PC Press: Kako izabrati fotoaparat I
U časopisu PC Press svaki prikaz digitalnog fotoaparata u rubrici PC Pix propraćen je tabelom tehničkih karakteristika, koja vam na pregledan način opisuje testirani model. Iskusniji korisnici na osnovu ovih brojeva stiču jasnu sliku o kvalitetima fotoaparata i tako biraju model koji im odgovara, ali za mnoge čitaoce to je apstraktan skup brojki i slova. A stvari uopšte nisu toliko komplikovane…
Možda ste primetili i da se skup priloženih parametara kod kompaktnih i DSLR aparata u nekim detaljima razlikuje, što je posledica pre svega sagledanih karakteristika ove dve tehnologije – da je DSLR aparat samo „nepotrebno glomazna naprava“ (kako ih laici često percipiraju), verovatno bi ih malo ko kupovao. Jer – ko ne bi želeo da nešto što mu radi posao bude manje i lakše, jednostavnije za upotrebu? Problem je u tome što minijaturizacija, kada je optika u pitanju, i dalje podrazumeva ozbiljne kompromise. Kakve tačno, postaće vam jasnije kada pročitate ovaj tekst.
Rezolucija i površina senzora
Počnimo od najvećeg sredstva za marketinšku manipulaciju na današnjem tržištu fotoaparata, a to je konstantni rast rezolucije, iskazan u megapikselima. Ovaj podatak nalazi se na prvom mestu naše tabele karakteristika, isto kao što se obično nalazi u okviru naziva samog modela u katalozima, često ispred cene (velika rezolucija pravda cenu koja možda baš i nije niska). Šta nam taj podatak govori? Da li će vam aparat sa višom rezolucijom senzora omogućiti da napravite kvalitetnije fotografije?
Začudo, odgovor na ovo pitanje glasi ne. Jedino što će vam većom rezolucijom biti zagarantovano jeste brže trošenje prostora na memorijskoj kartici, a kasnije i na disku gde arhivirate fotografije. Povećanje rezolucije neće čak ni učiniti da više detalja bude vidljivo na slici: bez povećanja površine senzora, veća rezolucija narušava ključne parametre fotografije, kao što su dinamički raspon, zrno, količina šuma (modeli niže rezolucije daju znatno čistije snimke u uslovima visoke izabrane osetljivosti)…
Sve ozbiljne laboratorije za testiranje fotoaparata davno su ustanovile parametar realna rezolucija, dakle sposobnost razlučivanja detalja u sceni, merena fotografisanjem test uzorka sa velikim brojem tankih horizontalnih linija. Iskustvo pokazuje da ovaj podatak gotovo po pravilu ne zavisi direktno od broja fotoosetljivih ćelija na senzoru (odnosno rezolucije), već od površine senzora; što je senzor fizički veći, to ćete imati veću realnu rezoluciju.
Upravo tu leži jedna od ključnih kvalitativnih razlika između kompaktnih i DSLR aparata – razlike u veličinama senzora idu u prilog DSLR tehnologije. Senzori velike površine ne mogu se uklopiti u dimenzije i optiku kompaktnih aparata (mali pomaci su mogući, ali ovde je reč o redu veličina). Direktna posledica je superiornost zapisa slike na senzorima DSLR aparata, koja posebno dolazi do izražaja pri radu sa visokim osetljivostima, nudeći nivo detalja i odsustvo šuma koji su (čak i uz najsofisticiranije mehanizme softverske obrade zapisa) nedostižni za kompakte. Tako će vam DSLR aparat rezolucije 6 Mp dati viši nivo detalja od ultrakompaktnog aparata rezolucije 12 Mp. Isto tako će i profesionalni DSLR aparat rezolucije 12 Mp sa full frame senzorom (veličine punog Leica filmskog formata) dati višu realnu rezoluciju (odnosno količinu detalja) od poluprofesionalnog DSLR aparata rezolucije 12 Mp sa APS‑C formatom senzora (polovina veličine Leica formata).
To nas dovodi do sledeća dva parametra u našim tabelama, koji su u stvari ključni da biste mogli da procenite koliko zaista vredi deklarisana rezolucija aparata: veličina senzora i gustina tačaka senzora. Dok je kod DSLR modela veličina senzora obično deklarisana u milimetrima (širina×visina), kod kompaktnih aparata je uobičajeno da ona bude data kao dijagonala u inčima, u obliku razlomka (1/x.xx) – što je cifra u imeniocu razlomka manja, to je senzor veći. Poređenje aparata različitih rezolucija i dimenzija senzora često zahteva u preračunavanje, pa smo u skup podataka uvrstili i rezultat ove kalkulacije, gustinu tačaka na senzoru izraženu brojem megapiksela po kvadratnom centimetru površine – što manje više to bolje.
Poređenje tog parametra predstavlja direktan način da uočite razliku u gustini zapisa između kompaktnih i DSLR modela – čak i letimični pogled na tabele otkriće vam da je taj odnos u proseku 1:10 (prosečan kompakt danas ima gustinu od 35 Mp/cm2, dok DSLR ima oko 3 Mp/cm2). Dakle, u pitanju su dva raznorodna sveta, sa malo dodirnih tačaka. Cifra je zato važn(ij)a kod poređenja modela u istoj klasi, kako biste znali koji od njih nudi bolje hardverske uslove za viši kvalitet snimaka. Primetićete, na primer, da kompaktni modeli koji pretenduju na viši nivo kvaliteta snimaka uglavnom nude gustinu zapisa od oko 25 Mp/cm2 pa, nimalo slučajno, bolje prolaze na testovima kvaliteta.
Fujifilm je po ovom pitanju dugo prednjačio, uporno odbijajući da se priključi „megapikselnoj trci“ zarad očuvanja kvaliteta, što je za posledicu imalo superiorne performanse njihovih modela pri višim osetljivostima. Ništa neobično, ako uzmemo u obzir da su S6500 fd i F20 nudili gustinu od čak 14 Mp/cm2, što je otprilike na pola puta između kompaktnih i DSLR standarda (i dan-danas njihovi najjači kompakti, kao što je S100 fs, nude 19 Mp/cm2). Naravno, kvalitet procesiranja snimaka softvera u aparatu nije bez značaja, ali softver ima lakši posao ako su tu bolje hardverske pretpostavke za dobar rezultat u vidu – manje gustine zapisa.
Parametri objektiva
Raspon osetljivosti je još jedan parametar kojim proizvođači rado manipulišu u marketinške svrhe, mada rezultati deklarisanih vrednosti često ne ispunjavaju očekivanja novopečenih vlasnika. Jasno je da mogućnost snimanja pri višim osetljivostima senzora nudi bolje pretpostavke za snimanje pri slabom svetlu bez blica, dakle uz očuvanje kolorita i atmosfere. Što ste osetljivost postavili na veću vrednost, to vam je dovoljna kraća ekspozicija, a samim tim se i smanjuje rizik od zamućenja pri fotografisanju iz ruke (bez stativa). Ali, povećanje osetljivosti ima i neprijatnu propratnu pojavu u vidu povećanje zrna i šuma, što može učiniti da izgubite detalje na snimku. Dakle, ono što prilikom fotografisanja pokušavamo da uradimo jeste da pronađemo zlatnu sredinu, trudeći se da ne pribegavamo višoj osetljivosti nego što je za scenu koju fotografišemo neophodno.
Kada razmišljamo o efektivnoj upotrebljivosti viših osetljivosti, deklarisane vrednosti nužno moramo da uporedimo sa gustinom zapisa na senzoru, pošto je ona ključna za dobijanje dobrih rezultata u višem delu raspona. Kada vidimo aparat sa gustinom 35 Mp/cm2 i deklarisanom maksimalnom osetljivošću 6400 ASA, imamo razloga da budemo sumnjičavi prema tome da li će bilo šta iznad 1600 (pa čak i iznad 800) ASA biti realno upotrebljivo. Proizvođači često pribegavaju jednostavnom triku – pri korišćenju par najviših osetljivosti rezolucija snimaka se obara na polovinu ili trećinu maksimalne deklarisane rezolucije senzora. Time se znatno smanjuje gustina zapisa i stvaraju pretpostavke za očuvanje šuma u prihvatljivim okvirima. Kada je deklarisanje osetljivosti na kompaktima u pitanju, imate sve razloge da budete skeptični, uzimajući u obzir ostale parametre koji mogu pomoći da ta obećanja ne budu samo mrtvo slovo na nalepnici.
Svetlosna moć objektiva, podatak koji vidite u tabelama izražen maksimalnim otvorom blende na najširem i najužem delu raspona zuma (Fx,xx‑Fy,yy), puno govori o kvalitetu ugrađene optike, odnosno njenoj sposobnosti da propusti dovoljnu količinu svetla do senzora i samim tim omogući rad sa kraćim ekspozicijama u lošim svetlosnim uslovima. Što je brojka niža, to je svetlosna moć veća.
Kompakni fotoaparati u poslednje vreme imaju optiku koja u proseku poseduje slabiju svetlosnu moć nego što je to bio slučaj u samim počecima digitalne foto ere, što pre svega treba pripisati trendu povećanja raspona zuma i minijaturizaciji same optike – sve je teže postići visoku svetlosnu moć. Tako danas u kompaktnoj klasi svaki aparat koji na donjem rasponu zuma ima otvor blende bolji od F3,0, a na gornjem bolji od F5,0, možemo smatrati aparatom sa pristojnom optikom.
Nekada (kod vrhunskih modela te klase) rasprostranjen maksimalni otvor blende od F2,0 danas karakteriše samo jedan novi model – sjajni Panasonic LX3, ali i kod njega po cenu prilično skromnog raspona zuma od 2,5x. U DSLR svetu, zum objektivi najčešće kreću od F3,5 naviše, a samo najbolji modeli fiksne žižne daljine od 50 mm imaju svetlosnu moć bolju od F2,0 (obično F1,8 ili F1,4, nekada su se mogli naći i objektivi sa blendom F1,2).
U sledećem broju nastavićemo priču o parametrima optike, otkrivajući vam suštinu optičke stabilizacije, nakon čega ćemo objasniti šta je širina ugla odnosno žižna daljina. Treba da procenite koji je raspon zuma adekvatan vašim potrebama, a onda ćemo se osvrnuti i na mogućnosti koje vam savremeni aparati nude pri snimanju videa.
Pročitajte naredne nastavke serijala:
PC Press – Kako izabrati fotoaparat II
PC Press – Kako izabrati fotoaparat III