Đavo odneo šalu

Popularnija od Facebook-a, Instagram-a i porno filmova, igra Pokemon Go prerasla je od simpatičnog masovnog outdoor virtuelnih čudovišta u realnom svetu, prerasla u javnu opasnost koja izaziva haos, smrtne slučajeve i hapšenja, zaradivši usput milijarde dolara, ali i prvu fatvu.

Ne morate po ceo dan da jurite pokemone po žbunju kako biste zaključili da se razlika između virtuelnog i realnog sveta polako gubi. Zna se da je u Los Anđelesu hologram Michael Jackson-a pevao “Slave to the rhytm”, da su Italijani napravili holo operu, a hiljade holograma-demonstranata sablasno marširalo Madridom protestujući protiv Zakona o bezbednosti koji ograničava građanske slobode. Kada tome dodate Microsoft Hololens naočare, sposobne da stvarnost prekriju virtuelnim hologramima i prostornim zvukom, ili podatak da je koosnivač Google-a Sergej Brin, još 2012. nosio Google Glass prototip pametnih naočara, jasno je da je proširena realnost nešto što nam se ubrzano događa.

Ako se pak pitate da li Hololens i Google Glass imaju za cilj prikazivanje virtuelne realnosti, odgovor je ne. Zadatak im je da fizičku stvarnost unaprede virtuelnim elementima, da je „poboljšaju” i „uvećaju”. Otud i termin „proširena realnost” mada bi pilo vodu i „nabudžena stvarnost” (od glagola „budžiti”, žargonskog sinonima za nadogradnju).

Za sad ni riba ni devojka, nabudžena stvarnost može da nabubri u šizofreno halucinantnu realnost u kojoj će polako bledeti granice između stvarnog i virtuelnog, između opipljive i digitalne realnosti. Obična raja osuđena je da baulja i upada u neprilike, kao što se dogodilo prošle nedelje u Minhenu, kada su se fanovi pokemona našli u epicentru okršaja antifašista i krajnjih desničara iz organizacije Pegida (Patriotische Europäer gegen die Islamisierung des Abendlandes). Zbog odbijanja da se mrdnu, jer „čekaju da uhvate pokemona“, policija ih je pohapsila na desetine.

Sva ta halabuka probudila je i dežurne paranoičare koji su iz mesta uprli prst u Google, zato što bahato uslovljava korišćenje uređaja Google Glass hrpom zabrana i pravom da ga deaktivira ako ga, na primer, nekom prodate, što je Wired cinično prokomentarisao rečima: „Dobrodošli u Novi svet, u kojem kompanije zadržavaju kontrolu nad proizvodima čak i nakon što ih potrošač kupi“.

Odmah su se oglasili i tzv. teoretičari zavere, uz dijagnozu da je „kontrola proizvoda ključ za kontrolu korisnika“, ističući da iza igre Pokemon Go stoji firma Niantic Labs, čiji osnivač John Hanke ima i kompaniju po imenu „Ključaonica“ (Keyhole, Inc), koja je svoj projekat mapiranja površina prodala Velikom pretraživaču, a ovaj onda napravio Google Earth, Google Maps i Google Street View i zašao nam u sokake, popeo se na odžake i krovove i snimio nam dvorišta. Pokemon Go samo nastavlja započeti posao, otključavajući vrata naših domova, tako što nam smešta da uslikamo u kupatilu vodenog Vaporeon-a, a u kuhinji električnog Pikachu-a i dobrovoljno mapiramo rođenu kuću. Slično misli i reditelj Oliver Stone, iznevši na konvenciji o pop kulturi da su pokemoni paravan za prikupljanje podataka i invazija na građane koja vodi u “kapitalizam nadzora i društvo robota”.

Najezda pokemona nije zaobišla ni srpska ognjišta, iako zvanična verzija igre nije dostupna u Srbiji, pa narod mora da je instalira uz pomoć trikova. Uputstva mahom šire adiktivni rođaci: gejmeri, deca i mediji koji nemaju druga posla, a svode se na to da u android telefonu treba otvoriti podešavanja (settings), zatim bezbednost (security), onda uključiti opciju „nepoznati izvori“ (unknown sources), pa sa internet APK datoteke (format za distribuciju igara) preuzeti Pokemon Go klikom na „install“.

Dobra vest je da srpski lovci na pokemone „nisu džaba krečili“, jer se podaci čuvaju u „cloudu“, pa kad igra zvanično stigne, može da se nastavi bez gubitaka. Loša vest je da Pokemon Go po svoj prilici sakuplja lične podatke, a kompanija Niantic, prema uslovima korišćenja koje niko ne čita, ima legalni pristup svačijem Google profilu. To naravno ne znači da će Niantic da vas orobi, ali znači da ako sajber kriminalci hakuju njihove servere, onda loši momci imaju pristup i vašim podacima. Hakerska grupa PoodleCorp već je obelodanila na Twitter-u da sprema veliki napad, kao i da je rušenje servera najpopularnije igre na svetu upozorenje.

Za sada, Pokemon Go koriste samo lopovi i naoružani razbojnici, pljačkajući napaljene lovce po mračnim budžacima, previđajući „mesto i nivo izolovanosti žrtve“, kako kaže policajac iz Misurija, koji je jednu takvu ekipicu ukebao usred noći na usamljenom parkingu u nedođiji. Krimosi-gejmeri ne ustručavaju se ni da namame naivce, koristeći opciju iz igre kojom se pozivaju drugi igrači na lokaciju gde kobajagi vrvi od retkih pokemona.

Kako je ludilo uzimalo maha, tako se duplirala vrednost akcija kompanije Nintendo, koja je Džepna Čudovišta (Pocket Monsters, skr. Pokemon) lansirala još pre 20 godina. Apple-ove akcije su porasle za pet posto, a brokeri predviđaju da će za dve godine da zarade još tri milijarde dolara, prodajući korisnicima iPhone-a „PokeCoins“, za kupovinu dodatnih funkcija igre. Rečju, Pokemon Go inkasira na dan oko 1,6 miliona dolara samo na korisnicima iOS uređaja, a cifra raste jer je igrača sve više. U SAD pokemone juri 21 milion aktivnih gejmera, a igra uskoro stiže u 200 zemalja sveta (za sada je dostupna u 35).

Korist od pokemona imaju i taksisti fokusirani na vožnju igrača koji hrle na pokemon destinacije, prodavci punjača za pametne telefone, prodavnice igračaka, kafići, picerije i restorani, koji se reklamiraju kao mesta gde se muvaju neka od 700 čudovišta. Tako je picerija u Kvinsu nabacila rast prihoda od skoro 80 odsto, plativši desetak dolara da joj se adresa nađe na mapi igre. Ugostitelji i ostali mali preduzetnici zbog najezde mušterija sada stoje u redu da ih vlasnici igre Pokemon Go ubace u mapu. Nezainteresovan je samo jedan kafić u Tuzli, koji je istakao natpis da „nisu dobrodošli gosti koji igraju pokemona“, valjda zbog toga što se neki Tuzlak u naselju Zlokovac skotrljao niz stepenice ganjajući čudovišta i povredio glavu.

Idilično tumačenje pokemon ludila, kao simpatične fitnes aktivnosti koja je odrasle i decu sastrugala sa kompjutera i isterala na vazduh, sve više podrivaju negativne vesti, poput one da se u Baltimoru neki tip igrajući igru zakucao u policijski auto, a žena zaglavila na drvetu, te da u SAD American Electric Power upozorava da se igrači muvaju preblizu nuklearnih elektrana i dalekovoda, jer se „elektro Pikachu ukazao kod transformatora“.

Da je đavo odneo šalu bilo je jasno kada su u BiH počeli da ganjaju pokemone po zaostalim minskim poljima, u Indoneziji uhapšen pokemondžija koji je upao u vojnu bazu, a američki vojnik u Iraku se pohvalio da je „ulovio“ Pikachu-a na liniji fronta. Drama dva tinejdžera izrešetana u Gvatemali zbog potere za virtuelnim bićima potresla je svet, kao i pad s litice dva momka u Kaliforniji.

Kada se ovome doda da je verski savet Saudijske Arabije obnovio fatvu protiv pokemona, staru 15 godina, jer „propagira hrišćanstvo, masoneriju i globalni cionizam“, a u Rusiji zamenik šefa Kabineta za odbranu i bezbednost uporedio igru s „đavolom koji pokušava da nas duhovno razvali iznutra“, jurnjava za sajber čudovištima sve manje liči na dobro zezanje, a sve više na sumornu viziju sveta SF barda Stanislaw-a Lem-a i ošamućujuće košmare Philip-a K. Dick-a. Svet u kome se stvarnost filtrira kroz aplikacije koje menjaju percepciju te stvarnosti u apsurdni doživljaj i omogućavaju kontrolu i represiju onima koji aplikacijama upravljaju, dok očajni protagonisti-objekti tragaju za čvrstim uporištem u uvrnutom okruženju.

Vesna Knežević Ćosić