Slavimo 300: Naš 300. broj!
Stigosmo do broja 300. Dvadeset sedam godina, 40.798 objavljenih strana, oko 133 MB čistog teksta plus ko zna koliko terabajta informacija na CD-ovima, DVD-ovima i na Internetu… Ako ste kupili sve prethodne brojeve, platili ste 61,878 dinara ili (preračunato prema tekućim kursevima) oko 800 evra. Da, vreme je da proslavimo rođendan podsećajući se na zanimljive stvari koje su se dešavale u prethodne tri decenije. Ili možda četiri?
Prva decenija: Nešto zanimljivo
Iako je prvi broj časopisa PC izašao 4. aprila 1995. godine, naša priča počinje znatno ranije, krajem decembra 1983. godine kada su objavljeni „Računari u vašoj kući“, prva publikacija o personalnim računarima u bivšoj Jugoslaviji. Možda pomalo i zahvaljujući toj publikaciji, stvari su iznenada počele da se dešavaju. Odjednom su „svi“ znali da su računari nešto važno, da je njihovo poznavanje „pismenost za XXI vek“, novine su počele da pišu o njima, zvali su nas u TV emisije… A ljudi su požurili da se opismene – uz osnovni, rasprodata su još dva tiraža „Računara“ a računar Galaksija napravilo je između 8000 i 10000 ljudi. Bilo je to nešto što se dešava jednom u životu.
Na takvom uspehu vredi graditi budućnost, pa su već u leto 1984. godine izašli Računari u vašoj kući 2. Za razliku od Računara 1 koje sam u celini napisao (uz blok o računaru Galaksija koji je napisao Voja Antonić), Računari 2 su već ličili na pravi časopis, delo više autora. Posle njih su došli Računari 3, 4, pa se prešlo na dvomesečni, a onda i na mesečni ritam.
Bila je to fascinantna publikacija: iako štampana na najjeftinijem i najgorem papiru, bez ikakvog dizajna (jedino pravilo bilo je da na svaku stranu treba nabiti što više teksta, po mogućnosti dobrog), slagana klasičnim foto-slogom (dakle, listinzi su prekucavani, pa možete misliti šta se dešavalo sa raznim nazubljenim redovima i znacima poput \ i ~), ljudi je nisu propuštali. Čitaoci su, prosto, voleli Računare. I danas dobijam poruke u kojima se ljudi zahvaljuju što smo im pomogli da nađu profesiju, hobi, pa i strast za čitav život.
Objavljeni tekstovi su bili uglavnom izuzetni, blizu vrha onoga što se u svetu radilo u toj oblasti. Teme su, doduše, bile takve da bi se danas svi pitali ko bi o tome pisao, a još više ko bi to čitao. Algoritmi, programiranje, disasembliranje operativnog sistema i bejzika, programi koji najbrže crtaju krug, patch–ovanje hardvera i softvera tako da ispisuje naša slova čćđšž, pa onda patch-ovanje drugih programa koji će tekst sa našim slovima ispravno sortirati (mada, sređujući tabele za ovaj tekst, primetio sam da najnoviji Microsoft Excel 365 baš i ne sortira dobro redove sa našim slovima, dakle neke teme su večite), numerika kroz igru, genetski algoritmi…
Kroz sve te tekstove trudili smo se da objasnimo koliko su računari korisni, ali ruku na srce, oni tada to i nisu bili. Sa kasetofonima za skladištenje programa, malim ekranima sa 32 ili 40 znakova u redu, bez štampača, oni nisu omogućavali da Bog zna šta uradite. Mogli ste da ih programirate (samo, da li na bejziku ili na „mašincu“?), da se igrate na njima i – da ih volite. Pa su ih ljudi programirali, igrali se i voleli ih.
Kako su se kompjuteri razvijali tako se ukazivala mogućnost da se na njima nešto i zaradi, pa se i časopis menjao. Prva velika primena bio je DTP, prelom knjiga u programu Ventura Publisher i štampanje na laserskom štampaču. U časopisu smo se trudili da pomognemo podizanju kvaliteta, pa smo pisali o tipografiji, fontovima, obradi slika… Druga „prava primena“ su bile baze podataka: PC računari su počeli da se koriste i u firmama, za praćenje poslovanje i knjigovodstvo, pa su u prvi plan izbile teme kao što je Clipper programiranje, sortiranje i pretraživanje baza podataka, osmišljavanje korisničkog interfejsa…
Računari su spremno dočekali 1990, kada su propisi liberalizovani, omogućeno osnivanje privatnih preduzeća, i počelo formiranje domaćeg računarskog tržišta. Za novonastale firme bilo je važno da komuniciraju sa kupcima, pa su odjednom Računari bili prepuni oglasa. To im je podiglo renome u okviru uvek mrzovoljne matične kuće BIGZ, pa je odvojeno malo sredstava za redizajn – od aprila 1991. Računari se štampaju na kvalitetnijem papiru, lepše izgledaju, pa je čak i kupljen softver koji je omogućio da se tekstovi direktno unesu u foto-slog, bez prekucavanja. To je smanjilo broj štamparskih grešaka, ali su stranice i dalje prelamane „makazama i lepkom“, tekst je nabijan do besmisla i sve je bilo kao i pre… samo nešto lepše.
Posle neminovnog pada izazvanog krizom i inflacijom 1993. godine, Računari su počeli da se oporavljaju i gala proslavili izdavanje stotog broja. Ali je već neko vreme bilo jasno da u okvirima propale društvene firme BIGZ ne može da se ide dalje – bilo je vreme za sledeći korak.
Prva stotina: Nešto korisno
Prvih dana aprila na kioscima se pojavilo nešto novo i neobično – časopis „PC“. Osmišljavajući ga, Vesna Čarknajev (tada Jeremić), Zoran Životić i ja smo odlučili da se okrenemo profesionalnim primenama PC računara. Istini za volju, profesionalnim korisnicima su tada bile na umu znatno drugačije stvari nego danas: kompjuteri su bili daleko nestandardniji, bilo je potrebno dosta znanja da ih izaberete, konfigurišete i primenite. Interneta nije bilo, pa su računarski časopisi bili najširi prozor u svet, mogućnost da prvi saznate šta novo dolazi, ali i kako se nove generacije softvera koriste.
Potrudili smo se da u PC-ju zaista i primenimo ono o čemu pišemo. Bio je to prvi časopis koji je u potpunosti prelaman na računaru, u programu QuarkXPress, osvetljavan na filmu i štampan u boji… dobro, ne baš sasvim u boji, pola strana je bilo dvobojno, ali spremali smo se za pun kolor koji je došao tri godine kasnije. Išli smo tada ispred svog vremena, i to plaćali tehničkim problemima, recimo kad smo nosili stranice za osvetljavanje na vrh Banovog Brda zapisane na po 35 disketa, pa se tamo ispostavi da je 17. disketa nečitljiva… Ili kada smo prešli na ZIP diskete od 100 MB, pa onda na teži način naučili da se one na Macintosh-u mogu pročitati samo ako nisu pune više od 80%. Behu to lepi i uzbudljivi dani.
Ispostavilo se da smo počeli u veoma zgodnom trenutku, jer je već u avgustu 1995. predstavljen Windows 95, što je bio planetarni događaj koji smo na dobar način iskoristili izdavanjem knjige PC95. Već sledeće godine Srbija se konačno povezala na Internet, pa smo brzo objavili i knjigu, praćenu CD-ROM-om na kome smo, pomoću jednog od prvih Web crawler-a na svetu (Google tada još nije postojao) „zarobili“ najveće Web sajtove, kako bi naši čitaoci mogli da vide šta je „taj Internet“ čak i ako još nisu povezani na njega. Priprema tog CD-a bi mogla da se opiše u jednom trileru, pošto nikad niko u Srbiji nije pokušao da proizvede kompjuterski CD. Imali smo uputstvo iz Tajvanske fabrike kako da ga pripremimo, ali se pokazalo da se „zarobljeni Internet“ sastoji od mnogo malih fajlova, a ni jedan program za snimanje CD-R diskova to nije mogao da podnese. Najzad smo image morali da pravimo na Windows-u 95, a onda da ga malo patch-ujemo pa snimamo koristeći Windows 3.11. Dok diskovi nisu stigli niko nije mogao da zna da li će taj hibrid biti čitljiv. Srećom, bio je.
Kad smo već osvojili proizvodnju CD-ova, koristili smo je i u drugim poduhvatima – naše knjige su često bile praćene CD-ovima, a po prvi put u istoriji domaće računarske štampe i jedan broj časopisa bio je propraćen CD-om, u junu 1997. godine. Reakcije čitalaca bile su toliko povoljne da smo ubrzo objavili i kolekcije besplatnog softvera na CD-ovima, SezamFile Leto 97, SezamFile Leto 98, 3CD4PC i PC Kolekcija 2002.
Znanje o Internetu širili smo i direktno, kroz Internet seminare koji su neka vrsta preteče današnjeg BIZIT-a. Naročito je impresivan bio drugi seminar koji je, pod imenom Internet ’98, održan od 4. do 7. decembra 1997. na Kopaoniku. Svi znamo da ljudi na simpozijume koji se održavaju na ovoj planini uglavnom dolaze da bi se skijali, dok sesije posećuju u jutarnjim i večernjim časovima. Ovde nije bilo tako – tokom čitavog dana velika sala u Konacima je bila puna do poslednjeg mesta, a 400 polaznika je zbilja želelo da sazna kako Internet funkcioniše i kako da ga primene u poslovanju svoje firme.
Već u prvim brojevima iskristalisalo se nešto što će postati „zaštitni znak“ našeg časopisa – veliki uporedni testovi opreme. Za našu malu Redakciju to su bili gigantski poslovi, ali su se rezultati uvek sviđali čitaocima. Kada je trebalo testirati grafičke kartice ili matične ploče stvari su još nekako i bile pod kontrolom, ali kada smo u PC#20 testirali 27 monitora velikih dijagonala – a tada su monitori bili CRT gromade – haos je bio toliki da su koleginica iz marketinga jednog jutra mislile da je neko provalio u Redakciju i sve pokrao.
Naši veliki testovi su često bili i premijera nekih novih tehnologija, posebno test GSM telefona iz PC#30, kao i prvi testovi digitalnih foto-aparata. Bila je to prekretnica: za časopis su nam uvek bile potrebne kvalitetne slike opreme, a klasični slajdovi i njihovo skeniranje predstavljali su veliko usporenje. Imali smo „dan za fotografisanje“ kada je dolazio saradnik sa profi opremom i slikao sve što treba da ide u broj; ako je nešto tada već vraćeno ili nije stiglo, snalazili smo se na neverovatne načine, recimo tako što stavimo grafičku karticu na skener i skeniramo je – nije to loše ispadalo. Zato smo sa velikim entuzijazmom dočekali priliku da opremu slikamo u studiju Kokar, koji je imao digitalna leđa za foto-aparat. Tada je naš grešni kurir nosio svu opremu do Kokara (srećom, nije bilo daleko) i vraćao je nazad, što možda i nije toliko strašno kada se slikaju mobilni telefoni ili matične ploče, ali kada treba tegliti monitore ili laserske štampače…
Oduševljenje je izazvao Olympus C-1400 čijih je 1.3 Mp obezbeđivalo… pa… skoro dovoljno kvalitetne slike. U početku smo ga koristili paralelno klasičnoj tehnologiji, za uređaje koji stignu u poslednji čas, ali je onda došlo bombardovanje 1999. godine pa nije bilo mogućnosti da se oprema nosi na slikanje. Kada smo posle pogledali PC#45, ispalo je da su i digitalne slike sasvim dovoljno dobre, pa smo ubuduće sve slikali digitalno. Ubrzo su stigli i bolji foto-aparati pa je jedan veliki problem trajno rešen.
Jedna od akcija koja je proizvela neočekivano dalekosežne rezultate bio je izbor top 50 domaćih Web strana, objavljen u PC#31. Tada je to bio samo još jedan tekst koji populariše korišćenje Interneta, a prerastao je u „Internet Oskare“ koje dodeljujemo već četvrt veka. U tim prvim krugovima bili smo toliko neskromni da i sebi dodelimo top50 statuu (doduše, tada se nisu delile statue), ali ona nije bila nezaslužena – PC Press je među prvima napravio Web sajt zasnovan na CRM-u koji je omogućavao automatsko dodavanje sadržaja i generisanje stranica (možete pogledati to staro rešenje na pc1.pcpress.rs i pc2.pcpress.rs). Sa te strane smo, dakle, bili avangardni, ali sa druge strane smo pogrešili vezujući sadržaj sajta isključivo za sadržaj časopisa; bila je potrebna decenija da to ispravimo osnivanjem sajta pcpress.info.
Spremno smo dočekali i otvaranje prema svetu tokom 2001. godine. Velike firme došle su u Srbiju, direktno ili preko zastupnika, a to je značilo i da se softverska piraterija mora obuzdati. Pratili smo kampanju legalizacije, informisali čitaoce o modalitetima licenciranja komercijalnog softvera, tražili razne „prečice“ kroz MAPS i MSDN pretplate i sve to krunisali seminarom PLUS 2003, koji je održan na Kopaoniku od 5. do 8. decembra 2002. godine.
Izdavanje stotog broja časopisa „PC“ proslavili smo 5. maja 2004. žurkom u pozorištu KPGT, kojoj je prisustvovalo preko 2000 informatičara – došli su „svi“, od vlasnika i direktora najvećih IT firmi, do najmlađih saradnika koji su prepunili podijum za ples, uz muziku „Nevernih beba“.
Druga stotina: Nešto umreženo
Posle broja 100 dođe broj 101, pa se priča nastavila, ali uz jednu značajnu novost: uz svaki broj časopisa stizao je i CD-ROM. Od PC#123 CD je porastao na DVD, a od PC#125 na double layer DVD (8.5 GB podataka); do Blu-ray diskova nismo stigli. Projektu smo pristupili vrlo ambiciozno, pa je razvijena posebna aplikacija na Web-u za „komponovanje“ CD/DVD diska i generisanje njegovog sadržaja. Aplikacija je bila zasnovana na Microsoft tehnologijama i za ono vreme toliko avangardna da je predstavljana kao tehničko dostignuće na konferenciji Sinergija 05. Mnogo je zanimljivog materijala objavljeno na tim diskovima, šteta što nije indeksirano i danas pristupačno.
Nastavila se tradicija velikih uporednih testova, a posebno mesto je dobio uporedni test domaćih PC konfiguracija. Iako se Srbija otvorila prema svetu, i dalje je velika većina desktop PC računara koji su se prodavali asemblirana ovde, od strane firmi koje su stvorile snažne brendove. U kasno jesenje doba pozivali smo firme da nam pošalju svoje računare, testirali ih i poredili rezultate. Konkurencija je bila ogromna, pošto je šampionsko mesto na našem testu donosilo značajno veću novogodišnju prodaju. Bilo je tu svakojakih trikova, recimo jedan od proizvođača je slao konfiguraciju koja se realno nije mogla prodavati za oglašenu cenu, u nadi da će dok mi izdamo broj komponente na tržištu pojeftiniti (da, zamislite, tada su komponente pojeftinjavale iz meseca u mesec) i da će kupcima moći da ponudi taj superiorni računar.
Drugi su se opredeljivali za klasičnu taktiku „izvinite, taj model je rasprodat, ali kad ste već svratili kod nas…“
Veliki testovi konfiguracija su „krivac“ i za neke od rekorda: PC sa najvećim brojem strana objavljen je u januaru 2006 (PC#118): osnovni blok časopisa imao je 164 strane, specijalni dodatak 16, a dodatak PC Izlog sa velikim testom konfiguracija 36 strana – ukupno 216. PC#117 je imao 208 strana, a časopis sa najviše strana u osnovnom bloku bio je PC#84 – 184 strane plus specijalni dodatak od 16 strana.
Jedan od zapaženih projekata iz tog vremena bio je PC Muzej – pozvali smo čitaoce da nam pozajme ili poklone neke stare modele personalnih i kućnih računara, i sakupili lepu kolekciju koju smo prikazali u galerijama Progres i O3one, kroz koje su prodefilovale hiljade ljudi. Katalog ove kolekcije je raspoloživ na sajtu pcmuzej.com, a same eksponate smo donirali Muzeju nauke i tehnike, gde i danas predstavljaju deo postavke.
Pomenimo i DVD iPC2008, na koji smo smestili sve tekstove objavljene u prvih 150 brojeva časopisa, u PDF i HTML formi, pogodnoj za pretraživanje. Taj DVD je danas slabo upotrebljiv, pošto su brojne bezbednosne zakrpe Java okruženja onemogućile izvršavanje Java programa, ali bi imalo smisla objaviti kompletan sadržaj naših 300 brojeva, uz alate za pretraživanje zasnovane na pogodnijim tehnologijama.
Glavni događaj dekade ipak je bio broadband pristup Internetu. Da, i pre toga smo pristupali Mreži, ali je jedna priča kada za svaki pristup treba pozvati dial-up modem provajdera, a sasvim druga kada ste na Mreži 24/7. Prvi ADSL priključci, zasnovani na tehnologiji Telekoma Srbija, su u Beogradu instalirani početkom 2005. godine, ponuda se kasnije postepeno širila na čitavu zemlju, a i kablovski operateri ubrzo počinju da nude odgovarajući servis. Uz razvoj jeftinih Wi-Fi uređaja, Mreža je prisutna u svakoj prostoriji svakog doma, ali apetiti odmah počinju da rastu – treba nam Internet i dok smo u pokretu!
U PC#122 predstavili smo „brzi“ mobilni Internet zasnovan na EDGE tehnologiji – (teorijskih) 256 kbps je predstavljalo veliki skok u odnosu na ranijih 64 kbps što je obezbeđivao GPRS. Problem je bio u mobilnim uređajima – tadašnji telefoni retko su obezbeđivali bilo kakav mobilni Internet, pa sam na mom tadašnjem Qtek 8310 mogao da čitam samo e-mail poruke u kojima nema YU slova. Uskoro će se pojaviti bolji Windows Mobile telefoni, mada će se čitava ta tehnologija pokazati kao ćorsokak – sve je došlo na svoje mesto kada su se pojavili Android i iOS telefoni. Ili možda nešto kasnije – sećam se dana kada smo na stolu imali prvi iPhone koji uopšte nije radio u našoj mreži; trebalo je pronaći nekog hakera iz Čačka koji na čudne načine duplicira GSM kartice pa da ovo prelepo Apple-ovo čudo proradi i kod nas, o čemu smo pisali u PC#136. Ubrzo su stigle i 3G mobilne mreže…
Velike promene u tehnologiji nisu prošle bez velikih lomova u poslovnim modelima telekomunikacionih operatora. Ranije je mnogo para zarađivano od telefonskih razgovora sa inostranstvom, a sada je došao Internet i takvi razgovori su postali praktično besplatni. Što se korisnicima sviđalo, a operatorima baš i ne – sećam se kada su nam 2005. godine slali nekakvu saveznu inspekciju zato što smo se usudili da pišemo o Gigaset telefonima koji obezbeđuju VoIP pozive. Operatori su se vremenom prilagodili novom poretku stvari u kome zapravo zarađuju više para, a korisnici su se ustremili na prve društvene mreže, koje danas neki smatraju odgovornim za teorije zavere i trend opšteg zaglupljivanja ljudi. Rađao se novi svet…
Treća stotina: Nešto u cloud-u
Potrebama tog novog sveta polako se prilagođavao i naš časopis. Testiranje core komponenti pa i gotovih konfiguracija bilo je sve manje značajno, dok je u fokusu bila analiza raznih servisa, lokalnih ali i u cloud-u. Počev od PC#210 krećemo na putovanje ka ERP svetu, uz redovno godišnje predstavljanje ERP paketa domaćih softverskih kompanija. Od PC#212 počinjemo da pišemo o data centrima i njihovoj bezbednosti, od PC#258 o digitalnoj poljoprivredi, o transformaciji zdravstva…
Digitalna transformacija je u centru pažnje konferencije BIZIT, koja je svakako naš potez decenije. Sve je počelo 2014. godine na beogradskom Sajmu tehnike, a nastavilo se u Klubu poslanika. BIZIT je rastao iz godine u godinu, nudeći svež pogled na poslovanje i obezbeđujući poslovnim ljudima priliku da direktno kontaktiraju sa ponuđačima IT servisa i opreme, i tako krenu put neminovne digitalizacije. Iz BIZIT-a su proizašli i seminari, o marketingu, GDPR regulativi i porodičnim kompanijama, njihovim osnivačima i naslednicima. Priča se nastavlja već ovog novembra.
Pandemija COVID-19 je ubrzala digitalnu transformaciju i naterala ljude da rade od kuće, što nam je otvorilo zanimljive teme: kako napraviti bolje okruženje za rad u stanu, kako obezbediti bolju sliku sa Web kamere, kako montirati osvetljenje, može li mikrofon da bude bolji… Deo priče su svakako i bezbednosni izazovi, koje smo proučili (i) na ličnom primeru, kada je naš server razorio ransomware – očito nismo bili dovoljno oprezni, ali smo srećom uredno pravili backup, pa smo izgubili tek nešto vremena… i napisali tekst za PC#265. Pročitajte ga i učite na našim greškama.
Bavili smo se i uređajima: laptopima, pametnim telefonima, časovnicima i gadžetima, smart home i IoT opremom, NAS-ovima, televizorima, savitljivim ekranima, igračkim konzolama, električnim automobilima koji će „još malo“ pa sami voziti… Verovali smo da neke tehnologije imaju blistavu budućnost, pre svega VR i 3D štampa, ali to ide jako sporo, možda zato što nedostaje nekakva killer application…
Što se samog časopisa tiče, najznačajnija promena se dogodila u januaru 2015, kada smo u PC#217 izložili našu „novogodišnju rezoluciju“: I papir i ekran. Nije da nam je papir dosadio, ali je bilo vreme za osvajanje novih teritorija, pa je PC dobio svog digitalnog blizanca na Apple Store-u i na Google Play-u. Vremenom smo došli do toga da se časopis znatno više čita na ekranu nego na papiru, što nam nameće obaveze da aplikacije uskoro „digitalno resetujemo“ kako bi se prilagodile novom vremenu.
Druga zanimljiva ideja je izlet u svet pokretnih slika – opremamo studio koji će obezbediti snimanje tehnički kvalitetnih video-sadržaja, kojima ćemo pokrenuti YouTube kanal. Biće to još jedan korak u ispunjavanju naše misije: promocije primena vrhunskih tehnologije u poslovanju.
Četvrta i ostale stotine
Kako se neki ovakav jubilej približava, neminovno me pitaju „da li si, kada je sve počinjalo, mislio da će PC stići do broja 300?“. Odgovor glasi – nisam. Tada je posla bilo toliko da sam mislio samo o tome kako da napravimo sledeći broj, a broj 100, 200 ili 300 mi nije ni padao na pamet. Nisam mislio o sličnom pitanju ni posle PC#100, činilo mi se da su stvari lepo organizovane i da će teći „zauvek“. Međutim, posle PC#200 jesam razmišljao na tu temu, i mislio sam da PC#300 neće izaći, ili barem da neće izaći na papiru.
Stvar je u tome da ja sve čitam na ekranu. Romani na Kindle-u, tehnička dokumentacija i literatura na iPad-u; zadnji put sam (priznajem, sa zadovoljstvom) listao neku papirnu knjigu kada su mi dali monografiju povodom 55 godina Matematičke gimnazije. Kada sam 2010. godine nameštao radnu sobu, dimenzionisao sam orman za knjige tako da bude polu-pun, smatrajući da tako ostavljam prostor za budućnost; orman je i dalje polu-pun. Nije mi jasno zašto bi neko želeo da lista knjigu, kabastu, prašnjavu, bez mogućnosti pretraživanja… U prilog toj tezi išla je i činjenica da su giganti računarske štampe kao što su PC Magazine i PC World prešli isključivo na elektronska izdanja (BYTE i Personal Computer World su se, nažalost, u istom periodu ugasili).
Vreme je pokazalo da nisam u pravu – ljudi jednostavno vole knjige i časopise na papiru. Knjižare su i dalje ogromne i prepune, a recimo Amazon.com danas prodaje samo 21% knjiga u Kindle formatu. Pa, kad ljudi nešto vole, to ćemo im i dati, dakle nastavljamo na papiru i na ekranu pa kako bude. Najzad, to je samo razlika u formi – tekst je tekst, pa ma na čemu ga čitali. Zašto onda ne bismo stigli i do PC#400, pa i PC#500…
Možda će me tada onaj ko bude sedeo u stolici glavnog urednika zamoliti da napišem neki jubilarni tekst, i posle se čuditi uz komentar „Uvaženi Osnivač mi je poslao tekst u Word-u, garant ga je kucao na tastaturi… Šta sad da radim sa tim?“. E pa dragi mladi kolega, lakše ćeš ti konvertovati tekst iz Word-a nego što ću ja savladati tehnologije koje koristite leta gospodnjeg 2040…
