Problem sa društvenim medijima je u tome što to nisu prava mesta

Za sve video zapise o mačkama, smešne mimove i istinske uvide koje internet može da ponudi, to ponekad može – posebno društveni mediji – biti zbunjujuće, neprijateljsko i potpuno depresivno mesto.

Predugo su digitalne platforme govorile da nisu odgovorne za ono što objavljuju

Ovo je problem sa društvenim medijima: iako bismo mogli da pokušamo da koristimo primere iz stvarnog sveta da bismo dobili neku vrstu smisla za to – kao što je ideja Elona Maska da je Twitter „digitalni gradski trg“ – to u stvari, da citiramo Davea Chappellea, uopšte nije pravo mesto. Da jeste, onda bi postojali moralni, društveni i stoga emocionalni troškovi povezani sa lošim ponašanjem. Umesto toga, sve dok ste na „pravoj“ strani datog problema, možete da maltretirate, prozivate i „gomilate se“ do mile volje, a i dalje smatrate da imate vrlinu na svojoj strani.

Neki od ovih problema bi se mogli rešiti reformisanjem dela američkog zakonodavstva usvojenog 1996. godine koje je nazvano „26 reči koje su stvorile internet“. Ovo je član 230 Zakona o pristojnosti u komunikaciji, koji je platformama – internet forumima kakvi su bili tada – dao pravni imunitet od bilo kog sadržaja trećih strana koji su objavili, umesto da budu tretirani kao izdavači koji su odgovorni za materijal koji hostuju, Odeljak 230 je dozvolio američkim platformama društvenih medija da izbegavaju bilo kakvu pravnu odgovornost. Ali samo zato što se ove platforme ne suočavaju sa posledicama za objavljivanje sadržaja mržnje ili štetnog sardžaja – i čak, finansijski su podstaknute da kreiraju algoritme koji mu daju prioritet – to ne znači da nemaju moralnu odgovornost za to. Ipak, često se ponašaju ovako.

Kako kaže Imran Ahmed, izvršni direktor Centra za suzbijanje digitalne mržnje, platforme društvenih medija su izgleda odlučile da, samo zato što nemaju zakonsku odgovornost za ono što objavljuju, treba da imaju i „moralnu nekažnjivost“. Stiv Rendi Voldman, kompjuterski programer i bloger, veruje da bi trebalo ukloniti zaštitu odeljka 230, ali ne u meri u kojoj se platforme pretvaraju u izdavače kao i sve druge, što bi sprečilo pravi i otvoren javni diskurs. Umesto toga, platformama bi se mogao dati određeni period obaveštenja — on predlaže 24 ili 48 sati — nakon prijema žalbe na bilo koji sadržaj, i u ovom trenutku bi trebalo da snose zakonsku odgovornost za to. Ovo se čini razumnim. A oduzimanje imuniteta dodijeljenog odeljkom 230 takođe bi moglo promeniti verziju interneta za masovno tržište koju je stvorio ovaj zakon, što bi ga moglo učiniti ljubaznijim, zabavnijim i tolerantnijim mestom.

Društveni mediji su, na kraju krajeva, najneprirodniji fenomen: svi smo skupljeni i očekuje se da budemo zadovoljni načinom na koji se svi drugi ponašaju uprkos činjenici da možda imaju potpuno različite vrednosti i osetljivosti, da ne spominjemo smisao za humor, od nas. Takav sklad se čini nemogućim. Kako Valdman kaže, „zajednica mešovitih borilačkih veština ne želi da govori na isti način na koji želi da govori zajednica onih koji su preživelih traumu“. Ako želimo da sprečimo da internet postane ili očajnički blag ili savršeno užasno mesto, moramo da počnemo da ga tretiramo kao mesto gde bismo rado provodili vreme u stvarnom životu. To uključuje nametanje moralnih i društvenih posledica za loše ponašanje.

Izvor: FT