Komentar: Zakon o poslovnoj tajni i IT

Posle Zakona o digitalnoj imovini i Zakona o elektronskom fakturisanju, poslednjih dana maja smo dobili i Zakon o zaštiti poslovne tajne. Šta se promenilo i kakvog to uticaja ima na digitalnu agendu?

Ubrzana zakonodavna aktivnost Narodne skupštine Republike Srbije usmerena je na digitalizaciju usluga koje pruža javni sektor, kao i na digitalizaciju privrede, sve sa ciljem ispunjavanja obaveza iz Digitalne agende za Zapadni Balkan koju je Evropska komisija usvojila 25. juna u Sofiji. Cilj agende je da se pruži podrška tranziciji celokupnog regiona i ostvarivanje dobrobiti digitalne transformacije kroz brži ekonomski rast i bolje usluge. Ispunjavajući ove obaveze, nedavno su doneti Zakon o digitalnoj imovini i Zakon o elektronskom fakturisanju. Ništa manje važan je i Zakon o zaštiti poslovne tajne koji je Narodna skupština donela 28. maja 2021. godine.

Zaštita poslovne tajne je prvi put u našoj zemlji bila regulisana zakonom iz 2011. godine. Deset godina potom, donošenjem novog zakona izvršeno je usklađivanje propisa naše zemlje s propisima Evropske unije, a stari zakon je od 5. juna 2021. prestao da važi.

Šta se štiti poslovnom tajnom?

Ovo je pitanje od milion dolara, odnosno od više milijardi dolara. U današnjem svetu informacije najviše vrede, što potvrđuje indeks najvrednijih kompanija na berzama. Upravo tehnološke, visokodigitalizovane kompanije imaju najveću vrednost, pošto su zbacile s trona kompanije koje su dolazile iz sektora energetike (naftne kompanije). Nedavna akvizicija Nordeus‑a pokazala je da tehnoloških kompanija vrednih više stotina miliona dolara ima i u Srbiji.

Poslovnom tajnom se štiti najveća vrednost – informacija. Ali pod uslovom da ispunjava izvesne uslove propisane zakonom. Novi Zakon o zaštiti poslovne tajne, za razliku od starog, na nešto precizniji način definiše poslovnu tajnu navodeći da je reč o informaciji koja:

1. a) ima komercijalnu vrednost upravo zato što predstavlja tajnu;
2. b) predstavlja tajnu jer nije u celini ili u pogledu strukture i skupa njihovih sastavnih delova opštepoznata, odnosno lako dostupna licima koja u okviru svojih aktivnosti uobičajeno dolaze u kontakt s takvom vrstom informacija;
3. c) u pogledu koje je lice koje zakonito kontroliše tu tajnu preduzelo razumne mere u cilju očuvanja njene tajnosti.

U praksi se najčešće poslovnom tajnom štite one informacije koje predstavljaju know‑how, zbog čega se neretko poslovna tajna pogrešno poistovećuje sa ovim pojmom. Međutim, poslovnom tajnom mogu se štititi i npr. ekonomski, poslovni, naučni, tehnički, tehnološki, finansijski i drugi podaci.

Kako se štiti poslovna tajna?

Za razliku od zakona koji datira iz 2011. godine, novi Zakon o zaštiti poslovne tajne ne daje negativnu definiciju poslovne tajne, odnosno ne navodi informacije koje se ne smatraju poslovnom tajnom. Ovakav pristup zakonodavca možemo oceniti kao pozitivan, imajući u vidu da je sada nešto preciznije određen pojam poslovne tajne, te da bi negativna definicija verovatno bila suvišna.

Preventivna zaštita poslovne tajne najčešće se ostvaruje zaključivanjem ugovora o poverljivosti, NDA (Non‑Disclosure Agreement). Nije retkost da se klauzula o poverljivosti integriše i u druge komercijalne ugovore

Kada je reč o zaštiti poslovne tajne, važno je ukazati da ona uživa neformalni vid pravne zaštite. To znači da ne postoji zvanični registar poslovnih tajni, već ista, ukoliko ispunjava zakonom propisane uslove, samim svojim nastankom uživa pravnu zaštitu.

Novi zakon ne štiti poslovnu tajnu samo „od radnji nelojalne konkurencije“, već od bilo kakvih radnji kojima bi se mogla povrediti. Poslovna tajna može se štititi na dva načina: preventivno i ukoliko dođe do njene povrede.

Preventivna zaštita poslovne tajne

Preventivna zaštita poslovne tajne odnosi se na mere koje je potrebno preduzeti kako bi se izbegla i eventualno sprečila povreda poslovne tajne. U tom smislu, naš zakonodavac govori o razumnim merama. Lice koje po profesiji nije pravnik, sasvim logično, zapitaće se šta razumne mere podrazumevaju.

Razumne mere, u smislu Zakona o zaštiti poslovne tajne, predstavljaju pravni standard, a tiču se radnji koje držalac poslovne tajne treba da preduzme kako bi očuvao tajnost iste. Radi lakšeg razumevanja ovog pravnog standarda, naš zakonodavac navodi šta se može podvesti pod razumne mere:

• izrada internog akta (npr. Pravilnika) kojim se reguliše postupanje sa informacijama koje predstavljaju poslovnu tajnu, kojim se određuje krug lica koji imaju pristup takvim informacijama, kao i njihova prava i obaveze prilikom rukovanja poslovnom tajnom;
• preduzimanje mera fizičke ili elektronske zaštite prilikom pristupa i rukovanja poslovnom tajnom;
• označavanje dokumenata oznakom „poslovna tajna“ ili sličnom oznakom,
• ograničavanje pristupa prostorijama i kompjuterskim fajlovima u kojima se nalaze informacije koje se smatraju poslovnom tajnom;

zaključivanje ugovora o poverljivosti ili ugovora o neotkrivanju poverljivih informacija s licima koja potencijalno mogu da dođu u posed poslovne tajne, uključujući zaposlene, poslovne partnere, spoljne saradnike i konsultante, odnosno potpisivanje izjava o poverljivosti ili neotkrivanju poverljivih informacija od strane navedenih lica.

U domaćoj poslovnoj praksi, preventivna zaštita poslovne tajne najčešće se ostvaruje zaključivanjem ugovora o poverljivosti, odnosno NDA ugovora (Non‑Disclosure Agreement). Nije retkost da se klauzula o poverljivosti integriše i u druge komercijalne ugovore koje strane zaključuju. Dobar nivo preventivne zaštite postiže se tako što se u ove ugovore unosi posebna klauzula o ugovornoj kazni koju druga strana mora da plati ukoliko se ogluši o ugovorne odredbe. Predviđanje ugovorne kazne, po našem iskustvu, ima snažno preventivno dejstvo, s obzirom na to da kod druge ugovorne strane jača svest o tome da bi neovlašćenim otkrivanjem određenih informacija, pored pretrpljene štete i bez obzira na nju, drugoj ugovornoj strani morao biti isplaćen i iznos ugovorne kazne.

Nakon povrede poslovne tajne

Ukoliko ipak dođe do povrede poslovne tajne, njen držalac ima na raspolaganju i mehanizme sudske zaštite. Tako, držalac poslovne tajne može podneti tužbu radi ostvarivanja građanskopravne zaštite poslovne tajne i, između ostalog, tražiti naknadu štete prema opštim pravilima o naknadi štete. Važno je ukazati da su novim zakonom produženi rokovi za podnošenje tužbe, te se ona može podneti u roku od godinu dana od dana kada je držalac saznao za povredu, odnosno za lice na koje sumnja da je povredilo poslovnu tajnu (subjektivni rok), a najkasnije u roku od pet godina od dana učinjene povrede ili od dana poslednje učinjene povrede ako se povreda vrši kontinuirano (objektivni rok).

Za razliku od zakona iz 2011. godine, novi Zakon o zaštiti poslovne tajne ne predviđa pravo oštećenog lica na naknadu do trostrukog iznosa uobičajene naknade koju bi primio za konkretni oblik korišćenja predmeta zaštite. Slično kao i kod Zakona o žigovima (iz koga je institut preuzet) i kod Zakona o zaštiti poslovne tajne se odustalo od ove odredbe, jer je zbog svog penalnog karaktera okarakterisana kao sporna.

Zakon štiti veliku vrednost – informaciju. Ali samo ako ona ispunjava izvesne, precizno propisane uslove

Kada je reč o kaznenopravnoj odgovornosti, važno je ukazati da Zakon o zaštiti poslovne tajne unosi još jednu važnu novinu. Naime, za razliku od starog zakona koji je povredu odredaba zakona kvalifikovao kao privredni prestup, novi zakon u okviru kaznenih odredaba pravi razliku između prekršajne odgovornosti i odgovornosti za privredni prestup. Tako, ukoliko se pravno lice ili pak odgovorno lice u pravnom licu ogluši o zakonske odredbe, nastupa njihova odgovornost za privredni prestup. S druge strane, ukoliko zakonske odredbe povređuje preduzetnik ili fizičko lice, predviđena je njihova prekršajna odgovornost.

Ko u praksi štiti poslovnu tajnu?

Najrazvijeniju svest o značaju zaštite poslovne tajne imaju IT stručnjaci. Biznis model IT kompanija koncipiran je tako da se njihovo poslovanje bitno zasniva na obradi poverljivih podataka, koji predstavljaju najvredniju imovinu.

IT kompanije, po našem iskustvu, savesno i preventivno postupaju, te uobičajeno zaključuju ugovore o poverljivosti, čak i u fazi kada započinju pregovore sa eventualnim poslovnim partnerima. Ovakva praksa pokazala se korisnom, imajući u vidu da su sudski sporovi zbog povrede poslovne tajne u ovakvim slučajevima izuzetno retki.

Autor: Nenad Cvjetićanin, advokat