VOŽNJA – PAO (I put)

04. 12. 2009.10. 04. 2017. Nenad Veljković

Verovatno većina onih koji padnu na ispitu uvek negoduju. E, pa i ja ću. Nisam napravio ni jednu veliku grešku. Nisam prošao kroz crveno, nisam propustio da stanem na STOP, nisam ni imao priliku da ne propustim pešaka… Ali, da krenem redom.

Na dopunskom času, dan pred ispit, instruktor mi je pokazao kako se završava vožnja posle ispita. Onaj ko izdaje komandu reći će: „parkirajte i obezbedite vozilo“. Odgledati klasično udesno i uz desni migavac zaustaviti vozilo. Menjač se prebacuje u prvu, diže ručna i gasi se motor. Tada ćete biti zamoljeni da izađete iz vozila. To izlaženje takođe ima pravila – obavezno odgledati u levo i preko ramena, pa tek onda otvoriti vrata. Skrenuta mi je pažnja da ništa ne komentarišem mimikom sa ostalim učesnicima polaganja i da sačekam da mi “trubnu“. Tada, ulazim u vozilo i slušam presudu.

Polaganje vozačkog

Dan ispita, 4.12.2009. (petak) – ni malo ne liči na uobičajen petak. Neka napetost ipak postoji. Vreme je tmurno. Autobusom sam stigao do poligona i već uočio grupice, uglavnom dece, koja su se skupljala oko svojih vozila i instruktora. Moj instruktor je došao malo kasnije i našeg Golfa parkirao u početni položaj. Došla su dva policajca sa tefterima. Pratio ih je jedan čovek u “civilu“. Želeo sam da prvi krenem kako bih skratio muku koju stvara čekanje, ali je u vozilo ušla neka starija žena koju nisam ranije uočio. Dakle, nisam sam. Ima i mojih vrsnika:) Jedna od devojčica iz grupe kojoj sam se priključio mi je nakon kraćeg razgovora rekla da je mislila da sam instruktor. 🙂

Kod sledećeg postavljanja Golfa ušao sam ja. Zapravo, ponudio sam se! Dobio sam dozvolu od milicionera da krenem. Poligon sam odradio bez greške. Nakon parkiranja vozila, pozadi su seli milicioner i onaj u civilu, a pored mene je seo jedan mlađi instruktor iz moje škole. Rečeno mi je da će on govoriti kuda se ide i da se, dok ne kaže drugačije, uvek ide pravo.

Vezao sam pojas, odgledao poglede ulevo, dao migavac, spustio ručnu i krenuo. Na samom izlazu sa poligona stao sam kod znaka STOP a potom krenuo dalje. Pogledao sam i na jedno sokače sa desne strane jer i sa njega izlaze vozila i tada mi je rečeno da idemo desno. Počeo sam da se penjem ulicom koju sam i priželjkivao na ispitu. Očekivao sam da me tu, zbog uzbrdice isključe i poteraju da krenem sa ručnom, ali to se nije desilo. Sve bočne ulice dobro sam osmatrao i došao na vrh stajući pred trouglom. Komanda je glasila da idemo levo. Zbog nepregledne raskrsnice prebacujem u prvu i milim u nameri da se uključim. Skrećem levo i posle desetak metara dobijam komandu “polukružno na sledećoj raskrsnici”. Odgledam levo, dajem levi migavac i stajem na crveno svetlo koje se u međuvremenu pojavilo. Na zeleno krećem prvom da bih polukružno odradio bolje, na pravom mestu okrećem i gledam preko ramena kod uključenja. Volan sam već počeo da odmotavam da ne bih prešao na suprotnu traku. Prebacujem u drugu i nastavljam pravo. Sledi komanda da skrećemo desno (dakle u ulicu iz koje sam malopre izlazio). Kako ona vodi ka poligonu, prvi put sam pomislio da se bliži kraj mukama i da sam položio. Čak sam bio i zadovoljan. Spuštam se niz dvosmernu ulicu desnom kolovoznom trakom. Uz desni trotoar se ka vrhu ulice (po kolovozu) penje neki pešak. Toliko je desno da me ne tera da menjam pravac vozila. Ide po kolovozu ali daleko od mene. Niko ništa ne komentariše iako sam osetio neko komešanje. Prolazim zatim i pored čoveka i žene koji se takođe penju uz ulicu kolovozom kojim se ja spuštam. Ni oni ne zahtevaju da pomerim vozilo ulevo. Mislim da su više od metar desno. Kada sam ih prošao milicioner je rekao, “…već drugi put terate pešake da vam se sklanjaju udesno. Ne valja ovo…“. Čovek iz škole koji sedi do mene daje mi komandu da skrenem levo na poligon i komentariše kako se i u takvim slučajevima odrađuju pogledi i daje levi migavac kao kod svakog obilaženja. Rekao sam da nisam morao da prelazim srednju liniju kolovoza, ali nisu mi ništa odgovorili. Parkiram vozilo na poligonu, gasim motor i podižem ručnu. Očekujem da mi kažu da izađem, ali oni izlaze pre mene. Onom čoveku u civilu saopštavaju da postavi vozilo opet u početni položaj. Stojim po strani. Niko me od njih ne konstatuje. Niko mi ništa nije rekao. Posle kraćeg čekanja prilazim instruktoru koji je sedeo uz mene. Tek tada mi kaže da nisam položio, očito misleći da sam to trebao sam da shvatim. Milicioner koji je već u razgovoru sa sledećim kandidatom okreće se, misleći da imam neki prigovor. Kada je shvatio da samo želim informaciju o tome šta se desilo, dodaje kratko i kako dolikuje “slobodni ste“.

Epilog

Prelazim travnjak poligona kao izgubljen i krećem ka autobuskoj stanici. Iako sam bio pomalo napet, nisam imao tremu niti sam se plašio bilo čega. Mislim da sledeći put neće biti čak ni napetosti. Samo povećena doza inata.

Igra se nastavlja. Siguran sam da ću u nekom od narednih pokušaja “pogoditi” dan kada ću postati “pravi” vozač.