Rok zvezda tehno industrije

Kad je Stiv Džobs prvi put dospeo na naslovne strane, imao je manje godina nego što ih sada ima Mark Zuckerberg. Razlikovao se po sposobnosti da stvara poslove i ekonomsku aktivnost ni iz čega, dok svaki drugi direktor samo traži načine kako da umanji troškove i otpusti ljude…

“Ne možete imati 500 miliona prijatelja i nijednog neprijatelja”, slogan je filma “Društvena mreža”, koji je američko Društvo filmskih redatelja (DGA), jedno od najprestižnijih u filmskoj industriji SAD, nominovalo na listu pet najbolje režiranih filmova u 2010. godini. David Fincher je ekranizovao priču o nastanku Facebook-a iz knjige The Accidental Billionaires (autor je Ben Mezrich), kao i na osnovu brojnih svedočenja Zuckerberg-ovih kolea. Sam Zuckerberg je izjavio da je film teška izmišljotina u kojoj nema gotovo ničeg autentičnog.

Ličnost(i) godine

Najmlađi milijarder na svetu ipak nije uspeo u nastojanju da se scenario promeni, jer ne postoje autorska prava za snimanje o Facebook-u. To što je prikazan kao kradljivac ideja (blizanci Cameron i Tyler Winklevoss su ga optužili za pljačku intelektualne svojine), te kao pohlepan i asocijalni geek, nije obeshrabrilo magazin “Tajm” da ga proglasi za ličnost godine 2010. Iako su u anketi čitaoci odabrali Asanža i Wikileak, uredništvo se ipak odlučilo za Zuckerberg-a, uz obrazloženje da osnivač Facebook-a “spaja milijardu ljudi i kreira složene društvene online i offline interakcije”.

I magazin Financial Times se u izboru za ličnost godine opredelio za personu iz sveta novih tehnologija i na tron postavio Stiva Džobsa, izvršnog direktora kompanije Apple. FT u obrazloženju ističe da je presudio događaj iz januara 2010, kada je Džobs predstavio iPad i tako “zaokružio svoj povratak i povratak kompanije Apple”, te da je iPad kulminacija pristupa koji je očito usavršavao tokom cele svoje karijere”. I tako, prošlo je 29 godina od kako je “Tajm” šokantno objavio sliku personalnog kompjutera umesto zaslužne ličnosti, ovekovečivši uspostavljeni mit kao Machine of the Year. A valja podsetiti i da je tri godine kasnije, “Tajm” lansirao i novu senzaciju, pod nedvosmislenim naslovom Down Time for Computer i… sasvim promašio. Jer, zlatno doba računara bilo je iza ugla.

Početak zlatnog doba za kompjutere može da se veže za čas kada je novopećeni kralj računara Stiven Džobs na svoj ubojiti način dovukao u Apple Džona Skulija, menadžera Pepsi Cole, jednostavno ga upitavši: “Hoćeš li da nastaviš da prodaješ deci zaslađenu vodu, kad možeš da menjaš svet?” Ovome treba dodati i za to vreme neviđenu Macintosh propagandnu kampanju, tešku 20 miliona dolara. Rezultat je bio da hiperautomatizovana Apple-ova fabrika u Fermontu u Kaliforniji nije uspevala da zadovolji potražnju, iako je svakih 27 sekundi izbacivala po jedan kompjuter. Bila je to verzija Linkolnovog uspeha u Silicijumskoj dolini, jer je kompanija Apple postala najbrže rastuća kompanija u Americi, sa godišnjim prihodom od 775000 USD u 1977. godini. Iako je za samo pet godina san iz garaže preobrazio u giganta sa prihodom od milijardu dolara, Stiven Džobs, tip koji je propovedao spasenje uz pomoć personalnih računara, je svrgnut sa prestola od strane Skulija.

Pre i posle Apple-a

U to vreme, računarski establišment ispirao je usta i Apple-ovim tužakanjem na temu nelojalne konkurencije, jer je Džobs poveo i vodećeg inženjera projekta MAC II, crkavajući od radoznalosti koliko je izgubio kompjuterski mag sa Forbesove liste sto najbogatijih Amera, genije koji je svoje bogatstvo zaradio sam. Jer, akcije tada 29-togodišnjeg “oca kompjuterske revolucije” u jednom trenutku vredele su pola milijarde dolara, da bi njihovim padom Stiven Džobs samo u jednoj godini izgubio 250 miliona dolara.

“Osećam se ponekad starim kad govorim na univerzitetu i uvidim da najviše strahopoštovanja studentima uliva činjenica da sam milioner”, smeškao se Džobs, ne propuštajući da ukaže da je vreme kompjutera učinilo milionerima “mlade manijake”. “Mi živimo nad opelom petrohemijskoj revoluciji od pre 100 godina. Petrohemijska revolucija nam je dala jeftinu mehaničku energiju… To je promenilo teksturu društva u raznim vidovima. Ova revolucija, informatička revolucija, je revolucija jeftine energije takođe, ali energije druge vrste: jeftine intelektualne energije… Ova revolucija će zaseniti petrohemijsku revoluciju. Mi smo u prvoj liniji fronta”, isticao je Džobs. Kao vizionar, bio je i ostao zapaljiva mešavina entuzijazma šezdesetih i poslovnosti osamdesetih.

Ništa čudno onda što Džobs i danas prima platu od simboličnog jednog dolara, što ga je svrstalo i u Ginisovu knjigu rekorda kao “najslabije plaćenog rukovodioca”, ali zato paket njegovih deonica vredi 1,8 milijardi dolara. U prošlogodišnjoj dokumentaciji kompanije navodi se i da slavni šef u 2010. nije dobio ništa, izuzev nadoknade za putne troškove od 248 hiljada dolara, koji su uglavnom otišli na prevoz automobilom Mercedes-Benz SL55 AMG, koji mu je firma kupila pre 11 godina, kao i četrdeset miliona dolara vredan avion. Međutim, iako (za taj nivo rukovodioca) skroman kada su troškovi, plata i premije u pitanju, Stiv Džobs je prava medijska zvezda, najbolji dokaz da planetarni selebrity još kako mogu da budu geek-ovi, te da je došlo do radikalnog preokreta u načinu na koji ljudi doživljavaju programere i tehničke frikove uopšte.

Bez dlake na jeziku

Ako su do juče senzacionalistički časopisi kopali po privatnom životu filmskih glumaca, mereći pažljivo da li su usne Anđeline Džoli prave ili krive, danas se po internet forumima raspreda o zdravstvenom stanju Stiva Džobsa, a kao dokaz se nude datoteke iz baze Wikileaks. Neko je navodno našao fotografije dokumenata iz 2004, iz kojih se vidi ne samo da Džobs ima problem sa jetrom nego i da je HIV pozitivan!? Drugi, manje morbidni, raspredaju da li je ili nije harizmatični kompjuteraš švercovao šurikene iz Japana. Priča o šurikenima se prvo pojavila u japanskom magazinu SPA!, pa ju je preneo Bloomberg, opisujući kako je potparol međunarodnog aerodroma Kansai, Takeshi Uno, izjavio je da je prošlog leta zaustavljen putnik koji je koristio privatni avion, jer je sa sobom nosio šurikene i druge oštre predmete, pa se moglo posumnjati i na otmicu letilice. Nindža putnik je bio Stiven Džobs, koji je na temu celog događaja razložno primetio: “Ne bi imalo nikakvog smisla oteti svoj sopstveni avion”.

Džobs nikada nije imao dlake na jeziku. Par dana posle inauguracije iPad-a hladnokrvno je izjavio kako je Google-ov slogan “ne budi zao” sranje, uz obrazloženje: “Google želi da ubije iPhone pomoću Nexus One-a, ali to neću da dopustim.” Usput je opaučio i Adobe, krstio ih “lenjivcima” i rekao da je to zato što “nemaju motivacu za razvoj zanimljivih rešenja”. Možda najpopulatrnija njegova izjava na račun druge firme je ona iz 1996, godine kada je je rekao: “Jedini problem sa Microsoft-om jeste to što oni nemaju ukusa; oni apsolutno nemaju ukusa”.

Ove zajedljive reči nije nadmašilo ni njegovo javno poređenje Windows-a sa paklom. Naime, kada je na tribini “Sve digitalne stvari” u organizaciji The Wall Street Journal-a na postavljeno pitanje o broju prodatih kopija muzičkog softvera iTunes, odgovorio “da je dosada isporučeno oko 300 miliona primeraka tog programa”, voditelj Volt Mosberg je konstatovao da je “da je kompanija Apple, ustvari, najveći proizvođač softvera za Windows”, zapitavši Džobsa kako se oseća zbog toga. “Dobijamo pisma od mnogih korisnika koji tvrde da im je iTunes najomiljeniji Windows program”, izjavio je Džobs. Nakon kraće pauze slegnuo je ramenima, nasmešio se i rekao: “To je kao da dajete čašu ledene vode nekome ko se nalazi u paklu”. Nije prošlo mnogo vremena, a u Internet dnevnku pod nazivom “Tajni dnevnik Stiva Džobsa”, čiji nepoznati autor koristi nadimak Lažni Stiv Džobs (Fake Steve Jobs) je zabeleženo: “Poređenje nije sasvim precizno. Iz pakla se ne možete izvući – iz Windows-a možete”.

Ništa neobično onda što se o njemu snima i serijal pod nazivom The Secret Life of Steve Jobs, koji producira Larry Charles, a scenario piše autor FakeSteveJobs stream-a na Twitter-u. Tridesetominutnu pilot epizodu napisao je i režirao Dan Lyons, tehnološki konsultant Newsweek-a i autor romana Options: The Secret Life of Steve Jobs – A Parody. A kako stvari stoje, nema razloga ni za strah da će serija biti dosadna širokoj publici, jer su ekranizovane priče o geek-ovima već duže vreme popularne.

Uostalom, kao što lepo kažu Richard Waters i Joseph Menn: “Kada je Stiv Džobs prvi put dospeo na naslovne strane, imao je manje godina nego što ih sada ima Mark Zakerberg. Daleko pre nego što je postalo moderno biti štreber, njegova uloga u popularisanju personalnog računara i Apple-ova pojava na Vol stritu načinili su od njega prvu rok zvezdu tehno industrije. Sada, tri decenije kasnije, obezbedio je sebi mesto u prvim redovima među tehno-titanima zapadne obale koji su toliko toga uradili na oblikovanju sveta na prelasku u novi milenijum.”

Cipele i groblje kućnih ljubimaca

Pre trideset godina, kada Stiv Džobs prvi put samouvereno najavio da će kompjuteri potpuno izmeniti naš način komuniciranja, nemački režiser Werner Herzog snimio je ekscentrični dokumentarni film Werner Herzog Eats His Shoe, u kom najpre kuva svoju obuću u supi od pačetine sa belim lukom, a onda, za stolom na kome je servirana cipela na tanjiru plus pivo, izvršava obećanje pred studentima Berkli univerziteta.

Iako je Hercogovo jedenje cipele neodoljivo asociralo na repliku slične scene u filmu “Zlatna groznica” , u kojoj Čarli Čaplin 1925. godine gustira svoju cokulu, nemački reditelj nije imao nameru da oponaša američkog pustolova koji se na Aljasci tragao za zlatom, već je svoju cipelu pojeo iz kreativnog fanatizma ravnog onom koji neguje Džobs. Fora je bila u tome što je izjavio da Errol Morris nikada neće privesti kraju film o groblju kućnih ljubimaca, uz obečanje: “Ako Erroll ikad završi taj film, ja ću pojesti svoju cipelu!” Hercog nije znao da će na groblja kućnih ljubimaca uskoro biti slati i stari računari, prevaziđene hardverske verzije, koje vlasnici drže na tavanu ili podrumu. U mom podrumu je jedan stari IBM s ekranom u četiri boje, dika svoga doba, a društvo mu prave tri Spectrum-a i Amstrad 1512. Bilo kako bilo, Hercogova opklada naravno da je to najmanje bila obično klađenje začinjeno bizarnim žderanjem kuvanih cokula, a mnogo više izazov i bodrenje vanserijski talentovanog Morris-a da napokon snimi svoj dokumentarni prvenac Gates of Heaven.

Otprilike u isto vreme kada je Hercog jeo cipele, Apple-ovi kompjuteri su se prodavali po ceni od 4.500 do 7.800 dolara, vrednost akcija ove kompanije skočila je 17 puta, a Stiv Džobs prvi put izgovara vizionarsku rečenicu da će “računari promeniti način na koji radimo, igru i komunikaciju govora”. I bi tako! Upravo na kompjuteru sam prvi put videla klip iz iz filma Werner Herzog Eats His Shoe, o kojem sam samo čitala i slušala priče (pogledajte www.youtube.com/watch?v=-ymyiRXCszc), a slala sam ga i prijateljima sineastima, zajedno sa prilogom parodije u kojoj se Hercogu pridružio Jim Jarmusch (www.youtube.com/watch?v=CIYkW8VuxOo).

Danas, trideset godina kasnije, i Hercog i Džobs su ikone planete, sa zajedničkom osobinom da im bombastične izjave ni najmanje nisu strane, te da ih ispaljuju s pokrićem. “Ne trudim se da osvajam nagrade. To je za konje i pse”, galami ekscentrični Herzog, iako je 2010. godine sa dva filma konkurisao za Zlatnog lava u Veneciji i predsedavao Berlinaleom. Ni Džobs nije razočarao svoje fanove uporedivši prošlog januara u San Francisku iPad sa Mojsijevim tablicama. Hteo je da kaže da su, posljednji put kad je vladalo toliko uzbuđenje oko neke ploče, na njoj bile napisane Božje zapovesti. Bilo kako bilo, dok je Džobs izlazio na binu da predstavi možda najveće dostignuće svog života, slika Mojsija na pozornici i citat iz Wall Street Journal-a koji je tu paralelu i smislio, nisu bili samo marketinški trik, već su sugerisali koliki značaj svet pridaje novom revolucionarnom proizvodu.

Jabuka = Apple

Naravno da je Džobs do neba i nazad hvalio svog novog konja za tržišnu trku. “iPad je fenomenalan! Osećaćete se tako dobro držeći Internet u svojoj ruci! Kad nešto vidite, posegnete rukom i dotaknete! Ne razmišljate o tome, jednostavno to učinite! To je najbolje iskustvo Interneta koje ćete ikad imati”. Uostalom, nije li ponosni Stiv Džobs izmislio i slogan da “ko vidi jabuku, ne misli na pitu, nego na Apple računare”.

“Stiv je poslednji veliki graditelj”, izjavio je za Financial Times Roger McNamee, finansijer iz silicijumske doline koji je predvodio skorašnji neuspešni pokušaj da se kompanija Palm transformiše po uzoru na Apple. “Ono po čemu se razlikuje od ostalih je to što stvara poslove i ekonomsku aktivnost ni iz čega, dok skoro svaki drugi izvršni direktor u Americi samo traži načine kako da umanji troškove i otpusti ljude”. Nadajmo se da će Džobsu zdravlje (u vreme pisanja ovog teksta otišao je na bolovanje, dok će ga na čelu Apple-a zamenjivati Tim Cook) omogućiti da svoju viziju i dalje razvija…

Ajnštajn, Franklin, Džobs…

Prema New York Times-u, oficijelnu biografiju Stiva Džobsa pisaće Walter Isaacson, bivši urednik “Tajmsa” i direktor CNN-a. Isaacson je do sada objavio biografije Alberta Ajnštajna i Bendžamina Franklina. Knjiga o Džobsu će početi od početka: njegova majka je Amerikanka a otac Sirijac, ali je sa nedelju dana dat na usvajanje. Usvojio ga je bračni par Džobs i dao mu ime Steven Paul. Sam Džobs nikada nije prihvatio naziv “usvojitelji”, i smatra bračni par Džobs svojim jedinim roditeljima.

Vesna Knežević