Da li najmoćniji svetski superkompjuteri rade u tajnosti?
Superkompjuter pod nazivom Frontier zvanično je krunisan kao najbrži kompjuter na svetu – onaj koji može da izvrši milijardu milijardi operacija u sekundi – ali moćnije mašine možda postoje.
Ko prati najmoćnije svetske superkompjutere?
Novi superkompjuter pod nazivom Frontier se naširoko reklamira kao prva svetska exascale mašina– ali da li je to zaista tako? Iako je Frontier, koji je izgradila Nacionalna laboratorija Oak Ridž u Tenesiju, bio na vrhu onoga što se generalno smatra konačnom listom superkompjutera, drugi su možda već u tajnosti postigli prekretnicu. Šta je exascale računar i zašto je važan? Exascale je termin koji se koristi da opiše dolazak mašina koje mogu da izvrše milijardu milijardi operacija u sekundi. Exascale je dugo bio meta za proizvođače koji traže sve veće performanse. Danas su superkompjuteri od vitalnog značaja za sprovođenje širokog spektra naučnih istraživanja, izvođenje velikih simulacija svega, od nuklearne fizike do efekata lekova, pa čak i za obuku modela veštačke inteligencije.
Takođe se koriste za rudarenje podataka i traženje obrazaca. Posedovanje najmoćnije mašine može da pruži prednost akademicima, kompanijama ili vladama. Ko prati najmoćnije svetske superkompjutere? Konačna lista superkompjutera je Top500, koja se zasniva na jednom merenju: koliko brzo mašina može da reši ogroman broj jednačina pokretanjem softvera koji se zove LINPACK benchmarks. Ovo daje vrednost u float-point operacijama u sekundi, ili FLOPS. Ali čak i Džek Dongara iz Top500 priznaje da nije svaki superkompjuter naveden, i da će se pojaviti samo ako njegov vlasnik izvrši merenja i podnese rezultate.
„Ako ga ne pošalju, neće se uneti“, kaže on. “Ne može niko da ih prisili”. Zašto vlasnici ne bi želeli da budu navedeni? Neki vlasnici više vole da ne objave referentnu cifru, ili čak javno otkriju postojanje mašine. Sajmon Mekintoš-Smit sa Univerziteta u Bristolu, Velika Britanija, ističe da ne samo da obaveštajne agencije i određene kompanije imaju podsticaj da čuvaju svoje mašine u tajnosti, već i neke čisto akademske mašine poput Blue Waters, kojima upravlja Nacionalni centar za superkompjuterske aplikacije Univerziteta Ilinois u Urbana-Champaignu, takođe se nikada ne upisuju.
Direktor projekta Blue Waters Bill Kramer rekao je 2012. da je lista Top500 bila „zanimljiva u nekom trenutku, pre nekog vremena, ali da sada na neki način može štetiti zajednici“. Kako bi benčmarking mogao biti štetao? Dok je FLOPS korisna mera performansi, različite mašine mogu biti bolje prilagođene određenim vrstama zadataka, tako da LINPACK ne govori uvek celu priču. McIntosh-Smith kaže da je i suprotno, i da su neki vlasnici toliko željni da se nađu na listi da će dizajnirati svoje mašine tako da budu dobre u izvršavanju standarda, a ne u svakodnevnim zadacima za koje su napravljeni.
„Definitivno su postojali, čak i nedavno, sistemi za koje biste rekli da su kompromitovani na ovaj ili onaj način kako bi postigli određeni LINPACK rezultat što bi moglo značiti da nisu baš tako dobri za generičku nauku – neverovatni sistemi koji koštaju stotine miliona dolara“, kaže on.
Dakle, koliko onda exascale mašina postoji? Dongara kaže da je konsenzus među stručnjacima za superkompjutere da je Kina imala najmanje dve eksaskalne mašine koje rade od 2021. godine, poznate kao OceanLight i Tianhe-3, i da radi na još većoj, trećoj, pod nazivom Sugon. Naučni radovi o nepovezanim istraživanjima otkrili su dokaze o ovim mašinama kada se opisuju proračuni koji se na njima vrše. Mekintoš-Smit takođe veruje da bi obaveštajne agencije dobro kotirale, ako bi im bilo dozvoljeno.
Izvor: Newscientist
