Kad pečurke kontrolišu robota

Kiborzi – ljudi stopljeni s robotima (ili obrnuto) – su već dugo deo popularne kulture. I drugi živi organizmi mogu da se spoje s mašinama – životinjski mišići, bakterije i biljke uskoro mogu da postanu sastavni deo robota.

Istina je da je mišiće nemoguće održati u životu kad se nađu u nekoj mašini (bar za sada). Nisu ni bakterije bolje jer im je kratak životni vek, a problem s biljkama je to što sporo reaguju na uticaje iz okruženja. Naučnici sa Cornell univerziteta su došli na ideju da u robote stave pečurke, i to bukovače.

Roboti koje kontrolišu gljive zvuči kao zaplet iz serije Last of Us, a kreatori tvrde da se radi o dobroj ideji – bar na papiru. Pečurke ne traže mnogo i mogu da rastu skoro svuda, čak i u ekstremnim uslovima. Nisu skupe kada je održavanje u pitanju, a brzo reaguju na promene u okruženju, na primer na izlaganje svetlu.

Najveći izazov u ovoj priči je povezivanje gljiva s robotima, a za sada je dokazano da pečurke mogu da upravljaju robotima kada su izložene UV svetlu – da ih „teraju“ da se kreću ka izvoru osvetljenja i da se od njega sklanjaju. Pored toga što reaguju na svetlo, gljive reaguju na hemikalije, i to bolje od bilo kog sintetičkog senzora.

Stručnjaci ističu da gljive odlično komuniciraju sa sredinom i kažu da je sledeći korak da se nauči šta znači koji signal u toj interakciji – kako izgleda signal kada se gljivama nešto „dopada“, a kako kada nešto „mrze“. Budući da im štete skoro sve stvari koje štete i biljkama, gljive u robotima bi mogle da nađu svoje mesto u poljoprivredi.

Kada budu postali stvarnost ovi roboti neće negativno uticati na životnu sredinu, a iz spora starih gljiva će rasti nove, za to im je potrebno samo nešto hranljivih sastojaka. Roboti koji žive, umiru i opet se rađaju bi jednog dana mogli da postanu stvarnost, ali bez horor elemenat. I još jedno je sigurno – ne zagađuju planetu kao AI.