Intervju: Branislav Vujović – Digitalno preko novih granica

Be­o­grad i Beč ne po­ve­zu­je sa­mo Du­nav, već i di­gi­tal­ni i po­slov­ni pu­te­vi ko­je naš sa­go­vor­nik us­pos­tav­lja već de­ce­ni­ja­ma. Bra­ni­slav Vu­jo­vić pred­se­dnik je „New Fron­ti­er Gro­up“ iz Aus­tri­je, na do­maćem trži­štu pre­po­zna­tlji­ve kroz većin­ski udeo u vo­dećoj srpskoj IT kom­pa­ni­ji „Sa­ga“. Sa­zna­li smo šta nas sve čeka na pu­tu di­gi­tal­ne tran­sfor­ma­ci­je po­slo­va­nja, drža­ve i sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta.

U do­maćoj jav­nos­ti čes­to se po­jam „di­gi­tal­na tran­sfor­ma­ci­ja“ svo­di na „di­gi­ta­li­za­ci­ju“ ili, još go­re, sa­mo na „di­gi­ti­za­ci­ju“. Ka­ko bis­te naj­je­dnos­tav­ni­je ra­zgra­ničili ova tri poj­ma?

O: Sva tri poj­ma mo­gu da de­fi­ni­šu ne­što do­bro, ali ne do­no­se is­tu vre­dnost. Mo­že­te da pros­tom di­gi­ti­za­ci­jom pređete sa pa­pi­ra na di­gi­tal­ni me­dij i pre­ne­se­te po­dat­ke iz ana­lo­gnog u di­gi­tal­ni svet, ali pi­ta­nje je da li od to­ga do­bi­ja­te ne­ku o­grom­nu ili ma­lu vre­dnost. Ne­kad to čak i vi­še košta ne­go što do­no­si, po­što se re­zul­tat do­bi­ja na dru­gi način, ne pros­tim pre­ba­ci­va­njem u di­gi­tal­nu for­mu. To je sa­mo o­sno­va da se na­pra­vi ne­što vre­dni­je, da kroz di­gi­ta­li­za­ci­ju te po­dat­ke po­ve­že­te i na­pra­vi­te da ne­što što se lak­še ko­ris­ti, to je o­dlično ali se ra­di o ma­loj op­ti­mi­za­ci­ji nečega već pos­to­jećeg.

Na pri­mer, ako je ban­ka u pa­pir­nom o­bli­ku vo­di­la sve kre­di­te, i na­kon di­gi­ta­li­za­ci­je ih ima u on­li­ne for­mi, stvo­ren je sa­mo o­grom­ni po­ten­ci­jal za ra­zvoj. Ako ga ne is­ko­ris­ti­te, to je i da­lje sa­mo po­ten­ci­jal. I to jes­te brže, je­fti­ni­je i bo­lje ne­go rad na pa­pi­ru, ali još uvek nis­te na­pra­vi­li di­gi­tal­nu tran­sfor­ma­ci­ju. Re­al­no, u Srbi­ji ima ja­ko ma­lo di­gi­tal­nih tran­sfor­ma­ci­ja ili ih sko­ro uop­šte i ne­ma. Od svih di­gi­tal­nih tran­sfor­ma­ci­ja u sve­tu u po­sle­dnjih par go­di­na, 70% ne pos­ti­gne očeki­va­ni cilj, baš za­to što se sa­mo pri­me­nju­ju no­ve te­hno­lo­gi­je da se na di­gi­ta­lan način obav­lja­ju ne­ki ser­vi­si ili pro­da­ju ne­ki pro­i­zvo­di, a ne sa­gle­da­va se ce­li­na stva­ri. Pre­tra­ga na Gu­glu ka­že da lju­di po­ve­zu­ju di­gi­tal­nu tran­sfor­ma­ci­ju sa In­ter­ne­tom stva­ri, sa ve­štačkom in­te­li­gen­ci­jom, sa on­li­ne mar­ke­tin­gom, sa on­li­ne pro­da­jom…

To sve jes­te po­ve­za­no, ali ni­je­dna od tih funkci­ja, sa­ma po se­bi, ne čini di­gi­tal­nu tran­for­ma­ci­ju, jer ona po­dra­zu­me­va su­štin­sku tran­sfor­ma­ci­ju bi­zni­sa. Sa njom se bi­znis tran­sfor­mi­še iz sta­rog po­slov­nog mo­de­la – ko­ji je in­dus­trij­ski, u no­vi po­slov­ni mo­del – ko­ji je di­gi­tal­ni. In­dus­trij­ski po­slov­ni mo­de­li su li­ne­ar­ni, u­zmi­mo za pri­mer pro­i­zvo­dnju i pro­da­ju običnih šo­lja za ka­fu.

Mo­ra­mo prvo da smi­sli­mo šo­lje ko­je su do­bre za že­lje­no trži­šte i da ulo­ži­mo pa­re da na­pra­vi­mo o­gle­dne uzor­ke. Da do­go­vo­ri­mo ceo dis­tri­bu­tiv­ni la­nac, sve do ma­lo­pro­da­je. On­da da ulo­ži­mo pa­re i na­pra­vi­mo fa­bri­ku i po­kre­ne­mo pro­bnu pro­i­zvo­dnju, a po­tom i stvar­nu pro­i­zvo­dnju. U sve to je ulo­žen ka­pi­tal, upo­sle­ni su i lju­di i o­pre­ma – a još uvek ne­ma­te ni­ka­kav fi­nan­sij­ski re­zul­tat. Ka­da sva­ko u tom lan­cu – od pro­i­zvo­dnje do kup­ca, u­zme svoj pro­ce­nat, na kra­ju ta šo­lja ko­ja u pro­i­zvo­dnji ko­šta sve­ga 10 cen­ti, dođe na 10 eura u ma­lo­pro­da­ji. A pro­i­zvođač do­bi­je svoj deo pa­ra tek ka­da se to pro­da, tačni­je kad ma­lo­pro­da­ja to pla­ti di­le­ru, di­ler pla­ti dis­tri­bu­te­ru, a dis­tri­bu­ter pla­ti fa­bri­ci. To je zas­ta­re­li, li­ne­ar­ni po­slov­ni mo­del, na­sleđen iz in­dus­trij­skog do­ba.

Ka­ko u prak­si i­zgle­da di­gi­tal­ni po­slov­ni mo­del?

O: Di­gi­tal­ni pri­mer je ki­nes­ki Sin­gles Day, ko­ji je bio 11. no­vem­bra, ne­što slično kao Black Fri­day u SAD. „Ali­ba­ba“ je za 1,25 se­kun­di pro­dao ro­bu vre­dnu mi­li­jar­du do­la­ra, za sat i po su sti­gli do 10 mi­li­jar­di, a za 24 časa pro­da­li su 31 mi­li­jar­du do­la­ra. Sva ta ro­ba se is­po­ruči za ne­de­lju ili dve. A „Ali­ba­ba“ bu­kval­no ima sa­mo računa­re i so­ftver ko­ji­ma di­rek­tno spa­ja dve kraj­nje stra­ne – pro­i­zvođače i kup­ce. Ako pro­i­zvođač pret­ho­dno po­mi­nja­nih šo­lja hoće da po­veća pro­i­zvo­dnju, mo­ra da ku­pi do­da­tne ma­ši­ne, da or­ga­ni­zu­je bo­lju dis­tri­bu­ci­ju, da nađe no­ve pro­dav­ce. „Ali­ba­ba“ ni­šta od to­ga ne ra­di, već sa­mo nađe ko će da pro­i­zvo­de vi­še šo­lja. Sa­mo gle­da ka­ko će što vi­še pro­i­zvođača da po­ve­že sa što vi­še ku­pa­ca.

To pot­pu­no me­nja sav­re­me­ni po­gled na or­ga­ni­za­ci­ju fir­mi. Ne­ma­te vi­še pro­da­ju ko­ja gle­da ka­ko će da pro­da dis­tri­bu­te­ri­ma, a ni broj­ne di­rek­to­re i sto­ti­ne pro­da­va­ca ko­ji idu na ručko­ve i večere sa ovi­ma ko­ji od njih ku­pu­ju. Os­ta­le su sa­mo dve gru­pe lju­di – je­dni ko­ji bi da do­bi­ju što vi­še onih ko­ji pro­i­zvo­de, i dru­gi ko­ji bi da pri­vu­ku što vi­še ku­pa­ca na nji­hov veb sajt. Treći uče­snik u tom no­vom po­slov­nom mo­de­lu je ve­štačka in­te­li­gen­ci­ja, ko­ja ana­li­zi­ra šta se i ko­li­ko pro­da­je. I ona pra­vi plan, ne pra­ve ga vi­še lju­di, ne­go so­ftver­ska re­še­nja za ve­štačku in­te­li­gen­ci­ju. Da­nas vre­dnost ne­ke kom­pa­ni­je ni­je u to­me ko­li­ko ima fa­bri­ka, ma­ši­na, ka­mi­ona… ne­go ko­li­ko ima kli­je­na­ta, so­ftve­ra, in­te­lek­tu­al­ne svo­ji­ne i sličnih stva­ri.

Pet­sto naj­većih fir­mi na sve­tu ima 90% vre­dnos­ti u in­te­lek­tu­al­noj svo­ji­ni, a ne u ma­te­ri­jal­nim sred­stvi­ma. Pre 40 go­di­na je bi­lo 90% u ma­te­ri­jal­nom. I sa­ma pro­izvo­dnja se vi­še ne o­dvi­ja po prin­ci­pu pro­i­zve­di što vi­še, pa ga skla­di­šti, pa ga sta­vi na po­pust – ne­go pro­i­zve­du ono­li­ko ko­li­ko tre­ba. Ti­me po­ma­žu i pri­ro­di, ne uni­šta­va­jući re­sur­se. Sa­da i ma­le fa­bri­ke do­la­ze do i­zra­ža­ja, jer mo­gu da glo­bal­no pro­da­ju svo­ju ro­bu, pro­i­zve­de­nu „on de­mand“, a čak i u pri­ličnoj me­ri o­bli­ko­va­nu di­rek­tno po on­li­ne že­lja­ma ku­pa­ca.

Da li je o­bra­zov­ni sis­tem, kako u Srbi­ji teko i u Ev­ro­pi, tre­nu­tno spo­so­ban da ško­lu­je bu­duće no­si­oce di­gi­tal­ne tran­sfor­ma­ci­je?

O: Da­nas je o­bra­zo­va­nje per­ma­nen­tna po­tre­ba. Očito je da mo­ra­te stal­no da učite i da na­pre­du­je­te. Za fir­me je va­žno, za drža­vu je va­žno, za sve nas je va­žno. A mi u Srbi­ji sa­mo gle­da­mo ka­ko ćemo fa­kul­te­te fi­zički da una­pre­di­mo, što je is­to va­žno, ali mo­ra­mo da sa­gle­da­mo i dru­gu stranu. O­bra­zo­va­nje tre­ba da bu­de plat­for­ma ko­ja će spa­ja­ti fa­kul­te­te, ko­ri­sni­ke u­slu­ga, fir­me i sve os­ta­lo.

O­bra­zo­va­nje tre­ba da bu­de plat­for­ma ko­ja vas do­ži­vo­tno pra­ti i sa­gle­da­va va­ša zna­nja i po­tre­be, pru­ža vam la­ko dos­tu­pne re­sur­se za učenje i po­ma­že da na­pre­du­je­te u svo­joj pro­fe­si­ji. I ja sam, pre par me­se­ci, zav­ršio on­li­ne kurs na Bos­ton­skom uni­ver­zi­te­tu, kod naj­bo­ljeg pro­fe­so­ra, bes­pla­tno, se­deći kod kuće i ra­deći sa­mos­tal­no. Na nji­ho­voj on­li­ne o­bra­zov­noj plat­for­mi pos­to­je vi­deo ma­te­ri­ja­li, tes­to­vi i mi­li­on dru­gih stva­ri. Ne tre­ba to da bu­de o­snov­ni način o­bra­zo­va­nja, ali mo­ra­mo da se bo­ri­mo da i to na­pra­vi­mo kod nas. Slično o­bra­zo­va­nju je i na­še zdrav­stvo. Fan­tas­tično je da se ne­ko se­tio da ulo­ži mi­li­jar­du ev­ra u na­še bol­ni­ce, da nas ne bu­de sra­mo­ta ka­ko i­zgle­da­ju.

Ali, ka­ko bi bi­lo da se sa­mo je­dan deo te mi­li­jar­de ulo­ži u di­gi­tal­nu plat­for­mu za zdras­tve­ni sis­tem? Svi u sve­tu se gu­ra­ju to da na­pra­ve, čak i „Ama­zon“. Kad već ima­mo pro­blem sa o­dlas­kom o­bra­zo­va­nih ka­dro­va, sma­njen broj le­ka­ra, haj­de da ima­mo pa­me­tne bol­ničke kre­ve­te ko­ji nam, po­moću In­ter­net of Things, me­re sve što tre­ba – pri­ti­sak, puls, tem­pe­ra­tu­ru… Da ve­štačka in­te­li­gen­ci­ja sve to o­brađuje i u­ključuje po­tre­ban ni­vo alar­ma ako ne­ko­me zdrav­stve­ni pa­ra­me­tri ni­su u pre­po­ručenim vre­dnos­ti­ma, ka­da je pri­sus­tvo le­ka­ra ne­op­ho­dno. Ima­mo i lju­de i re­sur­se da na­pra­vi­mo ta­kvu di­gi­tal­nu tran­sfor­ma­ci­ju i zdrav­stva i o­bra­zo­va­nja.

U svom pre­da­va­nju o vre­dnos­ti di­gi­tal­ne eko­no­mi­je ka­že­te da smo mi, kao kli­jen­ti, pos­ta­li za­po­sle­ni u ban­ka­ma, ho­te­li­ma i dru­gim bi­zni­si­ma sa on­lajn ser­vi­si­ma, jer sa­mi ra­di­mo po­sao umes­to nji­ho­vih za­po­sle­nih. Šta je u to­me do­bro, a šta lo­še?

O: Di­gi­tal­na re­vo­lu­ci­ja je tek počela, ono što će tek da nam se de­si biće mno­go vi­še od ovo­ga što nam se de­si­lo. Naj­pre, na­ši po­da­ci – ili će vam fir­me plaćati za po­dat­ke, jer oni su vre­dnost, ili ćete vi ne­što dru­go da do­bi­je­te za­u­zvrat. Te­oret­ski, ako vi uno­si­te sve svo­je po­dat­ke za ban­kar­ski kre­dit, pro­ce­du­ra bi tre­ba­lo da bu­de di­gi­tal­na, tro­ško­vi kre­di­ta bi tre­ba­lo da bu­du ma­nji, ban­ka bi tre­ba­lo da po­de­li tu ra­zli­ku sa va­ma. Tre­ba­lo bi da sve ce­ne idu na do­le i, te­oret­ski, di­gi­tal­na eko­no­mi­ja tre­ba da i­zba­ci di­le­re, dis­tri­bu­te­re, po­sre­dni­ke… Kom­pa­ni­je sku­plja­ju i ko­ris­te na­še po­dat­ke bes­pla­tno, is­ko­rišćava­ju nas kao ko­ri­sni­ke, a u prin­ci­pu bi to mo­ra­lo da do­ve­de do to­ga da avi­on­ske kar­te bu­du je­fti­ni­je, da ban­kar­ska u­slu­ga bu­de mno­go bo­lja, da ima­te mno­go veći i­zbor.

Pos­to­je tri bi­tne stva­ri u di­gi­tal­noj eko­no­mi­ji: po­da­ci ko­ji se sku­plja­ju, in­for­ma­ci­je ko­je se pra­ve od tih po­da­ta­ka i vre­dnost in­for­ma­ci­ja. Pri­me­ri su Uber ili Yan­dex tak­si. U­zmu po­da­tak o mo­joj ge­olo­ka­ci­ji, pa na o­sno­vu tri svo­ja vo­zi­la u oko­li­ni i­zračuna­ju za ko­li­ko će stići do me­ne. Uko­li­ko im ka­žem gde idem, kao do­da­tni po­da­tak, oni će i to da i­zračuna­ju i reći će mi ka­da će doći auto po me­ne i ko­li­ko će da me ko­šta da sti­gnem do že­lje­ne lo­ka­ci­je. Uber ide sle­deće go­di­ne na IPO i očeku­je se da će da vre­di 72 mi­li­jar­de do­la­ra, što je dva go­di­šnja bru­to pro­i­zvo­da Srbi­je. Mi svi tre­ba da ra­di­mo kao je­dan Uber, ko­ji pos­to­ji tek 8‑9 go­di­na.

Da li će zbog di­gi­tal­ne tran­sfor­ma­ci­je mi­li­oni nes­prem­nih i ne­do­volj­no ško­lo­va­nih lju­di os­ta­ti bez po­sla?

O: Mo­guće je da za 10‑15 go­di­na, je­fti­na ra­dna sna­ga ko­ju da­nas pro­da­je­mo i pra­vi­mo fa­bri­ke, pos­ta­ne su­vi­šna, jer će pro­i­zvo­dnja da se vra­ti u Ne­mačku, po­što će bi­ti je­fti­ni­je da to ra­de ro­bo­ti u nji­ho­vim auto­ma­ti­zo­va­nim fa­bri­ka­ma. To je opa­snost. Mo­ra­mo u Srbi­ji da to shva­ti­mo, ra­zu­me­mo te tren­do­ve i to sa­gle­da­mo du­go­ročno. Va­žno je da se već sa­da ško­lu­je mno­go vi­še IT ka­dro­va. Mo­ra da se ra­zvi­ja di­gi­tal­ni ta­le­nat, da se ra­zvi­ja svest o to­me.

Ako i uđemo u EU do 2025. go­di­ne, mo­ra­mo da bu­de­mo sprem­ni, jer su oni to­li­ko moćni­ji u zna­nji­ma o mo­gućnos­ti­ma di­gi­tal­ne eko­no­mi­je, da ve­oma ma­lo srpskih fir­mi mo­že da se no­si sa nji­ma. I on­da do­la­zi­mo u si­tu­aci­ju da nas di­gi­tal­no po­ro­be. Biće po­sla, ali ćemo ra­di­ti za njih. To vam je is­to kao i u IT‑u, da li da pro­da­je­mo lju­de ko­ji će da ra­de za stran­ce ili ćemo mi sa­mi da pra­vi­mo pro­i­zvo­de ko­je ćemo da pro­da­je­mo ce­lom sve­tu?

Ka­ko je Es­to­ni­ja pos­ta­la eS­to­ni­ja

Drža­va Es­to­ni­ja je prvo auto­ma­ti­zo­va­la 3000 pro­ce­du­ra kroz elek­tron­sku upa­vu, pa su na o­sno­vu to­ga na­pra­vi­li vrlo vre­dne da­lje e‑po­du­hva­te. Oni ima­ju 1.300.000 sta­nov­ni­ka, a že­le­li su vi­še po­res­kih pri­ho­da. Umes­to da po­većava­ju po­re­ze, re­ši­li su da po­većaju broj sta­nov­ni­ka. Stvo­ri­li su mo­gućnost da ima­ju vir­tu­el­ne re­zi­den­te, kroz kon­cept e‑građani­na. U am­ba­sa­da­ma Es­to­ni­je mo­že­te da se pri­ja­vi­te i do­bi­je­te di­gi­tal­nu ličnu kar­tu, što je i je­di­ni fi­zički kon­takt, jer se sve os­ta­lo o­dvi­ja on­li­ne. Pre­ko In­ter­ne­ta o­sni­va­te fir­mu u Es­to­ni­ji, o­tva­ra­te ban­kar­ski račun, i po­tom po­slu­je­te kao i sva­ka dru­ga fir­ma u EU. Oni očeku­ju da će do 2025. ima­ti do­da­tnih 10 mi­li­ona vir­tu­el­nih re­zi­de­na­ta. Ne­ka sva­ka sto­ta fir­ma bu­de us­pe­šna, eto o­grom­nih po­res­kih pri­ho­da u bu­džet Es­to­ni­je!

Razgovor vodili: Vesna Čarknajev i Lazar Bošković