Pusti AI neka svira

Za snimanje muzike nekad je bio potreban čitav studio, pa onda samo računar i par periferala, ali je u centru uvek bio čovek – umetnik. Sada muziku vrlo uspešno može da snima AI „umetnik“,
a sve se dešava na pametnom telefonu…

Autor: Ivan Trajković

Iako koncept korišćenja već snimljene muzike, zapravo njenih manjih delova, postoji još od kraja četrdesetih godina prošlog veka, tek je pronalazak integrisanih kola, te digitalne memorije za čuvanje podataka omogućio unapređenje ovog procesa. Snimanje muzičkih fraza ili akorda, ili čak i samo jedne note, te njihovo dalje korišćenje za komponovanje novih muzičkih numera ubrzo će postati izuzetno popularno kako kod kompozitora i producenata, tako i u krugovima televizijskih i radio stanica.

Iako su početkom osamdesetih već bili dostupni „digitalni muzički sistemi“, kao što je Synclavier, oni su bili veoma komplikovani za korišćenje i zauzimali su pola sobe. Prava revolucija je nastala u Australiji, u kompaniji Fairlight, koja je stvorila prvi delimično pokretni sistem za snimanje, sintetizovanje i komponovanje korišćenjem već snimljenih muzičkih delova – muzičkih uzoraka ili semplova.

Digitalna muzička revolucija

Sam Fairlight CMI imao je nekoliko unapređenih verzija, ali je uvek bio Rolls Royce muzičke produkcije, dostupan samo najvećim svetskim studijima, te zvezdama kao što su Brian Eno, Thomas Dolby, Herbie Hancock i bendovima poput Depeche Mode. Sa svojih (za to vreme) neverovatnih 28 megabajta memorije, Fairlight je mogao da oponaša zvuk bilo kog instrumenta ili da koristi zvukove koje bi muzičar snimio preko mikrofona.

Jeftiniji memorijski čipovi stvorili su do početka devedesetih godina čitavu zasebnu industriju semplera, koji su se proizvodili kao instrumenti s klavijaturom ili pak kao uređaji namenjeni montaži u standardne studijske rekove. Prvi ovakvi široko dostupni uređaji bili su rezolucije od 8 bita i 27 kHz do 32 kHz snimanja (semplovanja). Iako uređaji kao što su Ensoniq Mirage i E-Mu Emulator nisu bili još uvek „savršeni“, a njihov zvuk nije bio Hi-Fi, njihova upotreba je tokom godina stvorila i nove žanrove muzike, poput semplovane elektronske muzike, elektro-popa i, možda najbitnije – hip-hop muzike.

Producenti i di-džej umetnici širom SAD, a nešto kasnije i u Evropi, snimali bi semplove sa gramofonskih ploča iz sedamdesetih i osamdesetih, pa bi te zvukove i ritmove koristili ukrug (sample loop) za kreiranje numera, preko kojih su obično snimani i glasovi rep umetnika. Jedan od najpoznatijih zvukova koji je nastao na ovaj način naziva se Amen Break, koji je zapravo sempl iz numere Amen, Brother grupe The Winstons iz 1969. godine. Ovaj sempl se distribuirao uz mnoge rane semplere na flopi-diskovima, a smatra se da je do danas korišćen u produkciji 5000 do čak 6000 muzičkih numera.

Devedesete godine će doneti i pravu poplavu semplera kompanija Akai, Roland, Yamaha, E-Mu i drugih. Serija S-1000/3000/5000 kompanije Akai postaće „zlatni standard“ za komponovanje pomoću semplera, a mnogi od ovih uređaja se koriste i danas. Takođe, Akai je prvi stvorio i klasu desktop semplera u svojoj MPC liniji, koji su imali 16 gumenih pad kontrolera na kojima se moglo „svirati“, tj. započinjati reprodukciju semplova. Serija MPC uređaja postoji i danas, i izuzetno je popularna u elektronskoj, hip-hop i urbanoj muzici.

Od XP-a do veštačke inteligencije

Iako su i raniji kućni računari, npr. Atari i Amiga, imali različite softvere za produkciju muzike pomoću semplova i nazvanih Tracker – tek je pojava Windows-a XP 2001. godine omogućila pravu „kućnu muzičku revoluciju“. Korišćenje WDM (Windows Driver Model) i DirectSound drajvera omogućilo je masovnu upotrebu DAW (Digital Audio Workstation) softvera, zapravo studija u malom, koji su, naravno, podržavali i semplovanje. Odjednom, bilo je dovoljno imati relativno prosečan kompjuter s Windows-om XP i nekoliko programa da bi se stvarala (relativno) dobra muzika. To je pokrenulo i potpuno novu home recording industriju hardverskih dodataka – različitih audio-interfejsa koji su omogućavali povezivanje gitare ili kvalitetnijih mikrofona, različitih USB klavijatura, miksera i kontrolera koji su služili
za kontrolu DAW softvera. Na ovo se nadovezala i VST (Virtual Studio Technology) tehnologija softverskih plug-in dodataka, u vidu različitih virtuelnih sintisajzera, ritam mašina, efekata…

Četrdesetak godina kasnije, muzička industrija doživljava novu revoluciju, čak i veću od pojave semplera i kompjutera u studijima osamdesetih godina. Različiti modeli veštačke inteligencije danas mogu, naime, da veoma lako „uče“ (AI training) na različitim muzičkim numerama, baš kao što to čine i sa slikama ili tekstom. Štaviše, AI modeli mogu i da na skoro bezbroj načina uzorkuju (sempluju) čak i najmanje delove numera i stvaraju nove.

Postoje brojni servisi za kreiranje muzike „od nule“, korišćenjem AI algoritama i mašinskog učenja. Trenutno su najpoznatiji i najpopularniji Udio i Suno

AI modeli mogu da „nauče“ različite muzičke tehnike komponovanja, progresije nota i akorda, ritmova, i to za nekoliko instrumenata istovremeno. Već postoje i brojni servisi za kreiranje muzike „od nule“ korišćenjem AI algoritama i mašinskog učenja (ML, Machine Learning). Trenutno su najpoznatiji i najpopularniji Udio i Suno, koji od par tekstualnih opisa (promptova) mogu da kreiraju čitave kompozicije u zadatom žanru i tempu, čak i sa određenim „osećajem“ (musical feel) konačne kompozicije. Udio može da generiše i muziku na osnovu zvučnog fajla, gde se samo pevucka melodija. Servisi kao što je Beatoven AI (igra reči sa imenom poznatog kompozitora) i bukvalno ima Compose Music opciju na osnovu samo nekoliko reči tekstualnog opisa.

Na mobilnom uređaju

I tu nije kraj – Band Lab je kompletan (i besplatan) online muzički studio i aplikacija za mobilne uređaje, koji nudi snimanje više audio-traka istovremeno (multitracking), obradu zvučnih fajlova, različite efekte, već gotove zvukove, sintezu „od nule“, ritam mašine te, naravno, opcije veštačke inteligencije za kreiranje melodija ili čitavih numera. Band Lab je i neka vrsta društvene mreže za muzičare i producente, a gotove numere se mogu direktno objavljivati na profilima autora.

Brz razvoj muzičkog AI-ja nije posebno oduševio izdavačke kuće, kao ni dugogodišnje producente. Oni tvrde da su većina, ako ne i svi ovakvi AI modeli zapravo trenirani na već postojećim muzičkim albumima i numerama, za koje postoje autorska prava. Budući da većina AI muzičkih servisa može bez problema i da generiše nove numere koje „veoma liče“ na pesme poznatih i popularnih svetskih izvođača, jasno je da izdavačke kuće, niti udruženja, poput američke RIAA, neće jednostavno i lako preći preko toga.

Za proizvodnju muzike nije više potreban ni studio, ni sempler, pa čak ni kompjuter – dovoljan je smartfon

S druge strane, kompanije koje stoje iza ovakvih AI alata navode da se ponovo ponavlja „kriza sa semplovima“, kada su iste izdavačke kuće osamdesetih i devedesetih vodile rat protiv korišćenja semplova u muzici. Kako god da se ovaj spor završi, jasno je da su AI alati tu da ostanu, bilo u obliku Chat usluga, generisanja slika ili muzike, a za sve ovo više nije potreban ni sempler, ni studio, pa čak ni kompjuter – dovoljan je i samo smartfon.