Dragan Novković (Tosh Project) o muzici i računarima

Rođen je 29. marta 1972 godine. Diplomirao i magistrirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, na odseku za Tehničku akustiku. Danas je predavač na smeru za Audio i video tehnologije Visoke škole elektrotehnike i računarstva. Aktivno se bav studijskim radom, ozvučavanjem koncerata i akustičkim dizajnom prostorija. Kao muzičar i gitarista, između ostalog svirao u Nežnom Daliboru, a danas je aktivan u kultnom bendu Ah, Ahilej, he, he… Otac je dvoje dece.

Njegova uloga u Project Toshje bila da obezbedi studio, bavio se i snimanjem materijala i pružao logističku podršku u najširem smislu te reči. “Možda je najlakše da se kaže da sam se bavio izvršnom produkcijom i da sam bio snimatelj na nekoliko pesama koje su snimane u studiju Visoke škole elektrotehnike i računarstva. Saradnju sa bendom nastavljam kao inženjer zvuka na njihovim koncertima” rekao je Dragan Novković.

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

Upliv kompjutera u muziku je proces koji se na svaki način može okarakterisati kao „demokratizacija“, sa svim svojim dobrim i lošim osobinama. Pojava komjutera je dovela do ekspanzije u svakom smislu, pa tako i onom lošem na koje se pitanje odnosi, to svakako stoji.

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Pojava šunda se ne može svaljivati na pleća računara. Šund je pojava na marginama umetnosti koja svoju ekspanziju doživljava onog trenutka kada joj se to dozvoli, slično korovu koji čeka da se njiva zapusti da bi počeo da buja. Šund uvek i iznova uspeva tamo gde ne postoji potreba da se prave umetničke i ljudske vrednosti neguju i gaje. Što se tiče muzičkog izraza, opet stvari stoje dvojako: računari su omogućili da se u muzičkom smislu, u smislu gotovog proizvoda koji je moguće plasirati, izrazi svako koga to i malo interesuje, a tu opet ima i žita i kukolja, to je jednostavno uvek tako, u svim sferama života, pa i ovoj

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Tu razliku je prilično lako moguće detektovati, ukoliko za tako nešto postoje neophodni preduslovi.  Prvi takav preduslov je da se muzika sluša u relativno kvalitetnim tehničkim uslovima koji takve detalje mogu da isprate, dok je drugi, znatno bitniji, da je mozak opremljen informacijom o tome kako koja vrsta zvuka zvuči. Iz tog razloga je apsolutno nemoguće takve razlike uočiti ukoliko niste nikada bili u prilici da prisustvujete analognoj reprodukciji zvuka, što danas jeste slučaj sa velikim brojem mladih ljudi. Objašnjavati daltonisti kako izgleda crvena boja jednostavno nije smislena radnja.

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Digitalni nosači zvuka su prvi bili u stanju da u kućnim uslovima omoguće reprodukciju zvuka u celom frekvencijskom i dinamičkom opsegu koje ljudsko uvo može da detektuje. Područje najviših frekvencija i najtiših tonova je na taj način odjedanput, za jeftine novce, postalo dostupno svima. Ova zona zvučnog polja u sebi ne nosi toliko muzičke koliko sonične informacije, koje daju ukupan utisak o zvučanju nekog muzičkog dela, što daleko više zadire u pitanje muzičke produkcije nego li same muzike. U tom smislu su ove dve stvari postale još povezanije i teže razdvojive nego pre pojave digitalije. Mogućnost da se zvuk zapiše digitalano je doveo do velikih, revolucionarnih promena u načinu na koji se muzika, pre svega, nabavlja i sluša. Svakako da je to neminovno uticalo i na samu muziku, ali i opet sa svojim i negativnim i pozitivnim stranama.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja “dobrih” muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude  studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

U muzičkim žanrovima koji naginju šundu pojava programa tog tipa je više nego dobro došla, jer je moguće od žabe napraviti princezu, što jeste san svih žaba. Na svu sreću, muzički žanrovi kojima se bave ljudi, a ne žabe, i dalje postoje. Na tim mestima i u tim krugovima se i te kako zna i ceni ko kako svira i peva.

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

Izreka “Koliko para toliko i muzike” definitivno stoji. Potrebno je samo shvatiti da se te pare koje predstavljaju razliku između studija u dnevnoj sobi i studija u koji su uloženi milioni na kraju čuju kao poslednjih nekoliko procenata u kvalitetu zvuka. Ko na to danas obraća pažnju? Ljudi sa slušalicama u ušima po autobusima gradskog saobraćaja svakako ne… S druge strane i izreka “Boj ne bije svetlo oružje, već boj bije srce u junaka” takođe stoji. Fantastične stvari je danas moguće realizovati na relativno jeftinoj i lako dostupnoj opremi, ako se zna kako.

IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

Popularna elektronska muzika, kakva se danas sluša u klubovima i pušta po radio stanicama, je u potpunosti eliminisala instrumetalistu kao deo procesa stvaranja muzike. Sva kontrola je u rukama najčešće pojedinca koji se zove producent i koji uz pomoć računara stvara sve ono što se na kraju u pesmi čuje. Ova vrsta muzike u tom smislu nije uporediva sa onim muzičkim formama koje podrazumevaju sviranje u klasičnom smislu. Ali ne treba smetnuti sa uma da kvalitetni producenti elektronske muzike, baš kao i kvalitetni instrumentalisti, prolaze dug put učenja i vežbe koji se baziraju na osećaju i talentu za muzički okvir u kojem se kreće.

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte “običan” slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji “otkucan” na tastaturi računara?

Običan slušalac danas uopšte ne razmišlja na taj način. “Neobičan” slušalac to svakako može da primeti. Kompjuter ne može da zameni čoveka u muzici, baš kao što ni čovek ne može da zameni kompjuter.

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

Sve ono što je važilo u drugoj polovini XX veka više ne važi. U toku je redefinisanje koncepta i sistema naplate autorskih prava. Internet je tu da ostane, tako barem sada liči. Dakle, sve ono na šta su autori navikli u periodu dok internet nije postojao je prošlost koja se neće vratiti.

Da li je “youtube” publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

Slušanje muzike na Youtube-u ni na jedan način nije uporedivo sa slušanjem muzike na koncertu. Youtube danas jeste bitan u svetu muzike i svako ko ima nameru da se muzikom bavi mora tom mediju pristupati sa dužnom pažnjom i razumevanjem.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Zavisi šta se i za koga reklamira. Ako ima budžeta, lepo je štampati plakate i oglase, to svakako daje neku ozbiljnost i težinu svakoj, pa i ovoj vrsti kampanje. Ako pak budžeta nema, internet je tu pa nek se svako snalazi kako najbolje zna i ume.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?

Apsolutno ne!

VII – Borba za RnR

Da li je bend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?

Trenutno se bend Project Tosh  sprema za veliku živu svirku kojom će konačno promovisati svoj album “To ti je što ti je”. Obećavamo vrhunski doživljaj.

Album “TO TI JE – STO TI JE “ skinite sa našeg  sajta (www.project-tosh.com)  i uživajte, a za sve one koji vole svirku uživo promovisaćemo ga 30.aprila u klubu Fest u Zemunu u sledećoj postavi: Tomislav Toša Rančić – gitara, Zlatko Muzur – klavijature, Ivan Zoranović Kiza – gitara, Nenad Vuković Nefa – bubnjevi, Nenad Stanojević – bas gitara i Ivan Đerković Đera – vokal. Strašna postava za svaki respect. Zato dođite u što većem broju.

Predrag Jovanović

Računajte na računare