BIZIT Seminar završen panelom o naslednicama porodičnog biznisa

Petar Šimić iz Primaco Grupe je govorio o srodnoj temi, tj. o rastu porodične kompanije putem akvizicija. Pri tome je koristio sopstveno iskustvo u akviziciji druge porodične firme.

Njegov razvojni put je posebno interesantan, budući da se iz velike korporacije vratio u porodičnu firmu kao druga generacija vlasnika. Istovremeno je lično bio su-osnivač IT kompanije, te aktivno razmišlja o budućnosti i svemu vezanom za porodični posao kao otac petoro dece.

„Nalazili smo se na raskršću pred ulaskom Hrvatske u EU, što je donosilo ogromne promene za preduzeće koje se bavi međunarodnom špedicijom,“ ilustrovao je probleme pred kojima se našla njegova kompanija.

Šimić je govorio o svim koracima koji prate akviziciju jedne porodične kompanije, od pripreme za akviziciju, preko ciljeva akvizicije, do izazova sprovođenja akvizicije i sinergijskim efektima koji pritom postoje. Celu operaciju prate pregovori, nadmetanje, rešavanje finansijskih problema, gde postoje i „nagazne mine“ poput netačnih ili neadekvatnih informacija, pogrešne procene potencijala za budući rast i tako dalje.

„Svaka akvizicija treba da se nalazi na horizontalnoj ili vertikalnoj liniji tokova na kojima se kreće vaše porodično preduzeće, jer tako možete mnogo bolje da procenite potencijal za rast, a dolazi i do sinergičnog efekta kada se objedinjavaju potencijali dve kompanije. Ja sam se odlučio za akviziciju jer sam želeo da rastemo brže, što nosi određene rizike, jer svega polovina akvizicija završi uspešno, a ostatak neuspešno.“

Proces integracije novokupljene kompanije mora biti takav da novopridošlim ljudima u sopstvenoj kompaniji stavite do znanja da im novi vlasnik nije maćeha, već da postaju ponopravni delovi velikog tima. Svega 20% transakcija se odvija između malih i porodičnih preduzeća u Evropi, a čak 80% između velikih korporacija, što ilustruje koliko su ovakve firme stidljive po pitanju akvizicija i preuzimanja drugih sličnih firmi, te nastupaju vrlo konzervativno. Prodavci su emotivni i traže „puno“, a kupci su preduzetnici koji žele izuzetno velike stope povrata kapitala, što uvek predstavlja određenu dozu opterećenja u ovakvim relacijama. Manje od 10% preduzetnika ima iskustvo kupovine ili preuzimanja drugih porodičnih firmi, a svega 50% akvizicija postignu željene strateške i finansijske ciljeve.

„Iz ove perspektive čak bih rekao da klijenti i novac nisu primarna stvar u akviziciji, već to što smo dobili vrhunske ljude i to iz oblasti u koju smo želeli da se proširimo – dakle, talenat i ljudi su najveća vrednost koju smo dobili.“

„Vidi šta sam ti uradio od firme tata“ je dovitljiv i interesantan naziv nastupa Dejana Blagojevića, generalnog direktora kompanije Propulzija. Kao što naziv sugeriše, on je kao predstavnik druge generacije vlasnika govorio o iskustvima preuzimanja vođenja kompanije, što je praćeno ulaskom u treću industriju kojom se firma bavi.

Dejan Blagojević je imao iskustva rada na menadžerskim pozicijama u drugim kompanijama, što je iskustvo koje mu je posle toga pomoglo u vođenju posla. Njegovi roditelji su osnivači kompanije, u kojoj je veliku ulogu imao i brat.

„Svaka porodica ima više ili manje izazova, ali je jako važno ponuditi deci ono što žele. Ja nisam uvek želeo da se vratim u kompaniju, majka nije bila za to, otac jeste, i pronašli smo modus zajedničkog funkcionisanja. Veoma sam zahvalan svojim roditeljima na njihovoj osvešćenosti, energiji koju su ulagali u svoj posao i u nas, što daje podstrek da se uspe, što nije lako, ali je neophodno.“

Panel posvećen naslednicama

Panel kojim je okončan BIZIT Seminar „Ćeri moja, još da si mi sin“ se bavio izazovima koji stoje pred naslednicama porodičnih firmi. Koliko je za osobe ženskog pola izazov preuzimanje posla i koji je njihov specifičan ugao govorile su Matea Franjić Izvršna direktorka, Kristal d.o.o. Vitez, Maša Milanović direktorka Ramicom uniforme d.o.o. te Sonja Čakarević, zamenica generalnog direktora Cini Invest d.o.o. Čačak. I ovaj panel je moderisao Boris Vukić, direktor Adizes instituta.

„Firma je porodična, tri generacije, od mog dede, a transfer je išao uz velike teškoće, otac je doživeo moždani udar, firma je gotovo propala pa smo sestra i ja morali praktično da počinjemo ispočetka i to je naše iskustvo sa preuzimanjem porodične firme,“ priča o svom iskustvu Maša Milanović iz Ramicom uniforme d.o.o. „Ne znam ni sama da li bi to tako izgledalo da nije imao užasno iskustvo sa zdravstvenim problemom, ali se tako odigralo i otac nakon oporavka nije pravio nikakve probleme oko porodičnog biznisa koji smo teškom mukom očuvali. Sestra je posle nekog vremena izašla iz firme, tako da smo i to iskustvo imali, a svi smo ostali u dobrim odnosima.“

„Nekako sam bila dete koje je odraslo uz roditelje i firmu, iako imam brata i sestru. Sve svoje letnje i zimske raspuste sam provodila u firmi i radila sam sve što su smatrali da je bilo prikladno mojim godinama u datom trenutku, a po završetku obrazovanja sam takođe bila involvirana u firmi. Radila sam u prodaji po završetku fakulteta i tako je išao moj put, najpre na domaćem tržištu, a nakon toga preuzela izvoz,“ rekla je Matea Franjić iz Kristal-a.

„Radila sam sve što se očekivalo, ali i ono što se nije očekivalo, radila sam da bih se dokazala svojim roditeljima, ali i drugim kolegama u firmi. Želela sam da se upoznajem sa svim procesima, pa sam znala da deo radnog vremena provedem u marketingu, pa potom odem u proizvodnju da naučim sve o svim fazama proizvodnog procesa. Takođe mi je bilo veoma važno da svi znaju da nisam rođena sa zlatnom kašikom u ustima, kako se to popularno kaže,“ rekla je ona.

„Puno dugujemo ocu koji je bio veliki inovator, i ko je puno ulagao u vanstandardnu proizvodnju, želeći da klijentima ponudi nešto više i nešto drugačije,“ rekla je Sonja Čakarević iz kompanije Cini Invest. „Zanimljivo je da otac nije imao dana staža u drugoj firmi, jer je po završetku tehnološkog fakulteta odmah osnovao svoju firmu i do danas, 44 godine, radi isključivo u njoj.“

Učesnice panela su naglasile veliku važnost uticaja roditelja, te njihovih strasti koje su prenele na novu generaciju, ali se i složile da to nikako ne bi trebalo biti nametnuto na silovit način, ilustrujući primere iz sopstvenih porodica, odnosno braće i sestara koji se ne bave porodičnim biznisom. Govorile su o primerima iz svakodnevne prakse, te o načinima na koje vode kompanije ili sektore koji su im povereni porodičnim dogovorom. Konstatovano je i da se stilovi vođenja firmi razlikuju dosta u odnosu na generaciju roditelja, te da se naslednice razlikuju ne samo generacijski, već da – logično – veoma različite stilove diktiraju veoma različite delatnosti i pravci u kojima se firme razvijaju pod uticajem vizije naslednika, koje nisu nužno identične vizijama generacije osnivača.

Otvoreno pitanje da li bi im bilo lakše da su sinovi, ili im je čak lakše bilo što su ćerke, možda i miljenice svojih roditelja učesnice panela su prihvatile i odgovorile veoma iskreno. Matea je rekla da ima razlike između polova i prihvatanja žena na čelnim pozicijama, što je i lično iskusila, dok Maša kaže da se u njenoj porodici i vaspitanju nikada nisu potencirale bilo kakve razlike, te je njeno iskustvo bilo dijametralno suprotno i nikada nije osećala da su drugačije tretirane. Sonja je rekla da je čest primer da očevi i sinovi imaju žešće konflikte, te da je njena uloga u porodici često bila pomiriteljska i medijatorska, budući da je i njen brat uključen u porodični biznis, kao i da u njenom slučaju nikada nije bilo razlike u tretiranju i očekivanjima u kontekstu polova.

Tokom i nakon predavanja, kao i panela se odgovaralo na brojna pitanja publike, kako onih koji su bili prisutni uživo, tako i onih koja su postavljana preko strima, što je davalo dodatni ton diskusiji, ali i pokretalo brojne teme koje su u praksi bitne vlasnicima porodičnih firmi.

„BIZIT Seminar – Iskrene priče o (ne)uspehu“ su zajednički organizovali PC Press i Adizes institut. Gold partneri skupa su bile kompanije Wiener Stadtische i Vizim, prijatelj BIZIT-a je mts, dok je pokrovitelj manifestacija bila eUprava.