Umetnost donošenja odluka
Put od ideje do gotovog projekta predstavlja niz odluka, koje nas vode ka finalnom rešenju. Ako su odluke bile dobre i projekat će biti dobar, ali je ponekad, umesto isforsirane odluke, potrebno potražiti dobar kompromis. Tek kad su sve odluke u skladu i dobro uravnotežene, kvalitet početne ideje može da dođe do izražaja
Pre nego što su se pojavili prvi personalni računari, pa čak i pre nego što su digitalna integrisana kola postala dostupna na tržištu, jedini način da se bavite digitalnom tehnikom, koja je tada bila prilično neatraktivna oblast, bio je da se igrate sa tranzistorskom logikom. Čak su i tranzistori bili prilično skupi, pa ste to igranje morali da ograničite na sklopove sa svega nekoliko germanijumskih tranzistora.
Uz dovoljno entuzijazma se lako savladaju sve prepreke, pa sam tako u mladosti pravio svoja prva bistabilna digitalna kola. Kad takvom kolu dodate kondenzatore kao vremensku konstantu u pozitivnu povratnu spregu, ono postaje nestabilno i brzo menja stanje, a ako paralelno s tim kondenzatorima dodate i otpornike, kolo se zaustavi u zatečenom stanju. Time sam, i ne znajući kako to da nazovem, napravio svoj prvi generator slučajnih brojeva sa skromnim jednobitnim izlazom. U kolektore tih tranzistora postavio sam dve niskonaponske sijalice, pa kad pritisnete taster, kolo radi kao astabilno, a kad ga otpustite, slučaj (odnosno, milisekunda u kojoj otpuštate taster) odlučuje koja će od te dve sijalice ostati upaljena. Pored tih sijalica napisao sam „Da“ i „Ne“, pa sam to ekstravagantno čudo tehnike, koje sam zajedno sa baterijom spakovao u malu drvenu kutiju, proglasio uređajem za donošenje odluka i poklonio ga drugarici za rođendan.
Uređaj nije izgledao lepo, ali je na rođendanu bio zvezda večeri. Mladost je učinila svoje i atmosfera je ubrzo bila takva kao da prizivamo duhove. Svako ko se dokopao tog random‑generatora, poželeo je da mu on pomogne u donošenju neke odluke. U nama je proradio mehanizam koji se u psihologiji zove selektivna ekspozicija, tako da su se kasnije svi sećali samo zanimljivih i „pametnih“ odluka, pa je u sećanju gostiju sa rođendana svemu uskoro dato mistično značenje.
Naravno da je generator slučajnih brojeva najgori mogući savetodavac pri donošenje važnih odluka. Ali ako pustite mašti na volju, zar ne biste voleli da imate neki superinteligentni uređaj koji bi vam u svakoj situaciji na pritisak tastera sugerisao dobru odluku, makar i jednobitnu – recimo, samo „Da“ ili „Ne“? Takav uređaj nažalost ne postoji, ali umesto njega možemo da koristimo drugu alatku, koja takođe može da bude korisna u donošenju važnih odluka. O toj alatki, koja se zove kritičko mišljenje, bilo je dosta reči u PC#233.
Kreativnost i odlučivanje
Ako se bavite kreativnim projektovanjem, treba da znate da je prvi trenutak, u kome se javlja inicijalna ideja, nešto što je jednostavno „dato“ i nema načina da se to racionalno objasni. Takva ideja se često pojavi niotkuda i ako je ne dokumentujete, uskoro će se, kao što je i sa snovima slučaj, nepovratno izgubiti iz sećanja.
Kod kreativnog brainstorming‑a nema svesnog odlučivanja, moglo bi se reći čak i da bi ono ugrozilo stvaranje novih ideja. Tek kad ostvarimo taj kapital koji se zove dobra ideja, čeka nas puno koraka od kojih se svaki zasniva na predanom radu. Tada bi trebalo da kreativno mišljenje ustupi mesto kritičkom, a to znači da svaku odluku podvrgnemo napadima i da je menjamo sve dok ne budemo sigurni da je ona optimalna. Ovo je težak posao, koji će se često završiti lošim (ili barem ne najboljim) odlukama, a dokaz za to ćemo dobiti kad završimo projekat, jer će tek tada biti jasno da postoje i bolja rešenja. To je normalno i događa se svakome, čak i najboljim razvojnim timovima velikih svetskih kompanija. Zbog toga se uvek pojavljuju novi i bolji modeli, a ako direktora razvoja te kompanije upitate zašto nije odmah ponudio to bolje rešenje, samo će slegnuti ramenima.
Koja je najveća mana projekta koji ste započeli? Pitajte nekoga, još bolje više njih! Ne branite pred njima svoj projekat, nego mislite o tome kako da ga poboljšate. Iznesite svaku ideju i diskutujte o njoj, bez straha da će vam je neko „ukrasti“. Ljubomorno sakrivanje ideja nema ničeg zajedničkog sa načinom na koji funkcioniše konstruktorski svet. Uostalom, to što ste dokumentovali ideju neopozivo svedoči o tome da je ona vaša, ali je verovatno da ćete, posle samo jednog minuta i uz dobar Web pretraživač, ustanoviti da niste ni prvi ni jedini koji ste došli na tu ideju. Svejedno, nastavite dalje, jer to što ste sami osmislili koncept, svedoči da imate dovoljno potencijala da ga razvijete i nadogradite do uspešnog projekta.
Izuzetak ovome su komercijalni projekti koje radite po projektnom zadatku naručioca, jer ćete detalje rešenja ovih projekata verovatno morati da čuvate kao poslovnu tajnu. Praksa, ipak, pokazuje da u ovakvim projektima ima najmanje pravih inovacija, i da je umesto kreativnosti ovde uglavnom reč o onome što se zove know‑how. Da biste održali dobru kondiciju i unapredili potencijale za kreativnost, ali i da biste postigli dobar rejting na tržištu razvojnih stručnjaka, neprestano morate da radite i projekte „za svoju dušu“, u kojima imate punu slobodu odlučivanja.
Ravnoteža pre svega
Još jedan od važnih kriterijuma pri projektovanju je uravnoteženost delova sistema. Jednostavno rečeno, potreban nam je dobar balans između pojedinih komponenata, kako ne bismo došli u situaciju da dobre karakteristike jednog kvalitetnog i skupog dela ne mogu da dođu do izražaja zbog suviše slabih performansi nekog drugog. Nije racionalno, naprimer, povezivati zvučnike snage 500 W na pojačalo snage 2 W, ili na stari auto koji se raspada montirati gume koje su skuplje od njega.
Na prvi pogled je lako izbeći tu zamku, ali situacija nije uvek tako jednostavna i često se prave greške koje vode ka loše uravnoteženom sistemu. Prvi korak u praktičnoj realizaciji digitalnog kontrolera je izbor centralne jedinice, koja je obično mikrokontroler ili mikroprocesor. Koja je cena čipa, brzina rada, količina memorije, koje periferije sadrži? Ako uređaj radi na baterije, vitalna performansa je svakako potrošnja struje, kako u radnom, tako i u pasivnom (sleep) modu. Za kakvu bateriju se opredeliti, kako će se ona uklopiti u celinu i koliku autonomiju rada će ponuditi?
Skoro da je pravilo među konstruktorima da za jednostavne zadatke, u kojima može da radi mali i jeftin mikrokontroler, koriste kompletne kompjutere. Uz takvo rešenje dolazi niz problema: napajanje, dimenzije, nepouzdanost, sporost startovanja i česti padovi sistema, kao i reinstalacije (za koje su potrebni monitor, tastatura i miš), a ponekad i virusi. Uobičajeni izgovor konstruktora je da su matične ploče danas jeftine, ali je istina zapravo da oni ne umeju da projektuju sistem koji je u dobroj ravnoteži sa zahtevima zadatka. Istina je da u poslednje vreme na tržištu ima zaista malih i jeftinih SoC (System on Chip) računara, koji u nekim slučajevima mogu dobro da se upotrebe, ali je za kompaktan i efikasan projekat često potrebno zasukati rukave i rešavati probleme na nivou čipa.
Dobar balans treba održati ne samo između komponenata sistema, nego i između složenosti projekta i postavljenih zahteva. Početnicima, koji projektovanju prilaze sa puno entuzijazma, nije lako da se odupru iskušenju da u projekat ubace svaku ideju koja im padne na pamet, pa na kraju krenu u gradnju mastodonta koga nikada neće završiti, ili koji će biti preterano komplikovan za upotrebu i održavanje. Za ovu grešku, koja je vrlo česta u tehničkom svetu, odomaćen je izraz overpowering the project (preterano osnaživanje projekta).
Primera za overpowering ima bezbroj. Stariji čitaoci će se možda setiti VHS video‑rikordera koje smo prepoznavali po tome što im vreme 00:00 neprekidno treperi jer niko nema dovoljno volje da pamti postupak podešavanja ili dovoljno strpljenja da ga primeni posle svakog nestanka struje. Mlađi ne znaju za taj problem, ali su verovatno imali prilike da, pri korišćenju svog „pametnog“ telefona, ne mogu da se sete nekog nepotrebnog (ali nezaobilaznog) pin‑koda, ili im se dogodilo da uđu u neki bezvezan meni, iz koga je izlazak tako komplikovan da ga pamte samo po nerviranju i uloženom naporu.
Ekonomija i projektovanje
Zamislite da sređujete svoj stari automobil jer želite da ga prodate. Uložili ste 300 evra da bi kako‑tako radio, a onda vam majstor saopšti da je pronašao još jedan skriveni kvar u motoru, uz koji auto nikada ne bi proradio. Za rešenje tog problema treba odvojiti još 500 evra, ali vi na kraju nećete moći da prodate auto za više od 500. Šta učiniti? Da li da uložite još tih 500 evra kako vam ne bi propalo prvih 300, ili se raspitati šta nudi obližnji otpad?
Problem se često pominje u ekonomskim teorijama, gde nosi naziv sunk cost, što bi moglo da se prevede kao propalo ulaganje. Sličnu stvar je moguće zamisliti u bilo kom domenu, čak i ako on nije povezan sa ekonomijom u užem smislu, pri čemu ulaganje ne mora da bude samo novčano, nego može da bude i ulaganje vremena ili truda. Recimo, da li posle čitavog sata gledanja nekog dosadnog filma izaći iz sale ili ostati do kraja, da li nastaviti školovanje u oblasti od koje očigledno nema koristi? Ili, šta odgovoriti prijatelju koji vas pita da li da se razvede ili da ostane u braku koji je loš, ali je u njega uložio godine života?
Matematički posmatrano, odgovor je jednostavan: sva dotadašnja ulaganja ne ulaze u računicu i treba ih tretirati kao propale investicije. Tek kad se podvuče crta i eventualni gubici otpišu, treba proceniti da li šansa za dobit (materijalnu ili ne) opravdava buduća ulaganja. Ponekad je teško pomiriti se s psihološkim otporom na ovakav savet, jer zaista nije prijatno priznati sebi da ste uludo utrošili vreme i trud, ali je to jedino racionalno rešenje. Sve to se itekako može primeniti na svaki projekat u koji se upuštamo. Eto, imamo već završenu servisnu rutinu u softveru za neku funkciju uređaja, pa ćemo joj napraviti i podršku za korisnički interfejs, bez obzira na to što se pokazalo da je ta rutina potpuno nepotrebna. Ili, na štampanoj ploči već postoji mesto za Bluetooth modul, zašto ga ne ugraditi, čak i ako ga niko neće koristiti?
Prošlog meseca je, u diskusiji o kritičkom mišljenju, bilo reči o hrabrosti koja je potrebna da se u jednom trenutku zaboravi sve što je do tada urađeno i da se projekat ponovo započne od nule. Gledano iz perspektive sunk cost zablude, ta analiza je, pod određenim okolnostima, itekako korisna.
Zamke i kako ih izbeći
Postoji način da se izbegne pristrasnost u odlučivanju, ali je to više stvar ispravnog kritičkog mišljenja nego lista saveta koja bi mogla da nas sačuva od nabrojanih grešaka. Ako se nekada zapitamo da li postoji opasnost od pristrasnosti propalog ulaganja, treba se zapitati kako bismo odlučili na početku projekta, pre nego što smo investirali trud, vreme i novac. Da li bismo se u tom slučaju bez razmišljanja opredelili za novi koncept, koji je nekompatibilan sa prvobitnim? Još je bolje postaviti se kao nepristrasni posmatrač, koga se ne tiče vaš emotivni stav prema uloženom trudu, i zapitati se koja je odluka bolja.
Svaka od veština koje se tiču kritičkog odlučivanja može se naučiti, pa i uvežbati. Ove „mentalne vežbe“ često na prvi pogled ne izgledaju kao suvisle, ali mogu da budu ne samo korisne, nego i zabavne. Za početak, posmatrajte nekoga ko nije baš vešt sa kritičkim mišljenjem i racionalnim odlučivanjem. Postoje kategorije ljudi koji nam, na njihovu nesreću, nude pravu riznicu loših odluka. Recimo, patološki kockari (ili bilo koji drugi zavisnici) već po definiciji nisu sposobni za donošenje dobrih odluka, jer u suprotnom ne bi bili to što jesu. Mnogi njihovi potezi mogu da nas vode ka zaključku kako ne donositi odluke. Analizirajte njihove odluke sami ili s nekim čije mišljenje cenite, i verovatno je da ćete dođi do korisnih zaključaka.
Ili, još jednostavnije i zabavnije, gledajte neku od informativnih emisija na medijima. Možda neuvežbani gledalac to neće odmah primetiti, ali su i one prave riznice podmetanja i sugerisanja nekritičkih zaključaka, koji redovno vode ka lošim odlukama. Pokušajte da se, posle svake vesti koju čujete, zapitate da li je to zaista objektivno saopštena vest ili sugestija gledaocu kakav zaključak da izvede iz te vesti. Da li je reč o nečemo što se dogodilo, ili o nečijem komentaru na to što se dogodilo, iza čega se obično krije manipulacija. To drugo je lako prepoznati po frazama „istakao“, „podvukao“,“ocenio“ i slično. Posle samo malo vežbe, moći ćete da prepoznate svako podmetanje i da razlikujete pravu vest od proste demagogije.
U današnjem IT svetu, u kome treba sačuvati racionalnost i ostati čvrsto sa obe noge na zemlji, nema uspeha bez ispravnog zaključivanja, a dobar kritički mislilac uvek je i dobar donosilac odluka. Lepo je to što su mnogi od nas savladali veštinu rukovanja kompjuterom i surfovanja Internetom, ali je za dobre rezultate neophodno razviti još neke veštine, koje nam garantuju da ćemo sve što smo naučili upotrebiti na pravi način. Kritičko mišljenje i donošenje ispravnih odluka igraju ključnu ulogu u tome.
Voja Antonić
