Sa Mićkom Ljubičićem na I(aj)T(i) – AI vs. Prirodna glupost političke scene Srbije

Da dobar humor ne izlazi iz mode garantuju lik i delo Mićka Ljubičića koji svojim neprevaziđenim imitacijama i moćnim improvizacijama uspeva da zavede i nasmeje i one najtvrđeg srca. Kao svestran umetnik bavio se pisanjem, muzikom, scenskim radom, kao i marketingom. Njegov intenzivan angažman u proteklim decenijama, često protkan političkom satirom, pamtimo još od vremena legendarnog Indeksovog radio pozorišta, pa sve do danas, kada ga gledamo u emisiji PLjiŽ, gde zajedno sa Vojom Žanetićem i Dražom Petrovićem komentariše aktuelne događaje. Za pcpress.rs komentariše “vremenske prilike” u Srbiji koje nas svakodnevno bombarduju putem društvenih mreža.

Ispričaj nam kratku priču za dobro jutro?

Ako se složimo da je jutro dobro – nema kraće priče, a da je sa srećnim krajem.

Počela je nova sezona PLjiŽa. Kakvu atmosferu nam donosi početak miholjskog oktobra?

Vremenska prognoza: „Ovaj oktobar odlikovaće se danima sa puno sunca, a s obzirom na to šta je sve poskupelo, od goriva do komunalija, preko potrošačke korpe, pa do udžbenika, građani Srbije će više nego ikad iznositi svoje pare na sunce! Što se tiče padavina, samo će standard nastaviti da pada, što je standardno za bilo koje doba godine.“

Igraš epizodnu ulogu u „Netfliksovom“ američkom naučnofantastičnom horor trileru „Tau“. Kako je došlo do saradnje?

Ljudi iz Pajper kastinga imaju moje podatke i nekoliko videa od ranije, pa me zovu par puta godišnje, kad je nešto vremenski i lokacijski nezahtevno, jer znaju da nemam vremena da putujem van Beograda na snimanja. Bilo je još nekih sličnih, ali većih epizodnih uloga prethodnih godina u nekim stranim serijama, ali nijedna od njih nije bila Netflixova, pa se o tome malo zna. U jednoj sam glumio ozbiljnu epizodu na italijanskom, pa sam imao i coach-a za jezik, ali smatram to više nekim zanimljivim iskustvom rada sa strancima, nego nečim vrednim velike priče. Uostalom, dosta naših glumaca ima slične epizode u tim stranim produkcijama, ali to mnogo ne spominju, verovatno zato što nisu dovoljno velike uloge da bi se njima hvalili, ali nisu ni za odbijanje, jer su mahom jednodnevni poslovi. Nikad se ne zna kad ćete baš vi, takvi kakvi ste, zapeti za oko nekom zanimljivom reditelju.

Aktivan si na društvenim mrežama. Gde se ljutiš, a gde političke vode mutiš?

Aktivan jesam, ali ne previše. Imam šta da radim u životu i van društvenih mreža, a one prosto proždiru vreme. Međutim, posao javne ličnosti često traži da budem i tamo, tim pre što se desilo da mi je svojevremeno ukraden identitet na Fejsbuku, a kasnije i na Tviteru, pa sam taj problem morao da rešavam lično. Danas ih koristim kao mesta za objave i najave onoga što radim, a uzgred izbacim i neki svoj stav o bilo čemu. Uglavnom, mreže više služe meni, nego ja njima, što je valjda i poenta.

Performansa na telefonu koja ti se uvukla pod kožu?

Emisija „Pozovi M…ili će on tebe“ ima mnogo meni omiljenih epizoda, a ovo pitanje me podsetilo na to. Čini mi se da je najneobičniji, pa samim tim i najupečatljiviji bio lik s čijeg telefona me je neko pozvao, ali ne on, pa kad sam ja njemu kasnije uzvratio poziv, ceo razgovor se pretvorio u njegovo „ništa od toga što vi imate meni ne treba“, a nije da mu nisam ponudio i nebo i zemlju. U zemlji u kojoj mnogima mnogo toga nedostaje, njemu nije potrebno ama baš ništa što već nema. I sve to odbija nekim mirnim, zagrobnim glasom, kao da mi se javio Drakula lično. Bilo je i nekoliko fantastičnih razgovora koji nisu mogli da idu u etar, jer su sagovornici suviše detalja otkrili o sebi, a to sam hteo i morao da izbegnem po cenu da ne bude emitovano.

Da li su nas moderne tehnologije zarobile i ima li dna ovom ambisu?

Sve moderne tehnologije, ako se dovoljno zapate, imaju tendenciju da „zarobe“, samo je pitanje da li to „ropstvo“ donosi više koristi nego štete. Mene brine što je danas sve više toga virtuelno, skoro sve je u nekom Cloud-u, pa ako dođe do neke sunčane električne oluje, a doći će kad-tad, možda na duži period ostanemo bez svega što nam omogućava da normalno živimo i funkcionišemo. Naravno, tu je i pitanje singularnosti, jer možda i nije tako daleko trenutak kad će super inteligentne mašine same početi da prave još superiornije i inteligentnije mašine, a da taj proces čovek neće više biti u stanju da kontroliše.

Da postoji mogućnost da se provozaš vremeplovom, u koje vreme bi se vratio i šta bi promenio?

Nisam odavno o tome razmišljao, ali bih bio oprezan. Mogao bih svojim trapavim povratkom u prošlost da upropastim sopstveno rođenje, a glupo je da me sad odjednom nema, zar ne? Radije bih zavirio u budućnost, jer na nju još uvek možemo konstruktivno da utičemo, čak i bez vremeplova. Samo ne znam da li kritična masa onih s pravom glasa to shvata.

Veštačka inteligencija vs. Politička scena Srbije?

Ako Veštačkoj inteligenciji suprotstavimo nešto što je izvorno naše, onda bi to mogla biti Prirodna glupost, bar kad se radi o Političkoj sceni Srbije. To je nešto što se ne može ni lako ni brzo promeniti, jer kao što će mašine rađati sve inteligentnije mašine, tako će i tupadžije rađati sve gore tupadžije. Ako imate bilo kakvu dilemu o tome, pronađite negde i pogledajte film Idiocracy. Veoma je poučan, a pošto ima duboku i jasnu poruku, nisu dozvolili da se previše širi svetom i da se mnogo zna o njemu.