Na radnom doručku s Aleksandrom Antunovićem

Balans u poslu i privatnom životu ključ je uspeha

Bio je dovoljan jedan telefonski razgovor, pre par godina, i znala sam da s druge strane imam sjajnog sagovornika. Posle dužeg vremena naišla sam na osobu, koja i pored toga što je u putu, na poslu, ili u žurbi, mogla da odvoji minut-dva da sasluša moja pitanja i vrlo konkretno odgovori. Tako razgovara čovek sa životnim iskustvom. Utoliko je moje iznenađenje bilo veće, kada sam Sašu, Aleksandra Antunovića, COO TeleGroup-a, lično upoznala. Umesto starijeg, ispred mene je stajao mlađi, nasmejan čovek. Kako je stekao „životnu mudrost”, bio je samo jedan od razloga da Aleksandra pozovem na PC Press radni doručak u restoranu Sofa u Beogradu.

Sumirajući svoj radni staž, Aleksandar kaže da je prvi posao u TeleGroup-u Banjaluka dobio još kao apsolvent ETF-a, s tri ispita do kraja. „Za sadašnju poziciju u TeleGroup-u, naravno da je izuzetno važno iskustvo, koje sam s vremenom sticao. Prošao sam kroz sve faze razvoja u ovoj kompaniji, od inženjera, preko rukovodioca tima, zatim tehničkog direktora, generalnog direktora u Banjaluci, generalnog direktora u Beogradu, a danas sam direktor operacija (COO) na nivou TeleGroup sistema i član Izvršnog odbora. Kad razmislim, na svakom mestu zadržao sam se četiri godine. Sa svakom novom pozicijom sticao sam nova znanja i iskustva.

Da li je, po tvom mišljenju, formalno obrazovanje obavezno?

To je teško pitanje. Ne može da se kaže da je fakultet obavezan, ali je svakako ogromna prednost. Deci uvek preporučujem da studiraju i biraju jake fakultete, jer na njima stiču znanja koja će moći brzo da primene u praksi i otvaraju im se mnoga vrata. Kako karijera napreduje, uticaj fakulteta sve više bledi, a sve značajniji postaju snaga tima i kompanije koja te gradi. Iskustvo mi govori da je od deset diplomaca sa ovakvih fakulteta, osam izuzetno. Zato sam, sa stanovišta poslodavca, uvek mnogo sigurniji kada se našem timu priključuju mladi ljudi sa fakulteta koji imaju odličan renome. To znači da je student prošao izuzetan proces filtriranja, ima kapacitet da može da se snađe u biznis okruženju i da nam pomogne da kompaniju podignemo na viši nivo.

S razvojem TeleGroup-a u regionu ostvarili smo blisku saradnju s tehničkim fakultetima. Prošle godine osnovali smo tehnološki hub u saradnji sa Elektrotehničkim fakultetom u Banjaluci, kako bi studenti imali priliku da se uključe u internacionalne projekte. Inače, naša kompanija dugi niz godina uspešno sarađuje sa ETF-om u Beogradu i Nišu, ali i Fakultetom tehničkih nauka u Novom Sadu. Planiramo i saradnju s Mašinskim fakultetom u Beogradu koji uvodi nov studijski program „Infomacione tehnologije u mašinstvu” od septembra 2018. godine. Naš doprinos u prenošenju praktičnih znanja i iskustava primene IT tehnologija u mašinstvu baziraće se na principima dualnog obrazovanja, kao i mogućnosti angažovanja budućih inženjera na komercijalnim projektima u Srbiji i inostranstvu, a posebno u IoT oblasti. Reč je o strateškom opredeljenju kompanije da kroz saradnju sa akademskim institucijama doprinese razvoju obrazovnog i privrednog ambijenta regiona kako bi se smanjio odliv mozgova. Znanje je moć! Ulažemo u razvoj naših zaposlenih, što je osnova za dalji razvoj kompanije. Potrebno je održati određeni međunarodni tempo, što u ovom, ultratehnološkom okruženju, nije lako.

Na kojim greškama si najviše naučio u karijeri?

Bilo je grešaka, naravno. Gledajući iz ove perspektive, raduje me to što verujem da će biti mnogo grešaka i u budućnosti, jer pametan čovek iz grešaka uči i postaje mudriji. 

Da li ima neka greška koju bi izdvojio?

Ne bih rekao da je reč o grešci, pre o nekom negativnom iskustvu. Reč je o tome kad nepripremljen dođeš na sastanak ili isuviše iskreno uđeš u komunikaciju u toku poslovnog sastanka, ne sagledajući moguće konsekvence. Kad si mlađi, više grešiš. Zato je neophodno da u kompaniji, ali i van nje, imaš ideju kojom se vodiš. Da imaš određenu strategiju, jer kada odstupiš od osnove, onda je izuzetno teško da se vratiš.

Koje karakterne osobine su ti pomogle na putu ka poslovnom uspehu?

Uh, sad bih mogao da filozofiram šta je poslovni uspeh. Ali svakako, bitne su upornost i posvećenost. Zatim da čovek može da sagleda svoje kapacitete i uskladi ih sa ambicijama. Da iskoristi prednosti, prepozna slabosti i radi na njima. Neophodna je određena doza samokritičnosti i samosagledavanje. Uvažiti mišljenje tima i eventualnu kritiku shvatiti kao prijateljsku sugestiju. Empatija je ključna u poslu, pogotovo ako si na višim pozicijama. Spremnost na kompromise izuzetno je važna za realizaciju vlastite ideje u dugoročnom poslu. Kako je čovek iskusniji, spremniji je i bolje to sagledava. Mlad čovek želi sve za sutra, što je nerealno. Zato su neophodne strpljivost i posvećenost cilju. Moram da naglasim iskrenost, jer kad se ljudi uvere da ti je namera iskrena, onda ti veruju i lakše se dopunjujete.

Šta je, po tvom mišljenju, bitnije: održavanje odnosa s klijentima ili rast kompanije?

Odgovor bi bio – zavisi. Bio sam u raznoraznim situacijama, i naravno da je klijent ključan, i da je projekat bitan. Možete da imate izuzetno uspešan tim, ali ukoliko nemaju redovan prihod, sve je dovedeno u pitanje. S druge strane, možete da imate izuzetno dobar potencijal za posao, ali ako nemate tim koji će to da podrži, razvije, implementira, dugoročno tu nema opstanka. Mislim da je tu ključan balans. TeleGroup je uvek imao sluha da napravi adekvatan balans između trenutnog posla i uposlenosti kapaciteta, kao i razvoja inovacionog kapaciteta i razvoja poslovanja. 

Kako negativan odgovor pretvoriti u šansu?

Nekad to može, a nekad jednostavno prihvatiš da ne može sve onako kako si zamislio. Ali, iz svakog negativnog odgovora ili pada, čovek treba da izvuče pouku. Prihvatiš ga, razmisliš zašto je došlo do njega, možda dođeš do alternative da ponovo pozicioniraš pitanje i da se odgovor promeni. Ne treba na prvu odustati, razočarati se. Ukoliko čovek stalno greši i ima isti pristup svemu, onda je to problem.

Koji je tvoj moto koji te vodi u poslu i životu?

Moj moto je: Živi život. Da bi živeo život, moraš biti egzistencijalno namiren. Mi pripadamo tehnološkoj industriji koja je profitabilna i ima dobar razvojni potencijal, tako da taj materijalni segment nije suština. Zato se i trudim da zaposleni u firmi, pored tog materijalnog segmenta koji mogu da dobiju i u drugim kompanijama, imaju viziju da, radeći u TeleGroup-u, kreiramo nešto novo i dodatnu vrednost za društvo u kojem živimo. Doza zadovoljstva koju tada osete, prevazilazi element materijalnog nagrađivanja.

A kako izgleda „živi život” u privatnoj verziji?

Isto tako. Treba naći pravi balans između posla, porodice i svojih potreba. Definiši prioritete kako možeš, kako ti odgovaraju, a ne da ti se oni nameću.

Da li uspevaš?

Pa, nekad više, nekada manje. Dosta sam na putu, jer poslujemo u Evropi i na Bliskom istoku. To znači da imam interakciju s mnogo ljudi, različitim kulturama, to podrazumeva i odvojenost od porodice, ali s obzirom na sve tehnologije koje imamo na raspolaganju, smatram da dobrim delom uspevam u tome.

Da li posao nosiš sa sobom na odmor ili možeš da se isključiš nekoliko dana?

Teško mogu da razdvojim poslovni i privatni život. Iskren da budem, moja supruga dobro kaže: „Ti si izabrao pravu struku za sebe još dok smo bili mlađi. Ništa sport, muzika, samo tehnologija.” Kada sam na odmoru, iako više nisam u toj meri vezan za operativne stvari, a i uvek sam se trudio da ljudi imaju slobodu da donose odluke, indirektno sam ipak uključen. Na primer, ako odeš u Kaliforniju na odmor, gledaš koje su tehnologije dostupne, šta su noviteti i koja su predviđanja daljeg razvoja. Zato je i važno izbrati da to što radiš zaista i voliš.

Da li uspevaš da uključiš neke sportske aktivnosti u prebukiran dan?

Još kao klinac trenirao sam gimnastiku, volim trčanje i to mi dođe kao izduvni ventil. Kako u vožnji pređem i do 7000 kilometara mesečno, to bi bilo teško da izdržim da nisam u jakoj fizičkoj kondiciji. Volim zimi skijanje, a leti ronjenje. Kako mi je sin veći, zajedno ronimo i imamo dozvolu za ronjenje do 20 metara dubine. Kako instruktor kaže, ronjenje je za menadžera odlična psihoterapija. Kad si na 20 metara dubine, ne razmišljaš ni o zaposlenima, ni o klijentima, nego ste samo ti, more i disanje.

Koliko su ti bitne društvene mreže i koliko vremena provodiš na njima?

Bitni su mi svi vidovi komunikacije i interakcije, i privatno i poslovno. Porodica mi živi širom sveta, zbog svih ovih dešavanja na našim prostorima, i zahvaljujući društvenim mrežama, svi smo u toku. Budući da društvene mreže delim na privatne i poslovne, često na privatnoj odbijem nekog poslovnog partnera ili kolegu kako bi mi kontakti bili korisni i efikasni, a ne da me bombarduju svim i svačim.

Ako bi morao da daš samo jedan savet nekome ko tek počinje, koji bi to bio?

Da pokuša da nađe sebe i nešto što ga zanima. Jedno istraživanje kaže da čovek do 35. može da radi na svojim slabostima, a nakon toga treba da prepozna svoje slabosti i fokusira se na svoje prednosti. Iskustvo i saveti su ključni.

Sa koliko godina si imao svoj prvi plaćeni posao?

Moj otac je imao elektroradnju i rekao bih da radim od šestog razreda osnovne škole. Tada sam mogao da radim sa elektromotorima, elektronskim kolima, da sa ocem idem na sastanke, budem u toku pregovaranja oko dobijanja posla, tako da sam uvek imao neku percepciju da radim, doprinosim, da zarađujem. To je kod dece izuzetno važno.

Šta te motiviše da ustaneš ujutru iz kreveta?

Lep dan, sunce. Sin ima 16,5 godina i spavalica je, baš kao i ja u njegovim godinama. Sada imam naviku da ustajem oko šest sati. Dan počnem nekim vežbama, doručkujem i krećem. Volim da mi je dan ispunjen događajima i planovima.

Da li su postojale situacije kada si želeo da odustaneš?

Odustajanje je širok pojam. Ne mora da znači samo od posla ili projekata. Imali smo kompanije u mnogo zemalja, pa vidimo da ne ide. To nije odustajanje, već odluka da se tu posao okonča. Nemam ja tu mnogo emocija niti predrasuda. Kada je kompanija u pitanju, trudim se da budem profesionalan i često odluke mogu da budu bolne, a bile bi još bolnije ako se ne odustane na vreme. Ne treba se bojati odustajanja, a naši ljudi često zbog sujete ne vole da odustaju. Mislim da nam je to u mentalitetu, a to je prepreka ljudima da budu slobodniji, samoinicijativniji.

Kada i kako si naučio da radiš u timu?

Kad uđeš u tim, nekako se isprofilišeš stavom, znanjem. Da li bi sebe mogao da definišem kao menadžera ili vođu? Svako voli da kaže da je vođa. Niti volim, niti želim, niti sam hteo da vodim nešto što ne razumem. Gledajući statistiku uspešnih tehnoloških kompanija, zaključuje se da su ljudi koji utiču na biznis morali da imaju viziju.

Šta je najvrednije što si naučio kao student?

Sve se može kad se hoće. Možemo da imamo potencijala, ali ako se ne zapne – to se samo neće završiti. Na ispit nisam izlazio dok sve ne spremim. Uvek sam to sistematski radio. Isto i u poslu. Pored toga, u top-menadžmentu uvek je važan soft skills i toplo preporučujem kolegama da prođu dobar MBA, kroz stvari za koje inače nemaju prilike. I kako godine idu, fleksibinost i spremnost na kompromise sve više dolazi do izražaja.

Pored iskrenosti, šta je još bitno da plasiraš, ideju?

Ideju moraš da poznaješ. Izuzetno je teško da prodaš nešto što poznaješ samo površno. Ukoliko čvrsto verujem u ideju, i sagledali smo, kao tim, da ima elemenata da se ona prihvati, onda je nije teško plasirati. Teško je progurati ideju koja nije utemeljena. Zato je važna iskrenost, posebno ukoliko želiš da pozicioniraš nešto, onda jednokratne ideje bolje zaboravi. TeleGroup je kompanija koja je na tržištu, u zavisnosti od zemlje do zemlje, u proseku 25 godina i koncept je uvek bio da idemo sa idejama u koje verujemo.