Komentar: Od flaše do konektora
Države se sve više mešaju u posao tehnoloških kompanija. Do skora su „samo“ htele što više poreza, ali sad hoće i da ih „uče kako se radi“. EU prednjači, ali je i Amerika sve manje „The Land of the Free“…
Ovih dana sam, po prvi put posle COVID pandemije, došao do Beograda, nažalost ne nekim veselim povodom. Situacija na aerodromu je katastrofalna, nikad više besmislenog hodanja i još besmislenijih gužvi, ali to je za neku drugu priču. Čim sam se dokopao tla kupio sam flašicu vode, otvorio je, i mučio se jer plastični poklopac neće da se odvoji od boce; dobro mi nije oči iskopao kada sam nagnuo flašu da pijem. „Pozdravio“ sam proizvođača vode koji za skupe pare prodaje flaše sa lošim poklopcima i zaboravio na problem.
Onda sam u gradu kupio vodu i doživeo sličnu stvar. Najzad sam to komentarisao sa prijateljima i saznao da nije u pitanju cicijašluk proizvođača: to je propisano Direktivom EU o plastici za jednokratnu upotrebu, a naši su to prekopirali bez razumevanja – pošto kod nas nema klasiranja otpada (živite u sreći i zadovoljstvu dok i to ne uvedu), ujedinjavanje flaša i čepova nema nikakvog smisla. Ali mora… Zaboga i pobogu.
Jedan USB da vlada svima
Kada je došao iPhone 5, bio sam prijatno iznenađen njegovim Lightning konektorom koji je delovao mnogo robusnije i zgodnije od tadašnjih miniUSB i microUSB: bio je nekako čvršći i niste morali da pazite kako ga okrećete. Tek 2017. godine na „drugoj strani“ se pojavio dostojni konkurent, USB-C (inicijalno zvani Type-C) koji je takođe bio simetričan i vrlo zgodan za primenu, a uz to je predstavljao otvorenu tehnologiju koju je svaki uređaj mogao da implementira.
Za razliku od toga, Apple je zadržao sva prava i želeo da naplaćuje licence za svaku upotrebu Lightning tehnologije, pa se čak dešavalo da neki punjač prestane da radi kada Apple preprogramira čip u konektoru. Uz to, USB-C podržava brzinu prenosa 640 Mbps, a ako je raspoloživa i USB 4 konekcija čak 40 Gbps, dok je Lightning ograničen na oko 480 Mbps.
Kako bi rekao nekadašnji američki predsednik Ronald Reagan, devet najstrašnijih reči koje je iko u privredi čuo glase: „Ja sam iz Vlade i došao sam da pomognem“
Kada imate Android i iOS uređaje, računare, razne medija plejere i druge gadžete, mnogo je zgodno da nosite jedan punjač i jedan kabl. Kao neko ko voli da meša razne tehnologije, vukao sam sa sobom više punjača i uvek mislio kako bi lepo bilo da se portovi ujedine. Najzad je to shvatio i Apple, a shvatio je i da gubi bitku sa svojim „zatvorenim“ standardom, pa je oktobra 2018. predstavljeno nekoliko iPad Pro modela sa USB-C konektorom. Krajem prošle godine tim putem su pošli i Apple TV 4K uređaji. I to je nekako bio pravi način da se izvrši promena, pod pritiskom tržišta.
A onda je početkom 2020. Evropska komisija predložila propise za standardizaciju portova, koje je krajem 2022. godine Evropski Parlament pretočio u zakone. Sada će sva elektronska oprema morati da podržava USB-C. Apple tek treba tome da se prilagodi, pa će verovatno iPhone uskoro dobiti USB-C. Možda je to korisno, ali šta ima neki političari da govore tehnološkim firmama kakve konektore da stavljaju? Kad su tako pametni, što Evropski Parlament ne napravi svoj telefon, iznese ga na tržište pa da vidimo kako će proći.
Ugrađena baterija
Slična priča je i sa baterijama: Evropska komisija želi da natera sve proizvođače uređaja da obezbede laku zamenu ugrađene baterije. Tanki telefoni, vodootporne četkice za zube i mnogi drugi uređaji ne omogućavaju da dođete do baterija; kada ona posle nekoliko godina neminovno propadne, morate da nosite uređaj na servis ili da kupite novi. Meni to toliko i ne smeta kod telefona (najzad, za 2-3 godine je svakako izašao mnogo bolji model koji želim da imam), ali me zaista nervira kod nekih drugih uređaja. Bez veze je baciti mašinicu za brijanje i kupiti novu, koja nema nikakve posebne prednosti, samo zato što je baterija propala. Mada, kako bih bez toga imao četkicu za zube koja podržava Bluetooth protokol…
Telefon koji se lako otvara bi za većinu bio korak unazad – bio bi deblji, ružniji, ne bi bio otporan na vodu i prašinu… Kod nekih drugih uređaja zaista bi bilo blagotvorno da neko natera proizvođača da obezbedi zamenu baterija. I šta sad, da Evropski Parlament formira neki podkomitet koji će odlučivati kada je zalivena baterija smislena, a kada baš i nije? Zar nije bolje odluku o tome prepustiti tržištu?
Slične su i mnoge druge odluke birokratije: traže da se uvedu „zadnja vrata“ za dekriptovanje informacija na disku, da Apple dozvoli instalaciju aplikacija koje ne prolaze kroz oficijelni AppStore, da društvene mreže cenzurišu ove i one sadržaje… Čist populizam – mere koje kada ih čujete zvuče kao nešto korisno, ali zapravo slabe inovativnost industrije vrhunskih tehnologija i guše međusobnu konkurenciju, koja je jedini generator napretka. Kako bi rekao nekadašnji američki predsednik Ronald Reagan*, devet najstrašnijih reči koje je iko u privredi čuo glase: „Ja sam iz Vlade i došao sam da pomognem“.
Autor: dr Sava Zdravković
