Oprema za treći svet

Da li proizvođači elektronske opreme pre isporuke odvajaju na jednu stranu proizvode za bogato tržište Zapada, a na drugu robu „za ostale“, u koje i mi spadamo? Mnogi će u nedostatku dokaza to proglasiti za urbanu legendu, a ja ću, bez namere da sugerišem zaključak, izneti svoj primer…

Hardver vremenom zastareva, pa ga na svakih nekoliko godina treba obnoviti. Pošto je u našoj kući i to stiglo na red, sa sinovima sam razgovarao o unapređenju njihove kompjuterske opreme. Jedan se bavi 3D modelovanjem i animacijom, a drugi uči front‑end i back‑end programiranje, pa im trebaju „jake mašine“. Govorili smo o desktop kompjuterima, jer smo manje‑više saglasni u tome da je u njihovim oblastima interesovanja ozbiljan rad moguć samo sa hardverom na kome se ne štedi na prostoru. Ovaj stav je za diskusiju, ali ćemo tu temu ostaviti za neku drugu priliku, a ovoga puta će biti reči samo o naizgled banalnim problemima nabavke opreme.

Lista za kupovinu

Krenuli smo po obrnutom starosnom redosledu, pa je u prvoj turi trebalo da mlađi sin dobije novi hardver na kome će raditi svoje 3D modele i animacije. Predložio sam da iskoristim jedno od svojih čestih putovanja u USA i da komponente kupim tamo, jer su, posle odluke naše „mudre“ vlade da računare tretira isto kao svu ostalu robu široke potrošnje, kompjuteri na našem kontinentu znatno skuplji nego preko okeana. Stariji sin je imao drugu računicu: on će se opredeliti za domaće tržište jer je, mada su cene ovde nešto više, lakše ostvariti prava koja proističu iz garancije, pa se ta prednost potire.

Meni za rad nije potreban brz hardver, ali sam morao da kupim novi laptop, jer sa deset godina starim više nije moglo da se radi. Nerado sam ga kupio u Srbiji, ali mi nije bilo druge – pre polaska na put trebalo je instalirati puno programa i postaviti projekte koji će mi biti potrebni u Americi.

Kad mi je laptop stigao, doživeo sam neugodno iznenađenje. Kutija nije bila originalno zapakovana, a odmah mi je bilo jasno da je na njemu neko već radio. I ne samo da je radio, nego mi se učinilo da je jeo burek na TFT ekranu i tastaturi, toliko su bili zamašćeni i prljavi. Osim toga, oznake na pakovanju i na poleđini laptopa se nisu slagali što, istini za volju, može da bude i moje nepoznavanje načina obeležavanja proizvoda. U svakom slučaju, posle nekoliko telefonskih urgencija i dva odlaska do kancelarije prodavca, dobio sam originalno zapakovan laptop. Ostale su samo instalacije operativnog sistema i programa, za šta sam potražio pomoć nekoga ko je u tome mnogo iskusniji od mene. Bio je to Voja Gašić, koji je to uradio bez greške, u poslednjim danima pred polazak na put.

Kupovina tamo…

Nisam ljubitelj kupovine preko Interneta, jer pripadam „staroj školi“, koja voli da pažljivo pogleda i opipa robu pre kupovine. U Americi to, nažalost, ne funkcioniše na taj način. Robu naručiš danas, a vidiš je tek sutra, kad ti stigne i kad si je već platio. Srećom, zakon veoma dobro štiti prava kupaca, pa se sve reklamacije brzo i lako prihvataju. Moguće je bez objašnjenja vratiti robu i dobiti novac nazad, prosto zato što vam se uređaj ne sviđa ili što ste se predomislili. Ovako dobra zaštita kupca ima svoje praktične posledice: u interesu prodavca je da mušterija bude maksimalno zadovoljna, pa čini sve da do tog povraćaja ne dođe.

Moj položaj je bio za klasu nepovoljniji, jer nisam bio u mogućnosti da proverim ispravnost komponenata koje sam kupio. Čak i da sam to hteo, ne bih imao sve što mi je potrebno za instalaciju, jer desktop kućište i monitor nije lako nositi kad se putuje avionom, pa sam taj deo kupovine ostavio za posle povratka kući. Spakovao sam Core i7 procesor s 6 jezgara, brzu grafičku karticu, matičnu ploču, 32 GB memorije, veliki hladnjak i SSD, a onda zaboravio na sve to jer me je čekalo puno posla.

Nekoliko dana pred glavnu prezentaciju projekta, moj novi laptop je počeo da pokazuje ćudi koje me nisu baš obradovale. Odbijao je da otvara programe, ili je jednostavno prekidao rad programa uz primedbu Windows‑a da ne može da pronađe neki od DLL fajlova. Ovaj fajl nikada nije bio isti, a ručna provera je uvek pokazivala da je on zapravo na svom mestu. Rad je bio neugodan jer sam morao da pravim česte backup‑e, ali je nekako ipak išlo… barem do dana kad je trebalo prezentovati dotadašnji rad „važnim momcima“, koji odlučuju o strogo poslovnim pitanjima, dakle o finansiranju projekta.

Petnaest minuta pre zakazanog termina za sastanak laptop je potpuno otkazao. Operativni sistem (koji nije piratski nego legalan) počeo je da pravi preduge pauze u radu, a programi (takođe legalni ili besplatni, bez piratskih kopija) nisu hteli da se otvore. Trebalo je da demonstriram svoj kontroler, dakle na prvi pogled mi laptop nije ni bio neophodan, ali bez njega nisam mogao da programiram aktuelnu verziju firmvera na tom kontroleru, a postojeća verzija je bila samo za test nekih periferala, što je bilo neupotrebljivo za demonstraciju.

Zbog svega toga sam debelo zakasnio na sastanak, što je u poslovnom svetu na Zapadu nezamislivo, a umesto prezentacije sam mahao rukama po vazduhu i na lošem engleskom jeziku opisivao kako bi moj kontroler lepo radio kad bi mi laptop dozvolio da ga programiram.

Začudo, i pored najtrapavije moguće demonstracije, projekat je veoma dobro prošao i dobio sam sva očekivana odobrenja, pa sam, uz gorak ukus u ustima, nastavio rad…

I kupovina ovde

Šta se dogodilo sa laptopom? Pod sumnjom je bio moj pokušaj da instaliram svoju verziju „srpske tastature“, sa različitim rasporedom YU znakova od standardnog. Nikada mi neće biti jasno zašto ne postoji verzija rasporeda tastera koja ima karaktere sa dijakriticima (ČĆĐŠŽ) a da su svi znaci interpunkcije na istom mestu kao na engleskoj tastaturi. Ovaj raspored sam uvek morao sam da pravim, što sam i ovoga puta uradio. Nisam imao razloga da sumnjam u svoj rad, ali ni da okrivim bilo koji drugi softver, jer su doslovno svi bili legalni i bez greške instalirani.

Što se reinstalacije tiče, ovoga puta sam rešio da se poslužim još jačim oružjem: Dejan Ristanović je prihvatio moju molbu da mi instalira sve što je potrebno. Sigurno je sigurno. Ali, hajde da skratim priču: posle nekoliko dana, sve se ponovilo, po istom scenariju, mada nisam ni pokušao da instaliram svoju verziju tastature.

Nikada nisam sa sigurnošću saznao šta je bio razlog za sve to. Pod sumnjom su bili BIOS i hard‑disk, a prvi od ta dva faktora sam eliminisao kad sam se uverio da na Netu niko nije imao primedbu na tu verziju BIOS‑a. O reklamaciji kod našeg prodavca nisam ni razmišljao, jer ne mogu ni da zamislim sve muke kroz koje bih morao da prođem da bih dokazao kvar kome je potrebno nekoliko dana da se uopšte pokaže, a kamo li precizno dijagnostikuje.

Ugradio sam novi hard disk (ovoga puta SSD) koji sam ranije kupio u USA, i ponovo zamolio Dejana da mi pomogne u instalacijama, jer sam tako bio najsigurniji. Ovoga puta, uz malo strepnje i puno rezerve u izvođenju zaključka, moglo bi se reći da je sve u redu. Već više od mesec dana moj laptop radi kako treba.

Puštanje u pogon

Sa komponentama kupljenim u USA nije bilo nikakvih problema. Ovde sam kupio kućište i 27‑inčni monitor i sistem je odmah proradio. Moj strah vezan za neisprobane komponente i predaleku reklamaciju pokazale su se kao neosnovane. S monitorom, nažalost, stvar nije išla tako glatko. Dobro je radio, ali je imao jedan „mrtav“ piksel, koji je uvek bio jarko crven. Piksel manje‑više, reći ćete, ali ovaj je bio tačno na sredini i jako je smetao, naročito kada je podloga bila tamna. Nekada se podrazumevalo da TFT monitor mora da ima nekoliko mrtvih piksela, ali je to vreme davno prošlo. Sada je i jedan piksel dovoljan razlog za reklamaciju.

Trebalo mi je nekoliko telefonskih razgovora i još tri nošenja monitora u prodavnicu da bih ga zamenio. Prodavci su bili ljubazni, ali su prvi put samo konstatovali neispravnost, poručili novi monitor iz magacina i rekli da dođem sutra. Kada sam došao, sačakala me je vest da istih monitora više nema, i da mogu da sačekam da stigne ili da uzmem neki drugi tip. Opredelio sam se za ovo drugo, ali je trebalo da dođem još jednom, kad monitor stigne iz magacina. Došao sam i treći put i od tada je sve u redu.

Uzgred sam kupio još jedan 27‑inčni monitor za sebe, kao drugi ekran, jer su mi za rad bila potrebna dva. Kod uvoznika sam ga poručio krajem prošle godine i čekao dva meseca da stigne, jer sam hteo da bude potpuno isti kao onaj koji već imam. Kada je konačno stigao i kad sam ga stavio pored prvog, bio sam prilično razočaran. Slika na njemu je bila znatno svetlija, naročito kad se gleda s desne strane. Naprosto nije imao ispravnu crnu boju, nego plavu umesto nje. Nikakva podešavanja nisu pomogla. Zvao sam uvoznika i on mi je ljubazno rekao da razume moje nezadovoljstvo, ali je tražio da fotografišem oba monitora zajedno, kako bi to poslao globalnom distributeru za Evropu. Onda je tražio da odnesem monitor u servis, da bi se kvar stručno konstatovao.

Meni je, inače, odmah bilo jasan razlog ovakvog rada monitora. TFT kolor ekran radi tako što ima tri osnovna sloja: zadnji sloj je izvor belog svetla, što su nekada bile neonske cevi, a u novije vreme bele svetleće diode. Ispred izvora se nalazi staklena ploča sa „svetlosnim prekidačima“, malim površinama koji sa dva polarizatora, tečnim kristalom i providnim TFT (Thin Film Transistor, tankoslojni tranzistor) rotira polarizacionu ravan u tečnom kristalu, čime se svaki piksel može načiniti providnim, neprovidnim ili delimično providnim. Ovih svetlosnih prekidača ima tri puta više nego piksela, jer je za svaku tačku potrebno doziranje crvene, zelene i plave boje. U trećem sloju, ispred svega toga, postoji filter sa crvenim, zelenim i plavim površinama koje, uz TFT matricu, mogu da načine kompletan spektar boja za svaki piksel ponaosob.

To je gruba teorija, ali je i iz nje jasno da RGB filter mora da bude savršeno dobro pozicioniran u odnosu na TFT matricu, jer će, u protivnom, imati različite osobine kad se gleda iz različitih uglova. Jasno je da je na mom monitoru RGB filter pomeren za neki delić milimetra ulevo, pa kad se gleda zdesna, slika je beznadežno loša. Gledano sleva, ona je još bolje poklopljena i izgleda dobro.

Vraćam se na komunikaciju sa uvoznikom i servisom. Uvoznik je uvažio reklamaciju i poručio novi monitor. Iz nekog razloga, poluispravni monitor je morao da stoji u servisu pa nisam mogao da ga koristim, ali mi je uvoznik lično doneo kući zamenski monitor, manji od poručenog, tek da pokaže dobru volju i ljubaznost. Posle još dva meseca čekanja, stiže novi monitor koji, pogađate, ima istu grešku kao prvi! Pruženo mi je nekoliko (polu)izbora da se problem reši i ja sam, bez trunke strpljenja, prihvartio poluispravni monitor, koji je prvi stigao. Sad radim sa dva lepa 27‑inčna monitora, od kojih levi ima savršenu sliku, a desni… pa dobro, ni ona nije loša, naročito kad se gleda s leve strane.

Šta zaključiti?

Posle svega neću navesti zaključak, ali ću nabrojati činjenice: sve što sam kupio u inostranstvu, radi bez i najmanje greške, a sve što sam kupio ovde, bilo je dobro samo za zagorčanje života. Istina je da su se naši prodavci uglavnom trudili, ali ostaje osnovana sumnja da su neispravnosti bile puka slučajnost. Ovo naročito važi za probleme sa monitorima, jer su oba kvara bila jasno vidljiva još u toku proizvodnje i redovna kontrola proizvoda je svakako morala da ih detektuje.

Jedino pitanje koje preostaje jeste šta je proizvođač uradio sa proizvodima koji očigledno ne pripadaju kategoriji koja je u skladu sa cenom po kojoj se prodaju. Jedino pitanje na koje ne mogu da odgovorim jeste da li naši uvoznici kupuju na veliko robu koja se tretira kao škart (uz cene koje su u skladu s takvom deklaracijom) ili su i oni beznadežno hendikepirani zbog naziva države iz koje kupuju.

Sećate li se kada sam rekao da se stariji sin opredelio da komponente za svoj kompjuter kupi u Srbiji? E pa, posle svega, i on se predomislio.

A ja sam u nabrajanju svojih iskustava načinio jednu nepravdu, koju moram da ispravim. Rekao sam da je sve kupljeno na Zapadu bilo ispravno, a sve kupljeno ovde neispravno. Propustio sam nešto: kućište za desktop PC je, mada kupljeno u Srbiji, bilo potpuno ispravno. Čak je imalo sve četiri noge! Triput sam brojao.

(Objavljeno u PC#243)