2. čas – korisne informacije (10.09.2009.)
Nameštanje sedišta i retrovizora odrađeno je rutinski. Neka i instruktor shvati da sam talentovan.
Čas je počeo pričom o držanju volana u položaju “deset do dva“! Na moje pitanje zašto, sledila je lekcija o tome kako moram prihvatati postupke onako kako zahtevaju na polaganju – ende. Sledila je lekcija o motanju volana udesno i ulevo sistemom koji sprečava da vam se ruke ukrste “kao kod Šilje”. Sada su se potvrdile moje sumnje sa prvog časa. On zapravo misli na Goofy-ja. Kao da se sećam tog “umotavanja“ ruku. Iako ne sadrži pomenutu scenu, preporučujem sledeći film kao dobar za vraćanje samopouzdanja “mladim” vozačima.
Konačno smo prešli na priču o menjaču i tri papučice – spojnici (kvačilu), kočnici i papučici za gas. Ukratko, po mom instruktoru, “kvačilo pritiskaš kao da ga kao mrziš“ – sledi odsečan pritisak papučice do kraja. „A kada se kvačilo otpušta, ti mu se kao izvinjavaš„ – sledi primer laganog otpuštanja. Potom je izrečena pretnja da će biti uporan i istrajan sa savetima da se noga obavezno “skida” sa kvačila kada se pomenuta papučica ne koristi. “Ako bi tako držali nogu, na primer, na putu do Pariza tamo bismo stigli ukočeni“! Saznao sam da se dve preostale papučice tretiraju uvek blagim pritiskom i otpuštanjem, dok je desna noga uvek negde iznad njih. “Kako li bi se samo ta desna noga ponašala kada bismo stigli u Pariz” – pokušah da se našalim. Usledilo je neko mrmljanje o različitim nagibima desne i leve noge, kiseli smešak i prelazak na novu temu. Mislim da to nije bilo dobro s moje strane. Bar sam naučio da pošalice od sada moraju biti jednosmerne. Kolega iz čopora muških vozača rekao mi je kasnije da zna dobar način da me ubedi da nogu uvek skidam sa kvačila – “nogu na kvačilu drže samo žene”! Ende. Al’ me je popravio, svaka mu čast.
Priča o menjaču počela je ovoga puta terminološkim začkoljicama – “Ovo zapravo nije menjač, ovo je samo poluga menjača”. Ubrzo mi je objašnjeno da ni kvačilo ni kočnica nisu kod svojih papučica već kod motora i točkova. Da li je pametno ovako plašiti mlade vozače. Pritisnuo sam pun mržnje kvačilo i pokušao da “osetim” nulti položaj poluge menjača – ler. Saznao sam i da se motor startuje tek nakon postavljanja poluge menjača u ler. “Blagi šamar, ali blagi šamar ulevo i prema napred…” i ja uđoh veoma lako u prvu brzinu. Povlačenjem poluge unazad sa blagim šamarom ulevo (da ne bi pobegla u ler) i eto me u drugoj. Mislim da ovde neće biti problema.
Na kraju časa sam sâm startovao motor i opet napravio krug oko obližnjeg bloka zgrada. Uz sav mir i veliko razumevanje svakog postupka ponaosob, ni tada nisam dovoljno mirno obavio zadatak.
Sledeći čas je zakazan tek za četiri dana. Čovek je prebukiran i to je to. Pitam se samo zašto me je uopšte primio u svoju grupu. U fascikli drži gomilu kartona polaznika koji su izabrali baš njega. Čuva je na krilu i ne odvaja se od nje. Redovno gleda na stari ručni sat zaglavljen u pepeljari. Rubrike sa terminima su mu pune. Vidim da radi po ceo dan. A ima preko 60 godina, garant. Izgleda da ni on baš ne ume da razmišlja o svemu. Pri tom, ne sklanja ruku sa svojih kartona. Valjda mu ne utrne na putu do “Pariza”.
Mislim da će mi, ukoliko se nastavi ovakav tajming, diskontinuitet zasmetati da prihvatim i uskladim sve te silne pokrete i poglede. Glava mi se podelila na nezavisne delove. Čujemo se za četiri dana.
Šta sam sinoć (otprilike) sanjao:
