Komentar: Internacionalna moć društvenih mreža

Teško je zamisliti da 2019. godine živite kao žena koja je vlasništvo muškarca po bilo kakvom zakonu. To što je nama 21. vek doba emancipacije, slobode govora, izbora i donošenja odluka, ne znači da je svuda u svetu tako. Možda svi znamo to, ali i dalje je teško zamisliti da neko danas tako živi. To je informacija na koju ćemo reći: „Jao strašno!“ i nastaviti sa svojim trivijalnim brigama

Počet­kom go­di­ne, pa­žnju ko­ri­sni­ka dru­štve­nih mre­ža ši­rom sve­ta za­oku­pi­la je sud­bi­na osam­na­es­to­go­di­šnje Sa­udij­ke Rahaf Mohammed al‑Qunun. Rahaf je bi­la sa svo­jom po­ro­di­com u Ku­vaj­tu, na pra­zničnom pu­to­va­nju i je­dnog tre­nut­ka je is­ko­ris­ti­la ne­pa­žnju svo­jih i po­be­gla u na­di da će naći bo­lji ži­vot. U­krca­la se na avi­on za Taj­land. O­dmah po sle­ta­nju, taj­lan­dska po­li­ci­ja joj je odu­ze­la pa­soš, za njom su do­le­te­li otac i brat i čitava ova nje­na krat­ka avan­tu­ra tre­ba­lo je da se zav­rši ta­ko što bi je vra­ti­li po­ro­di­ci, pošto Taj­land ni­je pot­pi­snik Međuna­ro­dne kon­ven­ci­je UN o i­zbe­gli­ca­ma.

Ra­haf po­tiče iz zem­lje u ko­joj je že­na vla­sni­štvo mu­škar­ca, o­dno­sno svih mu­ških čla­no­va fa­mi­li­je ko­ji­ma je za­kon omo­gućio da pot­pu­no kon­tro­li­šu že­nu, da joj da­ju sa­gla­snost za pu­to­va­nje, da do­bi­je pa­soš ili da se uda. Čak i da zav­rši u za­tvo­ru, mu­ška­rac je taj ko­ji mo­ra odo­bri­ti nje­no oslo­bađanje, što znači da je jači i od za­ko­na. Autoru je te­ško da uopšte poj­mi ta­kav sis­tem.

Pa­ni­ka na Twit­ter‑u

Na­slu­tiv­ši šta je čeka ako je vra­te po­ro­di­ci, Ra­haf se za­ba­ri­ka­di­ra­la u ho­tel­skoj so­bi na aero­dro­mu u Ban­gko­ku, o­tvo­ri­la je na­log na Twitter‑u i počela da ša­lje očaj­ničke po­ru­ke da joj se po­mo­gne, kon­tak­ti­ra­la je na­lo­ge međuna­ro­dnih za­je­dni­ca i mno­gih ze­ma­lja sve­ta. Za ma­nje od 48 sa­ti pri­vu­kla je ve­li­ku pa­žnju na de­se­ti­ne hi­lja­da ko­ri­sni­ka Twitter‑a ko­ji su počeli da tvi­tu­ju pod ha­šta­gom #SafeRahaf i da vrše pri­ti­sak na međuna­ro­dne in­sti­tu­ci­je da ona ne bu­de vraćena po­ro­di­ci i da do­bi­je azil u ne­koj od ze­ma­lja ko­ju oda­be­re.

Ra­haf je mo­li­la i mo­li­la, tvi­ta­jući da će je si­gur­no ubi­ti ako bu­de vraćena, da je žrtva zlos­tav­lja­nja mu­ških čla­no­va po­ro­di­ce, da je šest me­se­ci bi­la u kućnom pri­tvo­ru sa­mo zbog to­ga što se oši­ša­la i jer ni­je že­le­la da se mo­li i no­si veo. Po­sle ne­de­lju da­na dra­me, mno­gih sas­ta­na­ka, Ra­haf je po u­brza­noj pro­ce­du­ri do­bi­la sta­tus i­zbe­gli­ce i u pra­tnji po­li­ci­je u­krca­la se na avi­on za Ka­na­du, je­dnu od ze­ma­lja ko­je su joj po­nu­di­le utoči­šte.

Po na­vo­di­ma me­di­ja, do pre­o­kre­ta je do­šlo zbog ve­li­ke bu­ke ko­ja se di­gla na dru­štve­nim mre­ža­ma, što je is­tov­re­me­no skre­nu­lo pa­žnju na ne­do­pus­tiv po­lo­žaj že­na u Sa­udij­skoj Ara­bi­ji. Ovo kad „skre­nu pa­žnju“ is­to je kao kad vam ma­ma bra­ni da se i­gra­te u bla­tu, ali vas naj­zad pus­ti jer je ne­moćna.

Odu­ze­ti pa­soš… ili te­le­fon?

U ve­zi sa svim ovim, Ra­ha­fin otac je i­zja­vio da je taj­lan­dska po­li­ci­ja tre­ba­lo da joj odu­zme te­le­fon, a ne pa­soš. Čita­vu ne­de­lju da­na svi svet­ski me­di­ji pra­ti­li su šta se de­ša­va. Ra­haf je na kra­ju srećna u Ka­na­di, gde se oseća slo­bo­dnom da o­dluči ko­ga će vo­le­ti i šta će bi­ti u ži­vo­tu.

Po­sle, ka­da vam ka­žu da su dru­štve­ne mre­že glu­post (do­bro… i je­su, u ne­kih 45 od­sto slučaje­va), is­pričaj­te im ovu priču. Dru­štve­ne mre­že po­put Twitter‑a nam najčešće slu­že, ka­ko mi to (k)la­že­mo, „za sprdnju“ i ubi­ja­nje do­ko­li­ce, ali ovaj slučaj, kao i slučaj s po­pla­va­ma u Srbi­ji, do­ka­zu­je da su u vrlo o­zbilj­nim si­tu­aci­ja­ma, u ko­ji­ma su ži­vo­ti u pi­ta­nju, dru­štve­ne mre­že mo­žda je­di­ne ko­je mo­gu ne­što da po­kre­nu. Čak ni ta na­ša svet­ska si­la – me­di­ji – ni­je to­li­ko moćna u ovim tre­nu­ci­ma. Vi­še slu­ži da is­pra­ti čita­vu priču.

Mo­žda smo čak i ro­bo­vi na­šim pa­me­tnim te­le­fo­ni­ma, ali ti uređaji nam ne­ka­da mo­gu i spas­iti ži­vot.