Sa Jovanom Gligorijević na I(aj)T(i) – “Mreže su postale naša realnost”

U jeku novogodišnjih praznika hrlimo u bolje sutra, ali nas život često demantuje, izostavljajući priliku da se osvrnemo i suočimo sa sopstvenim “demonima”. To nas vremenom može dovesti pred vrata jedne od najčešćih bolesti današnjice – depresije. Naša sagovornica Jovana Gligorijević , urednik i novinar nedeljnika “Vreme” hrabro je koračala putem kojim se ređe ide, pobedivši sopstvenu usud. Svojim podvigom inspirisala je mnoge koji još uvek tragaju za rešenjem ove psihološke slagalice. Dobitnica je nagrade za odgovorno izveštavanje i podizanje svesti o značaju poštovanja ljudskih prava u medijima u 2018. Za pcpres.rs govori o očuvanju pravih vrednosti na mreži, kao i van nje.

Da li jutro u Srbiji može promeniti sve?

Pretpostavljam da je ovo aluzija na seriju koja je trenutno jako popularna. Ja je još nisam odgledala celu, a mislim da je nešto najbolje što se u novije vreme pojavilo na TV-u i internetu. Ali, ukoliko shvatim ovo pitanje ozbiljno, onda mislim da može. Već su osvanula neka jutra koja su promenila sve, i opet će svanuti. Samo moramo imati u vidu da je smrkavanje normalna pojava i da ponekad treba čekati malo duže da svane.

Prilikom primanja priznanja za poštovanje ljudskih prava, izjavila si: „Obratite pažnju na ljude oko sebe. Kad pitate kako su, pitajte iskreno, a ne reda radi. I nikada, ali nikada ne mešajte nitkovluk, bahatost i bezobrazluk političara na vlasti sa mentalnom bolešću.“ Kako u današnjem moru „ludila“ prepoznati i pružiti pomoć onima čije su lađe zaista potonule?

Iskrenim pitanjem “Kako si?” Bitno je saslušati iskren odgovor, a ne deliti savete da treba da trče, jedu brokoli i idu kod homeopate. Slušanje je bitnije od deljenja saveta. Suština je u prihvatanju i razumevanju. Takođe je važno pitati kako možemo da pomognemo, a iznenadiće vas koliko ste već pomogli samo time što ste čuli i razumeli. Ne bih znala da objasnim kako to prepoznati. Prošla sam kroz iskustvo depresije, pa nekako “osetim” to kod drugih, u pogledu, tvitu, postu na Instagramu.

Može li se “mali patuljak” adekvatno izraziti na Tviteru i čuje li (po)neko njegove vapaje?

Mislim da može, ali ne “vapaje”, već stavove. Ja sam mali patuljak zarobljen u zvučniku i ponekad svima psujem mater. Bez obzira na to što si patuljak, ako si ženski patuljak i hoćeš da te čuju, imaš stav, a da sve bude još gore po tebe, imaš i argumente kojima umeš da potkrepiš taj stav, onda i te kako ima ko da te čuje. Mada, u poslednje vreme mislim da nije fora u tome da me neko čuje, pa promeni mišljenje o politici i društvu. Ljudi su emocionalno orobljeni i potrebno im je da ih neko sasluša i razume. Kad neko ostane bez novca, onda mu svi kolektivno priznamo da nije lako i da je u nevolji. A kad je nekome teško na emotivnom planu, tada mu savetujemo da ne drami. Zato mi je u poslednje vreme nekako draže da slušam, razumem i na neki način podstaknem ljude da vole sebe.

U online svetu caruje Instagram, obasipajući nas bajkovitim sadržajima, dok ženska offline očekivanja postaju sve nerealnija. Prema tvom mišljenju, koje su to nesavršenosti koje jednu ženu čine „savršenom“?

Najbitnije je da zavoliš sebe i prema sebi budeš najbolja. Da shvatiš da su ti druge žene sestre i kada se takmiče s tobom, radeći ti o glavi, zapravo se takmiče za pažnju muškarca, bilo da je to čovek koji se obema sviđa ili šef koji će samo jednu unaprediti. Ključ je da prestaneš da misliš šta će muškarci misliti o tebi. Tada postaneš nesavršeno-savršena i osećaš se sjajno u svojoj koži. Ali, nisam sigurna da li je to izvodljivo pre 30. jer prosto moraš da imaš barem malo životnog iskustva da bi došla do te epifanije. S druge strane, moram da tražim pravdu za Instagram. Najaktivnija sam na Tviteru, pa kad pošizim od tuđih mišljenja, jalovih političkih rasprava i gađanja fekalijama, Instagram mi je terapija. Tamo se opuštam gledajući dizajne enterijera, make up tutorijale i one DIY fejk klipove. Trenutno sam opsednuta jednim profilom o noktima gde tragam za holo lakovima i gliterima za nokte. Hoću male duge stalno pred očima!

Koliko korišćenje modernih tehnologija može prouzrokovati osećanje „Ne mogu više“, i koja ciljna grupa je najviše ugrožena?

Mislim da su najugroženija deca i adolescenti, digitalni domoroci. Premladi su da bi napravili ironijski odmak od onoga što im se plasira na mrežama. Ne verujem u onu dihotomiju realno-virtuelno. Mreže su nam postale realnost. Tu sklapamo prijateljstva, zaljubljujemo se, čak stičemo i neprijatelje. Ali, u periodu od dvanaeste do šesnaeste godine nemaš realnu sliku o sebi, već je gradiš na osnovu onoga kako te drugi vide. To je problem stariji od modernih tehnologija, koje su ga samo izoštrile. Doduše, imam i ja momente kada se zamorim od Tvitera i baš postanem agresivna. Onda povremeno deaktiviram nalog, smatrajući to mentalnom higijenom. Ako jednom u dva meseca ne dobiješ nervni slom na Tviteru, onda ga ne koristiš kako valja. Ne kapiram one što ti pod nos guraju nešto što si tvitnuo pre sedam godina, da bi dokazali da si nekoherentan. Prvo, kakva koherentnost na Tviteru, a drugo kako neko može da zna u kom sam stanju bila i šta sam tada preživljavala, i da li je moguće da taj neko čuva skrinšotove mojih tvitova godinama?

Da li u slobodno vreme koristiš kindle ili prelistavaš stranice časopisa?

Nijedno ni drugo. Kindle ne koristim. Od časopisa živim, a od kompjutera mi je muka, jer mi je usko vezan za posao. Favorit mi je telefon, na kome slušam muziku, čitam e knjige, samo još ne gledam serije i filmove, mada znam ljude koji to rade. Nekada sam bila prilično “analogna”, a pošto sam tipična milenijalka iz one starije grupe, danas se uspešno snalazim i na ekranu i na papiru. Iako živim od pisanja, trenutno me više zanima video forma. Učim kako da snimim i izmontiram dobar video, a to mi ne pada teško s obzirom da je novinarstvo postalo takvo da je neophodno, pa čak i poželjno biti multipraktik. U principu mi je svejedno na kojoj platformi mi je knjiga ili časopis, sve dok mi se sviđa dizajn i sadržaj. Dobar sadržaj mogu da čitam i na tarabi.

Online vs Offline mediji?

Ne mogu da se odlučim. Oba su mi ljubav prevelika. Online jer su brži, dinamičniji i pružaju više mogućnosti. Offline jer ostaju među nama čak i ako jednog dana nestanu svi izvori električne energije. Novine ostaju kao artefakt i buduća istorijska ili antropološka građa. Trebalo bi voditi računa o tome kada se baviš novinarstvom, naročito političkim. Kad to jednom shvatiš, sve što radiš postane smislenije.