Kindle iz prošlosti
Uređaji za e-čitanje pripadaju grupi najizdržljivijih, te opstaju i pored drugih gadgeta koji nude ovu funkciju, a najpre zbog toga što su pristupačni, te mogu da se nabave po povoljnim cenama, ali i zbog toga što omogućavaju zdravije čitanje, budući da se oči zbog odgovarajuće osvetljenosti manje zamaraju. Ipak, mnogi ne znaju da je ideja o nosivim uređajima za čitanje starija nego što se obično misli, te korene vuče iz dvadesetih godina prošlog veka, kada se pojavila „mašina za čitanje“ koju je kreirao Bradley Allen Fiske.
Priče o postanku ranih pronalazaka obično su davno zaboravljene, ali to nije slučaj kada je Fiskeova mašina u pitanju, budući da je privukla pažnju brojnih savremenika. Tako su se 1922. godine pojavile dve reportaže o ovom uređaju, a u magazinima koji su se bavili naučnim temama, a medijsko interesovanje je trajalo sve do 1926.
Mašina za čitanje je bila prilično izdržljiva, budući da je napravljena od metala, a sadržala je i lupu za jedno oko, te zaštitnu masku za drugo. Materijal za čitanje se nalazio na karticama, na koje je Fiske uz pomoć tehnika za foto-graviranje upisivao tekst, a bile su toliko malih dimenzija da nisu mogle da se čitaju golim okom. Korisnik bi karticu ubacivao u uređaj, pa je iščitavao uz pomoć lupe, i pomerao je kada bi poželeo da pređe na sledeći pasus. Ovakvo čitanje su opisivali kao jednostavan, ali elegantan način da se štivo svede na džepnu veličinu, pa je, primera radi, Fiske uspeo da Naivčine u inostranstvu Marka Tvena, knjigu koja ima oko 93 hiljade reči, smesti na samo 13 pomenutih kartica.
Friske je u to vreme verovao da će njegov izum dovesti do revolucije u izdavaštvu, budući da je za knjige manjih dimenzija bilo potrebno i manje novca za štampanje, a smatrao je da bi i cene isporuke bile daleko manje. Zbog toga je između 1920. i 1935. predao 11 patenata za ovaj uređaj, ali mašina za čitanje nikada nije doživela masovnu proizvodnju, a uprkos interesovanu medija i čitalačke publike.
Izvor: Engadget
