sorta jabuka još uvek raste na granici severozapadne Kine i Kazahstana, kao i da sve današnje sorte jabuka vode poreklo od te vrste. Na adresi www.herballegacy.com našli smo detaljan opis istorije ovog voća, njegov značaj kroz istoriju, kao i najbolje recepte koji se preporučuju.

Na listi drevnih voćki na planeti jednu smatraju starijom i od naše vrste, a to je grožđe. Arheološka istraživanja govore nam da postoje indicije da je nekoliko različitih vrsta grožđa postojalo pre skoro 130 miliona godina. Tačno poreklo nije mu poznato, ali se pretpostavlja da je kolevka ovih slatkih plodova oblast oko Kaspijskog mora. Preko zemalja oko Crnog mora, grožđe je došlo i do Grčke, a kasnije i do oblasti Francuske oko šestog veka pre Hrista. U početku, ljudi su više cenili grožđe kao lek nego kao hranu. Poznati lekari poput Hipokrata, Galena i Celzijusa, koristili su ga za lečenje bolesti jetre, bubrega, reumatizma i bolesti pluća. Na adresi www.whfoods.com našli smo puno informacija o grožđu, njegovim blagodetima za ljudski organizam, o poreklu sa stanovišta botaničara, ali i preporuke kako konzumirati i pripremati jela s grožđem. Moderna istraživanja ukazuju da grožđe poseduje jedinjenja koja su dobra u prevenciji i lečenju određenih vrsta raka, a prvenstveno raka debelog creva.

Iako smatramo šljive domaćim voćem, malo ljudi zna da je ona jedna od prvih voćki koje je čovek počeo da uzgaja. U početku su neke sorte ovog voća rasle u divljini u Evropi, Aziji i Severnoj Americi, poznato je da su ih uzgajali u staroj Kini i Rimu, a danas su među rasprostranjenijim voćem na svetu. Do 1864. godine registrovano je čak 150 različitih vrsta dok danas postoji oko 200 sorti. Prvi pisani dokazi o postojanju ovog voća datiraju iz 479. godine pre nove ere, a smatra se da su prvi put predstavljeni u kraljevskim baštama Rima 65. godine pre Hrista. Drvo šljive ima značajnu ulogu u kineskoj mitologiji i povezuje se s dugovečnošću i mudrošću, dok su motivi cveta šljive često rezbareni u nakitu od žada. Botaničari se ne slažu oko nekih činjenica vezanih za poreklo današnjih vrsta šljiva, ali ono oko čega se svi slažu jeste to da su francuski emigranti odneli sadnice šljiva u Kvebek, tako da se u putopisima iz 1771. godine prvi put pominju voćnjaci u ovim krajevima.

Koliko je ovo voće popularno bilo i u ono vreme govori i činjenica da su i britanski doseljenici sa sobom nosili sadnice šljiva u Novi svet. Na adresi www.localhistories.org možete da nađete kratak istorijat skoro svakog voća ili povrća koji se danas koriste u ljudskoj ishrani.

Primena belog luka

Jedna od najstarijih biljaka za koju se zna da je korišćena u ljudskoj ishrani jeste i danas veoma popularan beli luk. Svoju bogatu istoriju započeo je u centralnoj Aziji, da bi se preko Bliskog istoka i severne Afrike gde je stigao oko 3000. godine pre nove ere, proširio i na Evropu. Najviše zapisa o ovoj biljci potiče iz Egipta, gde su svi slojevi tadašnjeg društva koristili beli luk, bilo kao začin, bilo u medicinske i religiozne svrhe. Još tada bilo je poznato antiseptičko dejstvo ove biljke, kao i njena upotreba u sprečavanju gangrene. Istoričari takođe tvrde da su Egipćani svoje robove hranili belim lukom da bi imali više snage, a Rimljani i Grci smatrali su da može da tera insekte, leči astmu, štiti od lepre i drugih bolesti. Iako se koristio i za ishranu, beli luk dugo je korišćen prvenstveno u medicinske svrhe. U 2010. godini, godišnja proizvodnja belog luka u celom svetu iznosila je 17,6 miliona tona, pri čemu je Kina svetski lider u proizvodnji i izvozu. Na adresi www.vegetablefacts.net nalazi se mnogo zanimljivih činjenica o svim vrstama povrća, od njihovog porekla, pa do podataka o korisnim stranama pojedinih sorti.

Po količini koja se godišnje proizvede u svetu krompir se nalazi na četvrtom mestu, odmah iza pirinča, pšenice i kukuruza. Plemena Inka u Peruu prva su uzgajala ovu biljku za prehranu, oko 6000 godina pre nove ere. Španci su 1536. godine osvojili Peru i otkrili prijatan ukus krompira, tako da su useve doneli u Evropu da bi krajem šesnaestog veka porodice mornara već počele sa uzgajanjem ove biljke na obalama severne Španije. U Irskoj krompir je uveden u upotrebu 1589, a skoro četiri decenije bile su potrebne da se ova hranljiva biljka proširi na ostatak Evrope. Zbog činjenice da je krompir lakše uzgajati od većine žitarica, kao i da je više ljudi moglo biti prehranjeno njegovim uzgajanjem, brzo je postao glavna hrana siromašnih slojeva stanovništva. Koliki je značaj krompir imao u prehrani ljudi tog vremena, govori i činjenica da je 1840. godine, kad je propao godišnji rod u Irskoj, došlo do velike gladi. Statistike govore da je tokom perioda velike gladi od neuhranjenosti umrlo čak milion ljudi. Na adresi www.potatogoodness.com možete da pronađete pregršt zanimljivih istorijskih činjenica o krompiru, ali i podataka kako da kupite najbolji ili da ga čuvate. S nutricionističke tačke gledišta, krompir je veoma bogat kalijumom, vitaminom B6, gvožđem, vlaknima i vitaminom C.

Ništa slatko?

Iako su svi nutricionisti saglasni da su voće i povrće zdravi i preporučljivi za upotrebu, meso i šećer uvek su bili predmet diskusija. Šećer, koji se u poslednjih nekoliko decenija nalazi na svim crnim listama, u Evropu je došao tek u 11. veku, a doneli su ga ratnici iz krstaških ratova. Šećer iz šećerne trske je, kako se veruje, prvi put bio korišćen u Polineziji, odakle je njegova upotreba prešla u Indiju. Persijski car Darije Prvi napao je 510. godine pre nove ere Indiju, gde je ustanovio da „postoji biljka koja daje med bez pčela“.

Tajna proizvodnje šećera iz šećerne trske bila je strogo čuvana, premda je gotov proizvod bio izvožen uz veliki profit, o čemu govori i činjenica da je u Londonu 1319. godine kilogram koštao funtu i dva šilinga, što je otprilike sto današnjih dolara. U današnje vreme, šećer se smatra belom smrću, ali u Britaniji 1750. godine, nosio je naziv belog zlata, jer je punio riznice zbog velikih poreza koji su bili nametnuti tadašnjim proizvođačima šećera. Na adresi www.sucrose.com pored istorije šećera u ljudskoj ishrani, možete da se upoznate i sa načinom prerade kako šećerne trske i repe u današnjoj industriji.

Kako se ishrana ljudi razlikuje danas, prema kulturama i zemljama, najbolje je prikazano na prezentaciji www.foodbycountry.com. Ovde smo saznali da je pirinač, jednu od glavnih japanskih namirnica, predstavila Kina oko 300. godine pre nove ere. Pored pirinča, Japanci su konzumaciju soja‑sosa i korišćenje štapića za jelo takođe preuzeli od Kineza. Popularni suši, po kome je ova ostrvska zemlja poznata, ušao je u ishranu kao posledica jačanja budizma i zabrane konzumacije mesa. Tek je početkom 13. veka, intenziviranjem trgovine s drugim državama, počeo evropski uticaj na japansku ishranu. Holanđani su uvezli kukuruz i krompir, dok je metod pripreme tempure došao u Japan iz Portugalije. Kako su se razvijale prehrambene navike ostalih zemalja i koje uticaje su one primale od drugih, možete da nađete na ovoj interesantnoj prezentaciji, zajedno sa listom kulinarskih recepata tipičnih za izabranu zemlju.

Jelovnik za (preko)sutra

Kako će izgledati hrana ljudi u budućnosti? Da li će se ostvariti predviđanja iz futurističkih filmova u kojima ljudi jedu sintetičku hranu ili će se neke grupe hrane, poput insekata, naći na našim stolovima? Na adresi www.itworld.com je sajt koji se i ne bavi hranom kao glavnom temom, ali tamo ćete pronaći članak u kome se predstavlja kako će možda izgledati haša ishrana u 2050. godini. Prema ovim procenama, voda će se obezbeđivati preko mašine koja reciklira naš znoj, veštački gajeno meso i pečurke. Za ostatak menija, posetite ovu stranicu i potražite pomenuti članak.

Hrana će se evidentno menjati u narednim decenijama, a kako će izgledati njena nutritivna vrednost i koliko će biti prirodna, možete saznati na svetskoj Mreži, koja je tu da nam pomogne i da nas uputi na zanimljiva saznanja…

Vesna Milošević

(Objavljeno u časopisu PC#219)