Naučnici su koristili kvantnu psuedotelepatiju da bi prevarili stvarnost
Tim naučnika u Kini je nedavno koristio ono što je u suštini kvantno-fizička verzija scenske magije da pokaže koliko je krhak naš koncept stvarnosti.
Realnost čak nije stvarno stvarna
Velika ideja u igri se zove „kvantna prednost“. Obično o tome čujemo u svetu kvantnog računarstva. Tamo, kvantna prednost je hipotetička tačka u kojoj kvantni računar može nadmašiti bilo koji postojeći klasični računar u datom zadatku. Izvan kvantnog računarstva, kvantna prednost se koristi za opisivanje situacije u kojoj eksploatacija kvantne mehanike omogućava osobi ili sistemu da nadmaši osobu ili sistem koristeći klasični ekvivalent. Tim istraživača koji radi sa naučnicima na univerzitetu Nanjing u Kini objavio je prošlog meseca istraživački rad koji ukazuje da su pronašli jednostavnu, ali efikasnu metodu kojom bi se mogla demonstrirati kvantna prednost.
Evo isečka iz sažetka rada:
Kvantne prednosti su pronađene u različitim oblastima kvantne obrade informacija, od komunikacije i računarstva do materijala i inženjeringa. Takve prednosti dolaze od kvantnih resursa, koji mogu biti zapetljanost, nelokalnost, nerazlučivost itd. Kvantne igre su naširoko korišćene za otkrivanje takvih kvantnih resursa na operativan način: igrači opremljeni određenim kvantnim resursom mogu postići bolje performanse od onih sa klasičnim.
Da bi demonstrirao kvantnu prednost u stvarnom svetu, tim je koristio davno uspostavljen eksperiment nazvan Mermin-Peres igra u kojoj dva igrača sklapaju zaveru da izmere fotone. Igrači sprovode nezavisna merenja fotona i beleže svoje rezultate na mreži 3×3. Zatim dolazi sudija i bira mesto na mreži. Ako oba igrača imaju isto merenje, oni pobeđuju. Mnogo je komplikovanije od toga, ali suština je u tome da pravila čine tako da postoji matematičko ograničenje tačnosti koje bi bilo koje dvoje ljudi moglo postići koristeći klasične metode. U eksperimentu u Nandžingu, istraživači su pokazali da nezavisni posmatrači koji mere kvantno zapletena stanja materije mogu premašiti klasičnu granicu tačnosti. To je, naizgled, zato što merenja zapravo izazivaju rezultate, a ne obrnuto.
Drugim rečima: ako je osnovna stvarnost postojala kada se nije merila, ne bismo mogli da pređemo klasični prag tačnosti. Ali, pošto merenja očigledno utiču na ishod, možemo koristiti kvantnu fiziku da imitiramo telepatiju. Merenje prvog igrača se šalje direktno posmatraču dva, koji to potvrđuje svojim. Kvantna prednost kroz ljudsku pseudotelepatiju! Klasična fizika objašnjava pravila stvarnosti u kojoj živimo. Nije važno da li ste fizičar ili novorođenče, gravitacija i termodinamika utiču na nas na isti način. To takođe znači da smo svi vezani istim verovatnoćama. Uz sve jednake stvari, svi imamo šansu 50/50 u ispravnom pogađanju na koju će stranu pasti novčić. Ali kvantna fizika je šifra za varanje univerzuma. Kada su naučnici počeli da se poigravaju sa materijom u neverovatno malim razmerama, shvatili su da kvantni svet nije baš sledio pravila. Činjenica je da stvarnost nije u skladu sa naučnim metodom. Eksperiment u Nandžingu pokazuje da biste verovatno mogli da koristite kvantnu fiziku da biste svoje osnovne šanse 50/50 iskoristili da predvidite rezultate bacanja novčića do 100%. Ako ste zapleli dva novčića i tajno izmerili prvi pre nego što je drugi pao na zemlju, već biste znali ishod. Naravno, zaplitanje novčića je za sada naučna fantastika (mada, teoretski, bilo šta u univerzumu može biti zapetljano pod pravim okolnostima). Ali kvantna psuedotelepatija je očigledno sasvim stvarna. Kao i uvek, sva istraživanja pre objavljivanja treba uzeti sa rezervom. Ali ovo izgleda prilično solidno i zasniva se na eksperimentalnom režimu koji postoji već neko vreme.
Izvor: Thenextweb
