Vlatko Vedral o muzici i računarima

Vlatko Vedral se rodio u Beogradu 19-og avgusta 1971 godine. Odrastao je u naselju na Autokomandi, između Zvezdinog i Partizanovog fudbalskog stadiona. Tu je pohađao i osnovnu školu “Vojvoda Mišić” gde je već počeo da pokazuje afinitet prema prirodnim naukama i matematici (a i likovnoj umetnosti – vikendima je išao na časove kod poznatog beogradskog slikara Sergeja Jovanovića, koji je tada greškom mislio da se Vedral priprema za arhitekturu). Fizika je prevagnula negde u sedmom, osmom razredu kada je Vedral morao da odluči između nastupanja u takmičenju iz biologije ili fizike (pošto su se oba održavala istog dana).

Posle osnovne škole je 1986-e bio primljen u Matematičku Gimnaziju (tada u ulici Narodnog Fronta). Tu je imao sreću da su mu predavali izvrsni profesori iz matematike (između ostalih Mićić i Veljković), fizike (Nikić), astronomije (Aksentijević) i filozofije (Uzelac). Vedral je brzo shvatio da ga fizika jako privlači i da je to zaista (po rečima Američkog Nobelovca Fainmana) “najlepša avantura koju je ljudska mašta ikada započela”. Profesori u trećoj i četvrtoj godini Matematičke Gimnazije su mu rekli da je sada tako dobro pripremljen u matematici i fizici da neće morati mnogo da se trudi na prve dve godine fakulteta (bili su potpuno u pravu, osim što se to, umesto dve godine fakulteta, izgleda pretvorilo u sledećih dvadeset godina života). Posle Matematičke (koju je završio sa svim odličnim ocenama, nastavljajući tradiciju iz osnovne škole). Posle vojske Vlatko je otišao u London da studira fiziku na Imperial Koledžu (1992-1995). Tu se prvi put upoznao sa svim čarolijama kvantne mehanike i postalo mu je jasno da bi voleo da se bavi istraživačkim radom u toj oblasti. Najveća inspiracija su mu bile lekcije Kris Ajšama, koji je predavao na trećoj godini. Te lekcije su bile bazirane na formalnoj strukturi kvantne mehanike i diskutovale su efekte kao što je ”entanglement” (“zamršeno stanje” između dve čestice u kojem svaka gubi svoj identitet).

Krajem 1994 Vlatko je upoznao Artur Ekerta iz Oksforda, koji je par godina pre toga izmislio protocol gde se kvantna zamršena stanja mogu koristiti u kriptografiji (to je nauka koja se bavi tajnim prenosom poruka). U istoj godini je Americki naučnik Piter Šor objavio svoj kvantni algoritam za efikasnu faktorizaciju brojeva (nešto što ni jedan klasičan kompjuter ne može da uradi efikasno). Vlatkov prvi projekat je finansiralo Britansko Kraljevsko Drustvo (“Royal Society”), a projekat je bio na temu da se dizajniraju osnovne aritmetičke operacije na kvantnim kompjuterima (sabiranje i množenje). Iz toga projekta je objavio svoj prvi istraživački rad (u saradnji sa Artur Ekertom). Posle duže rasprave, Ekert i Vedral su oblučili da ne patentiraju taj svoj dizajn (što, iz sadašnje perspektive, i posle dramatičnog progresa kvantnih kompjutera, možda izgleda kao i velika greška). Posle projekta u Oxfordu, Vlatko se vratio da uradi doktorat na Imperialu (koje je započeo u oktobru 1995-e). Na Imperijalu mu je mentor bio Profesor Sir Piter Najt. Doktorat pod nazivom: “Quantum Information Theory of Entanglement” mu se bazirao na kvantifikaciji zamršenog stanja. Tu je uveo jednu od sada najviše korišćenih mera zamršenog stanja koja se bazira na relativnoj entropiji. Tri rada koja je objavio na tu temu za vreme doktorata sada su citirani više od hiljadu i petsto puta.

U martu 1998-e Vlatko je završio doktorat (odbranivši ga u junu te godine) i prebacio se na Oxford, ovoga puta kao Mladji Istraživački Saradnik (Junior Research Fellow) na Merton Koledžu. Tu je nastavio da radi na kvantnoj informaciji, i izmislio je novi način da se urade logičke operacije u kvantnim kompjuterima koristeći efekat kvantne faze (geometrical quantum computation). U 2000-oj se vratio na Imperial (kao “Governor’s lecturer”) a onda je 2003-e promovisan u “Reader”-a. Predavanja koje je držao na Imperijalu (na temu kvantne optike) su bila jako popularna i student su ga par puta izglasali za najomiljenijijeg predavača. Tu je započeo i novi pravac u istraživanju, koji se svodi na studije zamršenog stanja u sistemima sa mnogo čestica (to je sada jedan od najpopularnijih pravaca u oblasti, koji je nedavno čak počeo da se primenjuje i u biologiji!). Sledeće godine mu je univerzitet u Lidsu ponudio da tamo osnuje novu istraživačku grupu. Vlatko se prebacio u Lids 2005-e godine kao profesor kvantne informatike (“Centinary Chair in Quantum Information Science”) i osnovao je novu grupu u tom pravcu (koja se u svom zenitu 2008-e sastojala od nekih pedeset naucnika, kako doktoranata tako i nekoliko profesora koje je Vedral zaposlio). U maju 2009 Vlatko se vratio u Oksford kao profesor kvantne informacije i saradnik (fellow) Vulfson Koledza (Wolfson College). Vlatko je bio gostujući profesor na mnogim univerzitetima (u Kanadi, Brazilu, Austriji i Singapuru) i bio je pozvan da drži predavanja na više od dvesta internacionalnih konferencija u fizici. U Singapuru je postao profesor fizike 2007-e i tamo vec skoro nekih deset godina vodi grupu kao deo Centra za Kvantnu Tehnologiju (Centre for Quantum Technologies), paralelno sa svojom Oksfordskom istraživačkom grupom. Nekih trideset naučnika je do sada doktoriralo pod njegovim mentorstvom.

Medju značajnim priznanjima za svoj istraživački rad dobio je Abdus Salamovu nagradu (za svoj rad za vreme doktorata), Vulfsonovu nagradu Kraljevskog Drustva za istraživačke uspehe (The Royal Society Wolfson Research Merit Award, 2007-e), medalju Vorld Sajantifik-a (World Scientific Medal and Prize, 2009-e) I nagradu Marka Jarica (2011). Vlatko je bio intervjuisan više puta povodom njegovih raznih naučnih radova od strane novinara (između kojih su Guardian, Financial Times, Economist, New Scientist), radia (imao je svoj program o nauci na BBC-u, “Ask Vlatko about Science”, svakog utorka izmedju 2006-e i 2008-e) i televizije (Discovery Channel). Vlatko je objavio više od dvesta naučnih radova, tri udžbenika iz fizike i jednu popularnu naučnu knjigu (“Decoding Reality: The Universe as Quantum Information”), koju je objavila “Oxford University Press” 2010-e (i srpska Laguna “Dekodiranje stvarnosti”, 2014-e).

U slobodnom vremenu se sve vise bavi muzikom, koju je dosta zanemario u medjuvremenu. Priprema se da snimi prvi ozbiljni album sa bendom “Vedderz”, koji je osnovao 2013 sa svojim sinom (Mikey, ciji je nadimak u skoli bio Vedders) i prijateljem (jos iz ranog detinjstva) Draganom Novkovicem na čudnoj relaciji Oksford-Beograd-Singapur. Vlatkov najstariji sin Mikey je frontmen i autor tekstova. S obzirom na njegove godine, a ima ih svega 13, pesme se direktno obraćaju mladim ljudima, i komuniciraju sa njihovim stavovima, dilemama i razmišljanjima, što mi je izuzetno drago. Iza našeg frontmena se nalazimo mi, matorani u najboljim godinama, koji smo odlučni da publici isporučimo čist rock and roll zvuk, bez ikakve filozofije i pretenzija. Ritam sekciju čine gospodin Nikola Sekulić, u široj muzičkoj zajednici poznatiji kao Džoni Struja, koji tuče bubanj, i Goran Krstović-Krle, jedan od najtalentovanijih muzičara svoje generacije, koji je zadužen za bas gitaru. Gitarski duo smo Dragan Novković i ja, koji nastavljamo tamo gde smo stali još u drugoj polovini 80-ih godina, kada smo imali nekoliko bendova u kojima smo zajedno svirali, od kojih je verovatno najpozantiji onaj pod nazivom „Večiti prvoborci“.

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

Demokratizacija tehnologije za sobom povlači slične posledice kao i demokratizacija društva i svih ostalih segmenata života. Danas je bukvalno svako u mogućnosti da se izrazi muzikom, tako da se kao ključno pitanje postavlja pitanje sadržaja i kvaliteta. Do pre 20 godina je bilo jako teško doći u poziciju da se snimi bilo kakav muzički zapis, selekcija je bila znatno strožija. U tom smislu može se govoriti o generalnoj ekspanziji, pri čemu da naravno postoji i ona negativna, loša i kako ste je vi nazvali prizemna strana te hiperprodukcije.

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Da, definitivno je doslo do ekspanzije sa razvojem kompjutera, što znaci i vise šunda. Ali je ipak tehnologija samo tehnologija i do nas je kako da je upotrebimo. Kompjuteri nam stvaraju mogućnosti, a i ne moramo da ih koristimo kad pravimo muziku. Nas bend svira izvorni rok – dve gitare, bas, bubanj i vokal, a kompjutere samo koristimo kad snimamo. Na kraju se sve svodi na ljudsku kreativnost, a kompjutere ne treba koristiti na način da umanjuju ili sputavaju tu kreativnost.

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Ta razlika definitivno postoji, ali je naravno nemoguće da o toj razlici pričate sa nekim ko analogni zapis zvuka njie čuo.

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Da, ima razlike. Prednosti digitalne tehnologije je da verovatno može više informacije da se upiše, ali je vrsta informacije drugačija od digitalne. Meni se sviđa što se ploče vraćaju u modu tako da i mlade generacije mogu da čuju i procene razlike.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja “dobrih” muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude  studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

Kategorija studijskih muzičara je uvek podrazumevala vrhunske svirače koji sa lakoćom mogu da se izraze u bilo kom žanru koji se od njih zahteva putem svog instrumenta. I danas je to tako. E sad, drugo je pitanje da li je danas omogućen ulazak u studio i snimanje muzike i ljudima koji nisu previše familijarni sa svojim instrumentom, upravo zbog činjenice da je moguće ispravljati greške u sviranju na dosta efikasan način. Odgovor je da to jeste slučaj, pri čemu teret ovakve situacije snose tonski snimatelji i miks majstori čija je uloga u procesu pravjenja muzike nepravedno zanemarena.

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

Svako od nas je slušao muzuiku koja mu se sviđa a koja je pravljena u neklasičnim studijskim uslovima. Razvoj tehnologije je doveo dotle da se kvalitetni snismci mogu praviti i van studija, što više nego ikada potencira potrebu za, pre svega, dobrom pesmom.

IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

Elektonska muzika je jako širok pojam, i siguran sam da u njoj ima izuetno kvalitetnih proizvoda. Ja zaista nisam nikada slušao tu vrstu muzike, te u tom smislu nisam ni na jedan način kompetentan da je ocenjujem i procenjujem.

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte “običan” slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji “otkucan” na tastaturi računara?

Mislim da ce jednog dana kompjuter da dostigne taj nivo da neće moći da se razlikuje od ljudi. Kompjuteri su već bolji od nas u šahu, ali to ne znači da su ljudi prestali da igraju šah. Čak naprotiv, šah je možda postao još popularniji samim tim što ga ljudi shvataju potpuno drugačije od računara. Isto će biti i sa muzikom u smislu da ćemo mi uvek radije da idemo da slušamo koncert koje izvodi bend ljudi nego nešto što samo proizvode mašine.

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

Pitanje autorskih prava je u fazi redefinisanja. Iako se čini da je danas lakše biti samostalan i nezavisan od tokova velike iondustrije, ovo važi samo za one segmente muzike koja ne pretenduje da bude izrazito komercijalna. Bilo kakav pokušaj masovne komercijalizacije muzike i dalje je čvrstim okovima vezan za izdavačke i distributerske organizacije koje bukvalno „sisaju krv“ iz umetnika.

Da li je “youtube” publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

Da, cena kreativnosti je u neku ruku opala kroz internet. Ali, muzika kroz internet može da utiče na mnogo više ljudi koji zbog raznih okolnosti (recimo siromaštvo) ne bi mogli da je čuju. Naravno, živa svirka je toliko mnogo bolja od gledanja youtube-a da se meni čini da su razni muzički festivali danas još popularniji nego u prethodnom veku.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Pitanje je šta je cilj te kampanje. Ako se radi koncert za 100-200 ljudi, verovatno može. Veliki događaji i dalje marketinški zavise od masovnih medija komunikacije koji dopiru u svaku kuću u svakom trenutku.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?

Ne.

VII – Borba za RnR

Da li je bend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?

Bend je nakon dužeg planiranja i dogovaranja napokon počeo sa konkretnim radom. U fazi smo pravljenja pesama. Sistem rada je takav da nikako ne bi mogao da funkcioniše bez upotrebe modernih tehnologija, jer se rad odvija na relaciji Oksford-Beograd-Singapur. Rifovi i tekstovi lete na sve strane sveta, da bi se konačno sklapali na našim zajedničkim probama koje se dešavaju u Beogradu kada se ceo bend okupi. U Beogradu će biti snimljen prvi album, čija će promocija započeti naravno u Srbiji. Prve koncertne nastupe planiramo za sledeće leto. Vedderzi dolaze, to je sada već neminovnost!

Predrag Jovanović

Računajte na računare