AI u školama: moda ili realnost

Ne znam da li ste čuli, ali najnoviji spasilac obrazovanja stigao je u vidu veštačke inteligencije. Da, baš ona, famozna AI, sada, nakon što je naučila da crta slike jednoroga u stilu Rembranta i sastavlja eseje koji zvuče kao da ih je pisao Dostojevski pod kofeinom, odlučila je da „transformiše“ školstvo. Hvala ti, AI, gde si bila sve ove godine.

Evo kako to funkcioniše u teoriji. Učenici više neće morati da muku muče s pisanjem domaćih zadataka, jer će to „ChatGPT da sredi“. Nastavnici više neće morati da pregledaju testove, jer će ih „AI automatski oceniti“. Niko više neće kasniti na čas, jer će kamera prepoznati lica i zabeležiti prisustvo, valjda uz zvučni efekat iz Terminatora. Učionice će biti inteligentne, nastava personalizovana, a obrazovanje demokratizovano. Naravno, niko
nije pitao decu da li žele da ih procenjuje algoritam.

A gde je Srbija u svemu tome?

E pa, Srbija nije daleko. I kod nas se organizuju paneli o AI u obrazovanju, škole pišu akcione planove, a prosvetni radnici uz osmeh slušaju kako će ih tehnologija rasteretiti dok sede u kabinetu informatike s tri Pentium-a iz 2004. godine i konekcijom bržom samo od poštanske golubice.

Znate li koliko nastavnika zna da koristi AI? Tačan odgovor: zavisi koliko je učenika u odeljenju da im pokažu. Jer, da budemo realni, većina „edtech rešenja“ u Srbiji trenutno je Google Translate i jedan Viber grupni razgovor u kome se razmenjuju PDF verzije udžbenika.

Biće bolje… nekad

Da budem fer, ima ozbiljnih ljudi koji se trude. Profesori koji bez velike pompe istražuju kako da AI koriste u nastavi. Učenici koji koriste alate na kreativan način, ne samo da prepisuju lektiru. Direktori škola koji (verovali ili ne) pokušavaju da sprovedu digitalne promene čak i kad im budžet jedva pokriva kredu i papir.

Problem je u tome što se pozitivne stvari događaju u inat sistemu, a ne uz njegovu podršku. Napredak u obrazovanju, kako to često biva kod nas, zavisi od pojedinaca, a ne od strategije

Ali problem je što se sve to događa u inat sistemu, ne uz njegovu podršku. Napredak u obrazovanju, kako to često biva kod nas, zavisi od pojedinaca, a ne od strategije. Sve dok se škole snalaze sa opremom iz prošle decenije, dok obuke traju kraće od školskog časa, a AI koristi ko stigne i kako stigne, ovo „biće bolje“ će ostati samo PowerPoint slajdu na konferenciji.

Etika? Privatnost? Dosadne teme! Kad neko pomene zaštitu podataka dece, etiku algoritamskog odlučivanja ili činjenicu da se za pola AI alata i ne zna odakle vuku podatke, dobijete odgovor: „Ali gledaj kako lepo crta lavove!“. Zamislite roditelja koji pita: „Gde idu podaci mog deteta?“ i školskog administratora koji odgovara: „Pa… u cloud. Valjda.“ Ovo je jedno veliko pitanje koje će se tek obrađivati.

Gde da bežimo?

U idealnom svetu, AI bi zaista mogao da pomogne školama, da prilagodi nastavu, rastereti nastavnike, smanji nejednakosti. Ali u stvarnom svetu? U realnosti, školi bez Wi-Fi-ja, bez obuke, bez jasnih pravila, AI može da postane samo još jedna reč na plakatima i još jedna obaveza više za nastavnike koji ionako jedva
stižu da predahnu između dve dopunske nastave.

Zato, sledeći put kad čujete da će „AI transformisati obrazovanje“, ne zaboravite da proverite da li je projektor uopšte priključen. I da li ima kreda, za svaki slučaj.