PC Press: Čedo moje, Avatar

Po­vod za tekst bi mo­gao da bu­de nečuve­ni us­peh naj­no­vi­jeg 3D SF čuda, ali i ne­sva­ki­da­šnji su­sret i ret­ka pri­li­ka ko­ja se uka­za­la auto­ru – da priču o Ava­ta­ru čuje od Džej­msa Ka­me­ro­na lično… — Mladen Mijatović

Ako do sa­da nis­te po­gle­da­li ovu SF fan­ta­zi­ju ko­ja ža­ri i pa­li svet­skim bi­os­ko­pi­ma, on­da to učini­te pod hi­tno. I oba­ve­zno idite baš u bi­os­kop, i to dos­ta ra­ni­je. Auto­ru ovih re­do­va se do­go­di­lo da ga bla­gaj­ni­ca tu­žno po­gle­da što je na­iv­no do­šao da ku­pi kar­tu sa­mo dva sa­ta pre počet­ka pred­sta­ve, pa je prvi put mo­rao da gle­da „običnu“ 2D ver­zi­ju. Da, prvi put.

Do­bro, činje­ni­ca je da već na po­la fil­ma mo­že­te da po­go­di­te ka­ko će se ra­dnja ra­zvi­ja­ti do kra­ja, da su se mno­gi ja­vi­li sa tvrdnja­ma da je scenario fil­ma is­ko­pi­ra­n, o­dne­kud, u­ključujući i je­dnog na­šeg SF pis­ca ko­ji tvrdi da je to nje­go­va priča, kri­tičari su uda­ri­li u kri­ti­ku o „eko­lo­škom fil­mu“, čak su i ne­ke hrišćan­ske ver­ske za­je­dni­ce osu­di­le (!) film ko­ji, na­vo­dno, ve­liča pa­gan­ske običaje kroz ani­mi­zam i obo­ža­va­nje pri­ro­de. Ipak, priča je pri­lično do­bra, vi­zuel­ni efek­ti su pros­to fan­tas­tični, a 3D te­hno­lo­gi­ja da­je pot­pu­no nes­tva­ran do­živ­lji­vaj, ta­ko da stvar na­pros­to mo­ra­te lično is­pro­ba­ti.

Avatar je za­ra­dio vi­še nov­ca od ije­dnog fil­ma u is­to­ri­ji, a Džej­msa Ka­me­ro­na su pro­zva­li „ma­ši­nom za prav­lje­nje pa­ra“, što i ni­je da­le­ko od is­ti­ne, ka­da se u­zme u ob­zir sa ko­jim os­tva­re­nji­ma se sve po­ve­zu­je ovaj ka­nad­ski re­ži­ser i sce­na­ris­ta: počev od „O­smog pu­tni­ka“, „Am­bi­sa“ i „Ter­mi­na­to­ra“, pa sve do re­kor­dnog „Ti­ta­ni­ka“ i sa­da Avatar‑a – sve sa­mi blok­bas­te­ri.

Od priče do filma

Pri­li­ka za dru­že­nje sa Džej­msom Ka­me­ro­nom is­krsla je u Los Anđele­su, na ovo­go­di­šnjoj kon­fe­ren­ci­ji o SolidWorks‑u, so­ftve­ru za 3D CAD. Pro­slav­lje­ni re­ži­ser bio je spe­ci­jal­ni gost ko­ji je go­vo­rio o o­dno­su čove­ka i te­hno­lo­gi­je i pro­do­ru 3D sli­ka u na­še sva­ko­dnev­ne ži­vo­te. Na­kon kon­fe­ren­ci­je za štam­pu na ko­joj je mno­go no­vi­nar­skih pi­ta­nja pos­tav­lje­no u­pra­vo o nje­go­vom naj­no­vi­jem fil­mu, gos­po­din Ka­me­ron nas je vrlo pri­ja­tno i­zne­na­dio ti­me što je os­tao da se dru­ži još ma­lo sa na­ma u ne­oba­ve­znom ćas­ka­nju o sve­mu i svačemu.

Pre­ma nje­go­vim rečima, priča o Avatar‑u bi­la je sprem­na još pre 12 go­di­na, ali ka­da je po­ku­šao da kre­ne u pro­duk­ci­ju fil­ma, lju­di ko­ji se ba­ve spe­ci­jal­nim efek­ti­ma su mu krat­ko i ja­sno re­kli da je lud. Sa­mo spe­ci­jal­ni efek­ti bi u to vre­me ko­šta­li bli­zu po­la mi­li­jar­de do­la­ra, pa ni­ko ni­je že­leo da se upu­šta u fi­nan­si­ra­nje ta­kve avan­tu­re. Ide­ja je pres­pa­va­la čita­vu de­ce­ni­ju, a tre­nu­tak ka­da je po­mi­slio da je te­hno­lo­gi­ja do­volj­no sa­zre­la za ono što že­li nas­tu­pio je ka­da je vi­deo Go­lu­ma u „Gos­po­da­ru prste­no­va“.

Re­zul­tat je de­lo u ko­me je sva­ki po­je­di­načni frejm kom­pju­ter­ske gra­fi­ke za­hte­vao u pro­se­ku 74 sa­ta ra­da, a vi­še od po­la fil­ma je čist CGI! U­kla­pa­nje stvar­nog i i­zmi­šlje­nog sve­ta je i­zve­de­no sav­rše­no, ta­ko da je vrlo te­ško do­kučiti gde pres­ta­je je­dno i počinje dru­go: po­ku­šaj­te da ovo ra­zgra­ničite u sce­ni u ko­joj glav­ni ju­nak prvi put stu­pa na tlo Pan­do­re. Ve­ro­va­li ili ne, stvar­ni su sa­mo si­la­zna ram­pa, glu­mac i nje­go­va in­va­lid­ska ko­li­ca – sve os­ta­lo je kom­pju­ter­ski do­crta­no. Čak su i ne­ke obične stva­ri, po­put mas­ki za di­sa­nje ko­je no­se svi voj­ni­ci, urađene kao CGI – po­ka­za­lo se da od­sjaj sa sta­kla mas­ke re­me­ti rad sa spe­ci­jal­nim efek­ti­ma, pa su to­kom sni­ma­nja ko­rišćene mas­ke bez vi­zi­ra, ko­ji je tek ka­sni­je do­crtan.

Ovo NI­JE ani­mi­ra­ni film

Uver­lji­ve ka­ra­kon­džu­le i bića iz ma­šte odav­no su pri­su­tni u fil­mo­vi­ma, ali „ve­štačkim lju­di­ma“ obično mo­že­te sa­mo na­krat­ko da vi­di­te li­ca. Final Fantasy je de­lo­vao kao pra­vi i­gra­ni film sve do tre­nut­ka ka­da voj­ni­ci prvi put ne pos­ki­da­ju ka­ci­ge i po­ka­žu li­ca. Ra­zlog je u to­me što je mi­mi­ka ljud­skog li­ca i dalje ne­dos­ti­žna za kom­pju­ter­sku gra­fi­ku i što crta­ni ju­nak ipak de­lu­je ne­pri­ro­dno. S dru­ge stra­ne, pri­pa­dni­ci na­ro­da Na’vi i ljud­ski Ava­ta­ri ima­ju li­ca sa obi­ljem emo­ci­ja ko­ja de­lu­ju vrlo uver­lji­vo. I ne sa­mo to, li­ca ovih i­zmi­šlje­nih li­ko­va pod­sećaju na glum­ce ko­ji ih tu­mače, čak iako se sam glu­mac uop­šte ne po­jav­lju­je u fil­mu.

Glum­ci su bi­li obučeni u crna ode­la sa mar­ke­rima, čiji je po­lo­žaj u 3D pros­to­ru pra­tilo pre­gršt ka­me­ra ras­po­ređenih po stu­di­ju. Čak su no­si­li i re­po­ve, špi­cas­te uši i pe­ri­ke sa du­gom ko­som, čije su po­kre­te pra­ti­le ove ka­me­re da bi re­alis­tično od­sli­ka­le po­kre­te de­ta­lja na ka­sni­je ge­ne­ri­sa­nom kom­pju­ter­skom snim­ku. Naj­va­žni­ji de­talj je ipak ve­zan za li­ce pro­ta­ga­nis­ta, i to u bu­kval­nom smi­slu. Mi­ni­ja­tur­na ka­me­ra je pos­tav­lje­na is­pred li­ca, na kon­zo­lu na­lik na ru­ku ko­ja no­si mi­kro­fon na slu­ša­li­ca­ma, dok je li­ce glum­ca na ka­rak­te­ris­tičnim tačka­ma bi­lo po­kri­ve­no mar­ke­ri­ma čiji po­lo­žaj je be­le­žio računar. Ova­ko je po prvi put o­drađen motion capture li­ca.

Kao što su to tvor­ci fil­ma vi­še pu­ta na­gla­si­li, iako je pre­pun kom­pju­ter­ski ge­ne­ri­sa­nih sce­na, Avatar ni­je ani­mi­ra­ni film. Glum­ci ni­su da­va­li sa­mo glas, ni­su an­ga­žo­va­ni kas­ka­de­ri i gim­nas­tičari na o­sno­vu čijih po­kre­ta te­la bi bio urađen motion capture za 3D mo­de­le. Glav­ni glu­mac je mo­rao da o­trpi voj­nu obu­ku, pi­lo­ti fu­tu­ris­tičkih le­te­li­ca su po­hađali obu­ku za pi­lo­te he­li­kop­te­ra, oni ko­ji su glu­mi­li na­rod Na’vi su tre­ni­ra­li stre­ličar­stvo, ja­ha­nje i ve­žba­li i­zmi­šlje­ni je­zik van­ze­ma­lja­ca. Džejms Ka­me­ron je čak o­dveo ce­lu eki­pu u džun­glu, tek to­li­ko da ose­te ka­ko to i­zgle­da, da bi što bo­lje dočara­li šu­me Pan­do­re.

Tvor­ci fil­ma ovo na­zi­va­ju captured performance – glum­ci su glu­mi­li, trčali, pa­da­li, ba­ra­ta­li oru­žjem, pa čak i ja­ha­li ko­nje na sce­ni, a pre­ko tih sni­ma­ka je za­tim „pre­le­pljen“ kom­pju­ter­ski ge­ne­ri­san sloj ko­ji je za­me­nio kla­sičan kos­tim i šmin­ku. In­te­re­san­tno, ali sva­ki Ava­tar u ovom fil­mu je za­is­ta pra­vi prav­ca­ti ava­tar – Ava­tar glum­ca ko­ji mu je uda­hnuo ži­vot.

Kroz oku­lar ko­ji ne pos­toji

Pri­li­kom sni­ma­nja ko­rišćena je no­va te­hno­lo­gi­ja ko­ja je pra­ti­la po­kret ka­me­re, kom­bi­nu­jući ga s po­kre­ti­ma pro­ta­go­nis­ta i pre­dme­ta unu­tar sce­ne u re­al­nom vre­me­nu, stav­lja­jući ka­me­ru u per­spek­ti­vu vir­tu­el­nog sve­ta. Ova tzv. vir­tu­el­na ka­me­ra ne­ma oku­lar, već na kom­pju­ter­skom e­kra­nu da­je sli­ku ko­ja di­rek­tno in­kor­po­ri­ra vir­tu­el­ni svet, ta­ko da sni­ma­telj mo­že da je u­sme­ri na glum­ce u stu­di­ju. Ali, ka­da po­gle­da na e­kran, umes­to glu­ma­ca vi­deće nji­ho­ve pla­ve ava­ta­re! Ovo je ve­oma značaj­no, jer prvi put fil­mska eki­pa ne mo­ra da za­mi­šlja ne­pos­to­jeće stva­ri, već je do­volj­no da ba­ce po­gled na e­kran i vi­de ka­ko sve to tre­ba da i­zgle­da, čime se vrlo us­pe­šno bri­še gra­ni­ca i­zmeđu stvar­nog i ima­gi­nar­nog.

Za Avatar je ra­zvi­je­na i tzv. 3D fusion ka­me­ra, pot­pu­no nov sis­tem za si­mul­ta­no sni­ma­nje u 2D i 3D, ko­ji je, za ra­zli­ku od prvih 3D ka­me­ra ko­je su te­ži­le i po 150 kg, do­volj­no ma­li i lak da se mo­že no­si­ti u ru­ci, vući po ši­na­ma, mon­ti­ra­ti na kran ili bi­lo šta dru­go što se inače ra­di sa običnim ka­me­ra­ma. Ovaj sis­tem za sni­ma­nje je ta­kođe in­kor­po­ri­ran u sis­tem vir­tu­el­ne ka­me­re, ta­ko da pru­ža in­te­rak­ci­ju sa CGI sve­tom u re­al­nom vre­me­nu.

Sve ovo je omo­gućilo još je­dnu ino­va­ci­ju – mon­ta­ža je rađena na li­cu mes­ta, na si­ro­vim snim­ci­ma. Mon­ta­že­ri su ra­di­li na ni­zu sin­hro­ni­zo­va­nih sni­ma­ka snim­lje­nih iz ra­zličitih u­glo­va, pa je tek na ta­ko mon­ti­ran ma­te­ri­jal pri­me­nji­va­na du­ga i mu­ko­trpna CGI o­bra­da.

Re­ci­kli­ra­na ma­šta?

Ako vas za­ni­ma­ju od­go­vo­ri na čes­ta pi­ta­nja, po­put onog šta za­pra­vo znači reč avatar ili ko­li­ko je pa­ra film za­ra­dio – po­tra­ži­te ih po In­ter­ne­tu, nećemo ov­de da pre­pi­su­je­mo. Umes­to to­ga, da po­me­ne­mo ne­ki de­talj ko­ji ni­je op­šte­po­znat.

Mo­žda maj­sto­ri ne vo­le da ot­kri­va­ju i­zvo­re svo­je in­spi­ra­ci­je, a mo­žda od­go­vor za­vi­si i od to­ga u ko­ju ži­cu uda­ri­te. Na pi­ta­nje je­dnog no­vi­na­ra o ve­zi Avatar‑a sa i­zve­snim pla­vim bo­žan­stvi­ma iz in­dij­skih mi­to­va, re­ži­ser je iza­zvao bu­ru sme­ha od­go­vo­rom: „Ma, ne! Je­dnog ju­tra maj­ka mi je is­pričala ka­ko je sa­nja­la pla­vu že­nu od tri me­tra. A ja sam ka­zao: ‘Ne­ma pro­ble­ma, ma­ma, na­pra­viću ja je­dnog da­na film o to­me!’“

Bu­dući da je vaš no­vi­nar veliki lju­bi­telj opu­sa Ha­jao Mi­ja­za­ki­ja, ni­je mo­gao a da ne pri­me­ti da džun­gle Pan­do­re mno­go pod­sećaju na No­ši­ku iz Do­li­ne ve­tro­va a i ra­dnja ima pu­no do­dir­nih tačaka. Začudo, od­go­vor je bio po­tvrdan. Šta­vi­še, na po­mi­nja­nje ovog ja­pan­skog auto­ra crta­nih fil­mo­va, tvo­rac Avatar‑a je re­kao da su ne­ke ide­je po­te­kle baš iz nje­go­vih de­la i do­dao: „Se­ti­te se prin­ce­ze Mo­no­no­ke ko­ja ja­še vu­ka – e, to je bi­la pra­va in­spi­ra­ci­ja za onu sce­nu u ko­joj Nej­ti­ri ju­ri­ša u bit­ku, ja­šući na zve­ri!“

PC Press