TV za Mundijal
Od prve demonstracije koju je na svom tavanu izveo škotski pronalazač Logie Baird televizija je važan segment naših života. Danas čak kažemo da se nešto nije ni dogodilo ukoliko nije viđeno na televizoru. Ali, kom televizoru? Šta se očekuje od savremenih modela na kojima ćete, recimo, gledati predstojeće Svetsko prvenstvo u fudbalu?
Tehnologija ekrana prešla je istovetni put od prvih katodnih cevi, preko naprednijih CRT varijanti i Trinitron tehnologije pa sve do najmodernijih LED standarda u kojima (želimo da) uživamo. Kvalitet slike bio je oduvek primarni cilj tokom razvoja tehnologije ekrana. Meta je i sve vreme ista, uz razliku što je postalo sve teže napraviti dovoljno velika unapređenja kvaliteta prikaza koje bi svaki posmatrač već na prvi pogled primetio i bio njima impresioniran. Povećanje rezolucije i postobrada slike još su pouzdane metode, pa su ekrani 4K rezolucije postali standard dok je 8K već tu kao sledeći korak.
Kada je postobrada slike u pitanju, još uvek su aktuelna dva standarda: HDR10 i Dolby Vision. HDR10 je otvoreni standard i koriste ga Samsung, Sony, LG, Panasonic i Hisense. Dolby Vision je vlasništvo kompanije Dolby i trenutno je kompatibilan samo s nekim OLED modelima koje proizvodi LG kao i s par modela koje proizvodi Philips. Oba standarda zahtevaju minimalno 4K rezoluciju, raspon boja u barem DCI‑P3 specifikaciji i mogućnost prikaza 10‑bitne palete. Trebalo bi da oba nude isti kvalitet slike, ali je ipak Dolby Vision napravljen da ima i nešto više.
Dolby Vision koristi 12‑bitni prikaz boja i mnogo veći raspon po BT2020 specifikaciji, uz mogućnost prikaza mnogo jačeg osvetljenja bez distorzije boja. Nivo osvetljenja je 10.000 nita, dok HDR10 po specifikaciji podržava osvetljenost od 4.000 nita. Specifikacija jasno kaže da je Dolby Vision moćniji standard, ali da li se u realnosti može videti razlika? U principu može, ali na televizoru koji podržava oba standarda i s video‑materijalom koji je masterovan za oba. Kada treba uporediti HDR10 i Dolby Vision na različitim televizorima, drugačiji paneli u njima napraviće mnogo veću razliku.
Aktuelne LED varijante
Borba između aktuelnih LED tehnologija za primat na tržištu i novac kupaca uvek se vodi između proizvođača od kojih svaki forsira svoju tehnologiju kao standard. Aktuelni „rat“ na polju televizora i ekrana trenutno bukti između LCD LED i OLED tehnologija. Osnovna razlika je u načinu kako se osvetljavaju pikseli. Kod LCD ekrana koristi se pozadinsko svetlo iza same matrice, dok kod OLED ekrana svaki piksel sam emituje svetlo. Zbog toga se LCD pikseli mogu nazvati transmisionim, a OLED pikseli emisionim. Ova fundamentalna razlika u pristupu vuče određene prednosti ali i mane – davno smo naučili da ništa nije savršeno.
Kod LCD LED tehnologije osnovna mana nalazi se upravo u načinu osvetljenja. Kod jeftinijih televizora uglavnom se koristi osvetljenje koje je postavljeno po ivicama panela, pa se zbog toga veoma lako može videti svetlo koje probija po ivicama, posebno kada ekran treba da prikaže tamniju sliku. Ta karakteristika direktno utiče na kontrast. Takav LCD LED ekran nikako ne može prikazati „baš crnu crnu“, a to znači manju razliku između najjače osvetljenog i minimalno (ili neosvetljenog) piksela. Kada kod nekog televizora vidite deklarisani kontrast od 1000:1, to znači da bela „sija“ hiljadu puta jače od najtamnijeg (u idealnom slučaju crnog) piksela.
Na drugoj strani, pošto OLED ima mogućnost da potpuno ugasi piksel po potrebi i tako pruži „crnu crnu“ (tamnije od toga nema), nivo kontrasta ovog tipa ekrana mnogo je veći. Kombinacija svetlog i tamnog sadržaja na ekranu prava je situacija u kojoj OLED pokazuje svoju moć, s mnogo boljom kontrolom kontrasta i mogućnošću da prikaže punu crnu boju. Ipak, OLED ekran ima manu na drugoj strani, a to je jačina osvetljenja. Dobri LCD LED paneli nude maksimalnu jačinu osvetljenja od čak 2.000 nita, dok su najbolji OLED ekrani na granici od 1.000. Ova karakteristika čini da su LCD LED ekrani povoljniji u situacijama dnevnog svetla, kada je potrebno više osvetljenja, dok su OLED superiorni u mračnoj TV sobi za gledanje filmova.
Proizvođači LCD LED ekrana konstantno pokušavaju da umanje negativan efekat dodatnog osvetljenja, postavljajući ga iza piksel matrice i povećavajući nivo kontrole. Na primer, počelo se s podelom pozadinskog osvetljenja na više delova kako bi barem neki deo ekrana mogao biti stvarno crn. To je korisno kada se gleda sadržaj drugačijeg odnosa slike pa sa strane ostaje crno, koje u slučaju standardnog LCD LED panela lagano sija. Kao razrada ove ideje, Panasonic je prvi krenuo da pozadinsko osvetljenje „usitnjava“ na mnogo više zasebno kontrolisanih delova u šablonu romba, čime se dobija veća šansa da to bude iskorišćeno. Što više delova to bolje, ali čak i s najnovijm i boljim LCD LED panelima to nikada ne može biti blizu onoga što po pitanju kontrasta nudi OLED. Opet, ovaj najveći nedostatak koji ima LCD LED primetno se popravlja.
OLED ekrani imaju fantastično širok ugao gledanja, pa posmatrač može bukvalno da se šeta i da se nijednog momenta ne izgubi kontrast. Pikseli su veoma blizu površine ekrana i zbog samih karakteristika tehnologije omogućen je ovakav ugao gledanja. Kod LCD LED ekrana situacija je drastično popravljena širokom primenom IPS panela, pa svi proizvođači već kod malo boljih modela koriste ovu tehnologiju. Opet, ugao gledanja nije baš kao kod OLED ekrana, ali je veoma dobar. IPS paneli su unapredili i tačnost prikaza boja, pa ovi ekrani, kada su dobro kalibrisani, mogu da budu veoma precizni. OLED ekrani imaju veliku tačnost prikaza boja, pa se najnoviji OLED televizori mogu korisiti u profesionalne svrhe. Ipak, OLED ovde ima jednu manu koja je povezana s maksimalnom osvetljenošću – OLED zbog tehnoloških ograničenja nije u mogućnosti da prikaže maksimalno osvetljenje i boje blizu jarkobele.
A šta je QLED?
Tokom prošle godine Samsung je krenuo u širu primenu i marketing QLED ekrana. Sam naziv je tu radi rivalstva sa OLED oznakom i Samsung‑ovo je vlasništvo. Reč je o četvrtoj generaciji Quantum Dot tehnologije, koju je Samsung predstavio 2015. godine, samo je sada ubačena QLED oznaka iz već pomenutih razloga. Ukratko, Quantum Dot + LED daje QLED.
Budući da QLED predstavlja varijantu LCD ekrana, većina pomenutih stvari važi i ovde. Ipak, Samsung se sa QLED ekranom potrudio da maksimalno „utiša“ LCD mane pa je ovo trenutno možda i najbolja varijanta LCD LED ekrana. QLED i dalje koristi pozadinsko LED osvetljenje (koje je postavljeno sa strane ili u dnu), ali s podelom na zone (do 32) koje se mogu posebno kontrolisati. Ono što pravi razliku, preko toga se nalazi Quantum Dot matrica koja predstavlja niz tačaka nanoveličine (2 do 10 nanometara), čijom kontrolom osvetljavanja može da se ostvari ogroman raspon boja (preko milijardu), veoma visoka preciznost njihovog prikaza, uz veoma veliki nivo maksimalne osvetljenosti.
Mogućnost preciznog prikaza velikog broja boja pri maksimalnom osvetljenju osobina je koja daje prednost QLED‑u u odnosu na OLED ekrane. Ostalo je samo da se nešto učini po pitanju prikaza crne boje i kontrasta. Tako je Samsung počeo da koristi specijalni niskoreflektujući filter, koji pomaže u ostvarivanju tamnih nijansi i crne boje, uz bonus – pomoć pri očuvanju preciznog prikaza boja pod najširim uglovima gledanja. Sa ovim modifikacijama, QLED zaista predstavlja veoma ozbiljnu konkurenciju OLED‑u, posebno kada se u priču uključi HDR kod kojeg jače osvetljenje ima veliki značaj.
LCD LED (QLED) vs. OLED
OLED u većini slučajeva upotrebe televizora, posebno u kućnim uslovima, nudi bolji kvalitet slike po parametrima kontrasta i ugla gledanja. Pored toga, OLED ekrani za sada imaju najbrže vreme odziva, pa su pogodni ne samo za televizore već i za gaming. Istina, kašnjenje na ulazu nešto je veće u odnosu na QLED, ali je opet ovde OLED u prednosti. Ostali parametri su veoma slični pa postoje televizori sa UltraHD Premium „značkom“ koji koriste obe vrste ekrana.
LCD LED ima jednu veliku prednost – povoljnu cenu. Ekrani su jednostavniji, a samim tim i jeftiniji za proizvodnju pa su 4K televizori relativno brzo postali pristupačni širem tržištu – LCDD LED ekrani omogućavaju ovu rezoluciju i ostale karakteristike po znatno povoljnijoj ceni u odnosu na OLED. QLED varijanta je nešto skuplja, ali i dalje ima konkurentnu cenu u odnosu na OLED. LG, kao glavni proizvođač OLED ekrana, uložio je mnogo u ovu tehnologiju, pa je razlika u ceni nešto manja nego pre samo godinu dana.
OLED tehnologija ima i ograničenja vezana za dimenzije ekrana pa LCD LED varijante lakše postižu značajno veće dijagonale. Treba zato sve veoma pažljivo izvagati pre izbora. Najpre odlučite koje su vam karakteristike bitne i koliko novca želite da potrošite, informišite se o tehnologiji i modelima, pa u salonu pogledajte uživo kako izgledaju ekrani modela koje ste stavili na spisak.
Posle OLED‑a
Iako OLED generalno možemo smatrati tehnologijom koja nudi najbolji kvalitet prikaza, već je na vratima nova tehnologija koja je prevazilazi. To je MicroLED, koji je Samsung tek predstavio i to na ogromnom ekranu dijagonale 146 inča sa 8K rezolucijom. Apple već radi na upotrebi MircoLED tehnologije, Sony takođe, pa čak i kompanija LG koji je glavni zagovornik OLED ekrana.
MicroLED kombinuje najbolje karakteristike OLED i LCD LED ekrana, pa izgleda da će relativno brzo postati najbolje rešenje. Naravno, sve veća zastupljenost MicroLED uređaja na tržištu uticaće na smanjenje cena OLED i QLED ekrana, pa će bolji televizori biti sve pristupačniji „smrtnicima“.
Pametni ili ne?
Kategorija SmartTV uređaja označava one televizore koji imaju mogućnost povezivanja na Internet, korišćenje streaming servisa i upotrebu nekih dodatnih aplikacija. Pre SmartTV naziva koristio se termin connected TV, ali su Samsung i LG kroz marketing forsirali SmartTV pa je to vremenom postao sinonim za sve televizore sa ovim mogućnostima.
Opcije za povezivanje na Internet su klasične, LAN kabl ili Wi‑Fi. Wi‑Fi je elegantnije rešenje, ali tu treba obratiti pažnju na ostale uređaje (pre svega ruter) koji treba da budu dovoljno brzi za streaming funkcije. Pored toga, treba gledati da sam televizor podržava 802.11ac Wi‑Fi standard, upravo zbog veće brzine komunikacije sa adekvatnim ruterom.
Proizvođači konstantno proširuju SmartTV funkcionalnosti pa sada postoje modeli s prepoznavanjem glasa i gestova za kontrolu nad uređajem, sve bolje Web browser‑e… Standardni operativni sistem ne postoji, pa svi proizvođači koriste svoje varijante i varijacije. Naravno, isto važi i za određene aplikacije i servisi, iako se svi trude da podrže najpopularnije stvari kao što su Netflix, Hulu, Amazon Prime Video, Pandora… Samsung i LG koriste svoje operativne sisteme, dok drugi ipak pokazuju tendenciju ka upotrebi popularnijih rešenja, kao što su Roku (razni proizvođači) ili Android TV (Sharp, Sony). Prisutna je i tendencija dodavanja „društvenih“ aplikacija ukoliko neko to želi da koristi na televizoru.
Da li je bezbedan?
Pitanje bezbednosti se itekako odnosi na SmartTV uređaje, pa treba obratiti pažnju. Još jedna stvar koja je vredna pažnje odnosi se na konstantni update koji ovi televizori uglavom sami rade. Tu, reklo bi se, nema ničeg lošeg, ali neki proizvođači umeju da budu bezobrazni i da kroz firmware update isključe neke mogućnosti ili ukinu kompatibilnost s nekim servisom. To je jedan od njihovih načina da korisnicima poruče „vaš TV je star, kupite novi“, ali sigurno nije baš lep gest.
SmartTV ne nudi ništa više u odnosu na standardne televizore. Ipak, proizvođači integrišu SmartTV mogućnosti u bolje modele, koji imaju bolje ekrane i obezbeđuju postprocesiranje slike (zahvaljujući jačim procesorima neophodnim za SmartTV funkcionalnosti). Opcija kupovine televizora koji nije SmartTV uz dodatni set‑top‑box jeste zanimljiva, ali razlika u ceni u većini slučajeva nije dovoljna da nadomesti komfor i mogućnosti koje nudi SmartTV kategorija televizora. Cene SmartTV uređaja konstantno padaju pa je tendencija da se ove mogućnosti integrišu u sve veći broj televizora. Uskoro neće biti izbora, jer će svi iole bolji modeli već u startu biti „pametni“.
