Izgradnja delova mozga u laboratoriji će promeniti naše mišljenje

U Holivudu, mozak u teglama znači tri stvari: Ludi naučnici na poslu, neko petlja sa silama koje ne može da kontroliše  i – dolazi nešto monstruozno.

Svet koji će evoluirati iz organoidne Petrijeve posude će promeniti način na koji vidimo sebe

Sada pravimo mozgove u teglama stvarno: ludi naučnici su na Univerzitetu Džons Hopkins, a sile sa kojima se petljaju uključuju video igre. Da, biće novih čudovišta, ali će neka stara biti ubijena usput. Naučnici nisu ništa luđi od bilo koga drugog koji ovih dana odabere da radi u akademskoj zajednici, i nastavljaju posao koji se razvija širom sveta skoro dve decenije. Mozak, to su sićušne grudvice nervnih ćelija koje se nazivaju organoidi, tegla je Petrijeva posuda, a njihova jedina supermoć je igranje Ponga, igre sa dva bela pravougaonika i jednim celim kvadratom. Hajp da bi ovo moglo da donese zapanjujuće računarske sposobnosti mozga u AI je istinit i skoro potpuno irelevantan. To će biti naučna fantastika još dugo vremena. Organoidi su mnogo važniji od toga.

Sve je počelo sa zapažanjem da nekim odraslim životinjama mogu ponovo da izrastu udovi, replicirajući način na koji su se embrioni pretvorili iz snopova identičnih ćelija u veoma složene sisteme. Sve ćelije koje imaju DNK imaju informacije da to urade, ali samo neke – koje se nazivaju matičnim ćelijama – to i mogu.

Eksperimenti sa matičnim ćelijama uzetim iz embriona proizveli su prve organoide, ili minijaturne snopove tkiva koji repliciraju strukturu i funkciju organa, ali to je bila sposobnost da se obične ćelije odraslih ljudi ponovo pretvore u matične ćelije i ponove eksperimenti koji su pokrenuli stvari. Istraživanje ljudskih embriona je veoma regulisano, ali niko nije mnogo mario za etiku ćelije kože. Sve se ovo dogodilo unazan pre nekog vremena: The Scientist je nazvao istraživanje organoida jednim od najvažnijih događaja 2013, iste godine kada su uvedeni formalni protokoli za cerebralne organoide – one koji repliciraju strukture unutar ljudskog mozga.

Deset godina kasnije, a mi imamo Univerzitet Džons Hopkins koji servira tanjir od 100 miliona ljudskih neurona sposobnih za interakciju sa stimulansima, učenje prepoznavanja i donošenje odluka. To nisu simulacije ili modeliranje neuroloških procesa koji se razvijaju do svesti u našim glavama, to jesu ti procesi. To ne znači da su svesni, niti da će uskoro biti. Sada znamo mnogo o tome kako su mozgovi strukturirani u modularne kolone koje se bave standardnim zadacima, kombinujući se u veće funkcionalne jedinice kroz izuzetno složenu strukturisanu mrežu; cerebralni organoidi u posudama Džons Hopkins su po broju neurona jedva jedan trimilioniti deo svega toga.

Jedinstven istraživački potencijal za učenje o razvoju, strukturi i funkciji mozga je izuzetno uzbudljiv i važan. Ako vam je stalo do onoga što su neki nazvali teškim pitanjem AI, a drugi kognitivnom naukom, onda je ovo polje za posmatranje. Ali to neće biti komercijalno interesantno još mnogo decenija, ako uopšte, bar ne u modelu koji se predlaže kao super niskoenergetski, masivno efikasni dodaci za analizu podataka za konvencionalnije računare. Čak i održavanje mrvica nahranjenim i živim u je put pun misterija. Razgovor o “organoidnoj inteligenciji” je dobar i častan način da se finansiraju dalja istraživanja, u današnje vreme kada je AI/ML hipermoderan.

Među mnogima postoje tri oblasti u kojima je istraživanje organoida najvažnije i koje će imati najneposredniji uticaj na društvo. Prenoseći razvoj organa iz organizma u posudu, ono odmah čini mnogo dostupnijim osnovna istraživanja zdravih i bolesnih organa. Otvara genetske modifikacije koje inače jednostavno nisu dostupne i čini ih dostupnim. Za cerebralne organoide to znači laboratorijski pristup degenerativnim i remetilačkim procesima koji izazivaju ogromnu patnju.

Druga važna oblast su inovacije. Izvođenje inovacija na živim složenim životinjama, ne samo na ljudima, mnogo je etički opterećenije od istraživanja bolesti, koje je samo po sebi dovoljno opterećeno. Što dovodi do trećeg i, posebno za cerebralne organoide, najznačajnijeg aspekta ovog rada: etike. Preciznije, otvarajući put ka nivoima veštačkih sistema Blade Runnera koji ne oponašaju već rekapituliraju biologiju, mi konačno sebi dajemo alate ne samo da istražimo šta znači biti svestan entitet, već i zahtevamo da to istražimo. Biolozi sada ne vide svest kao jedinstveni ljudski atribut, već kao spektar svesti koji se proteže duboko u druge vrste sa granicama koje niti vidimo niti razumemo. Po kom pravu sebi dajemo poseban status? Lako je svesti etiku AI/ML na „Da li će me to povrediti i kako da to zaustavim?“ Mnogo je teže biti tako pojednostavljen kada je empatija prema mašini zasnovana na zajedničkom poreklu. Svet koji će evoluirati iz organoidne Petrijeve posude će promeniti način na koji vidimo sebe, a od toga možemo da pravimo čudovišta ili anđele kako želimo. Ali mi ćemo morati da napravimo taj izbor. Dani Ponga neće dugo trajati.

Izvor: Theregister