Komentar: Internacionalna moć društvenih mreža
Teško je zamisliti da 2019. godine živite kao žena koja je vlasništvo muškarca po bilo kakvom zakonu. To što je nama 21. vek doba emancipacije, slobode govora, izbora i donošenja odluka, ne znači da je svuda u svetu tako. Možda svi znamo to, ali i dalje je teško zamisliti da neko danas tako živi. To je informacija na koju ćemo reći: „Jao strašno!“ i nastaviti sa svojim trivijalnim brigama
Početkom godine, pažnju korisnika društvenih mreža širom sveta zaokupila je sudbina osamnaestogodišnje Saudijke Rahaf Mohammed al‑Qunun. Rahaf je bila sa svojom porodicom u Kuvajtu, na prazničnom putovanju i jednog trenutka je iskoristila nepažnju svojih i pobegla u nadi da će naći bolji život. Ukrcala se na avion za Tajland. Odmah po sletanju, tajlandska policija joj je oduzela pasoš, za njom su doleteli otac i brat i čitava ova njena kratka avantura trebalo je da se završi tako što bi je vratili porodici, pošto Tajland nije potpisnik Međunarodne konvencije UN o izbeglicama.
Rahaf potiče iz zemlje u kojoj je žena vlasništvo muškarca, odnosno svih muških članova familije kojima je zakon omogućio da potpuno kontrolišu ženu, da joj daju saglasnost za putovanje, da dobije pasoš ili da se uda. Čak i da završi u zatvoru, muškarac je taj koji mora odobriti njeno oslobađanje, što znači da je jači i od zakona. Autoru je teško da uopšte pojmi takav sistem.
Panika na Twitter‑u
Naslutivši šta je čeka ako je vrate porodici, Rahaf se zabarikadirala u hotelskoj sobi na aerodromu u Bangkoku, otvorila je nalog na Twitter‑u i počela da šalje očajničke poruke da joj se pomogne, kontaktirala je naloge međunarodnih zajednica i mnogih zemalja sveta. Za manje od 48 sati privukla je veliku pažnju na desetine hiljada korisnika Twitter‑a koji su počeli da tvituju pod haštagom #SafeRahaf i da vrše pritisak na međunarodne institucije da ona ne bude vraćena porodici i da dobije azil u nekoj od zemalja koju odabere.
Rahaf je molila i molila, tvitajući da će je sigurno ubiti ako bude vraćena, da je žrtva zlostavljanja muških članova porodice, da je šest meseci bila u kućnom pritvoru samo zbog toga što se ošišala i jer nije želela da se moli i nosi veo. Posle nedelju dana drame, mnogih sastanaka, Rahaf je po ubrzanoj proceduri dobila status izbeglice i u pratnji policije ukrcala se na avion za Kanadu, jednu od zemalja koje su joj ponudile utočište.
Po navodima medija, do preokreta je došlo zbog velike buke koja se digla na društvenim mrežama, što je istovremeno skrenulo pažnju na nedopustiv položaj žena u Saudijskoj Arabiji. Ovo kad „skrenu pažnju“ isto je kao kad vam mama brani da se igrate u blatu, ali vas najzad pusti jer je nemoćna.
Oduzeti pasoš… ili telefon?
U vezi sa svim ovim, Rahafin otac je izjavio da je tajlandska policija trebalo da joj oduzme telefon, a ne pasoš. Čitavu nedelju dana svi svetski mediji pratili su šta se dešava. Rahaf je na kraju srećna u Kanadi, gde se oseća slobodnom da odluči koga će voleti i šta će biti u životu.
Posle, kada vam kažu da su društvene mreže glupost (dobro… i jesu, u nekih 45 odsto slučajeva), ispričajte im ovu priču. Društvene mreže poput Twitter‑a nam najčešće služe, kako mi to (k)lažemo, „za sprdnju“ i ubijanje dokolice, ali ovaj slučaj, kao i slučaj s poplavama u Srbiji, dokazuje da su u vrlo ozbiljnim situacijama, u kojima su životi u pitanju, društvene mreže možda jedine koje mogu nešto da pokrenu. Čak ni ta naša svetska sila – mediji – nije toliko moćna u ovim trenucima. Više služi da isprati čitavu priču.
Možda smo čak i robovi našim pametnim telefonima, ali ti uređaji nam nekada mogu i spasiti život.