Neispričana istorija: Turing je želeo AI koji greši
Istorija veštačke inteligencije obično se priča kao pripovest o mašinama koje su vremenom postale pametnije, a ljudski element se često zaboravlja, te se sve manje govori o tome kako su te mašine kreirane, trenirane, i osnažene ljudskim umovima, pa i telima.
U svitanje digitalnog doba – 1950. godine – Alan Turing je objavio članak pod naslovom “Computing Machinery and Intelligence,” u okviru kojeg je, između ostalog, postavio i pitanje: „Mogu li mašine da misle?“ Umesto da precizno definiše pojmove „mašina“ i „mišljenje“, Turing je ponudio nekoliko načina na koje bi moglo da se odgovori na ovo pitanje, a inspiraciju je našao u viktorijanskoj igri imitacije. Pravila igre su nalagala da muškarac i žena koji su se nalazili u različitim prostorijama sa sudijom komuniciraju preko pisanih poruka, a sudija je trebalo da preko rukopisa pogodi čija je koja poruka, te je zadatak dodatno komplikovan time što je muškom igraču naloženo da „imitira ženski rukopis.“
Inspirisan ovom igrom Turing je razvio eksperiment u kojem je jedan od ljudskih igrača zamenjen kompjuterom. U slučaju kada bi mašina uspela da prevari sudiju, te da ovaj ne zna koji je igrač ljudski, a koji mehanički, mašina bi se smatrala inteligentnom. Eksperiment je postao poznat kao „Turingov test“, te se i danas smatra jednom od najpoznatijih ideja u AI svetu.
Detaljnije proučavanje Turingovog rada na ovom testu ukazuje i na neke manje poznate elemente koji ukazuju na to da je naučnik postavio filozofsko pitanje, pre nego što je dao ideju za praktičan test. Naime, u jednom odeljku “Computing Machinery and Intelligence“ Turing je naveo primer pametnog kompjutera budućnosti, a kroz dijalog:
Q: Please write me a sonnet on the subject of the Forth Bridge.
A: Count me out on this one. I never could write poetry.
Q: Add 34957 to 70764.
A: (Pause about 30 seconds and then give as answer) 105621.
Q: Do you play chess?
A: Yes.
Q: I have K at my K1, and no other pieces. You have only K at K6 and R at R1. It is your move. What do you play?
A: (After a pause of 15 seconds) R-R8 mate.
U navedenom dijalogu se ne nalazi samo primer futurističkog razgovora, već i jedna matematička greška, budući da je pravi zbir brojeva iz primera 105721, a ne 105621. Teško da je Turing grešku ostavio slučajno, pa se pretpostavlja da je služila kao trik da zavara sudiju. Tome u prilog idu i redovi u kojima je napisao da bi mašine mogle „namerno da se programiraju da prave greške, a kako bi više izgledale kao ljudska bića“.
Još uvek se raspravlja o tome da li je neka mašina do sada zaista prošla Turingov test, te dok to još uvek nije utvrđeno, jasno je da se sve više kompanija okreće mašinama koje prave sitne greške, te tako izgledaju više ljudski, a poput Google Duplex-a koji simulira glasove koja ljudska bića ispuštaju kada izgledaju kao da o nečemu razmišljaju. To upravo ide u prilog i onome što je Turing suptilno predlagao – da inteligencija nije supstanca koja može da se programira u mašinu, već kvalitete konstruisan iz društvenih interakcija.
Izvor: IEEE Spectrum
