Srđan Branković (Alogia) o muzici i računarima

Novi album grupe AlogiA “Elegia Balcanica” pod etiketom “Miner Records” osvojio je glavnu nagradu u kategoriji “Najbolji svetski metal album” i prema rečima američke institucije The Akademia Music Awards, ostavlja bez daha. Priznanje dodeljuje eminentna američka institucija „The Akademia Music Awards“ iz Los Angeles-a.

AlogiA je pocela sa radom 2002. godine i za sobom ima četiri studijska, jedan “uzivo” album i DVD, kao i 2 objavljena albuma na Engleskom jeziku za elitne strane rock etikete – SPV i Locomotive music.  U dosadašdnjoj karijeri nastupali su širom Balkana, učestvovali na svim većim festivalima kao revijalni bend (Metal Days Slovenija, Exit, Beer fest, Zaječarska gitarijada, Nisomnia…), gostovali na koncertima veličina kao sto su Whitesnake, Apocalyptica i Savatage. Održali su puno solističkih koncerata, od kojih je jedan i snimljen za potrebe DVD-a, u velikoj sali SKC-a.Saradjivali su autorski sa imenima iz grupa Riblja Čorba, Divlje Jagode, Aca Celtic, Sladjana Milošević, Kerber…

U drugoj polovini prošle godine, pod etiketom “Miner Records”, objavljen je i njihov četvrti studijski album “Elegia Balcanica”, nakon čega je usledila turneja koja je obuhvatila gradove u Srbiji, Sloveniji, Italiji i Bugarskoj. Kao kruna dosadašnjeg uspeha, usledile su nagrade i proglašenja za najbolji album godine na mnogim sajtovima, a svakako su se najviše izdvojile dve nagrade:

Prvu su dobili u Rimu, gde su proglašeni za “oktrovenje godine”, pa su povodom toga pozvani da prime internacionalnu nagradu i uzmu učešće kao revijalni bend na festivalu “Festival Dei Castelli”, koji se svake godine održava na trgu, u centru grada.

Novi album “Elegia Balcanica” osvojio je prošle sedmice glavnu nagradu u kategoriji “Najbolji svetski metal album” i prema rečima američke institucije The Akademia Music Awards, ostavlja bez daha. Priznanje dodeljuje eminentna američka institucija „The Akademia Music Awards“ iz Los Angeles-a. Konačnu odluku o nagradi, i glavnu ocenu o kvalitetu albuma doneo je żiri, sastavljen od šest vodećih svetskih izdavačkih kuća, kao i veterana muzičke industrije. Glavni član żirija je Ken Wilson, poznat po radu sa legendama, i muzičkim zvezdama, kao što su Beyonce, Alicia Keys, Whitney Houston, Mariah Carey, Michael Jackson, Seal, Sade, George Michael…

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

Nova era je pružila ogromnu šansu mnogim muzički netalentovanim ljudima da ubede naciju da su zapravo umetnici. Tako da je danas neretka pojava zamenjenih pozicija, gde su netalentovani i prosti izvođači postali poznati i prihvaćeni, a talentovani umetnici zaboravljeni. Kompjuter je “oslobodio” cirkus, koji će uvek biti zabavniji ljudima, od prave umetnosti. Muzika je danas retko umetnost, a sve češće cirkus.

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Šund nikada nije bio zastupljen kao sada. Šund se na lukav način zavukao ispod “maske umetnosti”. Nekada je postojala jasna razlika, dok se danas šund muzičari predstavljaju za umetnike. A, ljudi ne prave više razliku, nažalost. Danas je umetnost “u šatoru”, a “šator u Arenama”.

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Ja mogu da čujem razliku, ali ne mislim da je ta razlika važna, posebno ne mlađim fanovima.

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Naravno da svi kolekcionari pate za vremenima kada se muzika slušala sa ploča. Ta vremena sa sobom nose neki svoj predivan duh i strast. Gubitkom fizičkog nosača zvuka, nestao je i temeljni pristup preslušavanju muzike. Jasno je da je muzika sa te strane izgubila dosta, kao i muzička industrija. Sa druge strane, digitalizacija je donela i boljitak, jer je pomogla da se mnogo lakše i kvalitetnije ozvuče koncerti i usnimi muzika. I to može biti sjajno, dok ne pređemo određenu granicu – a granicu smo prešli onog trenutka kada smo shvatili da više nije potrebno da budemo muzičari, da bismo se bavili “muzikom”.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja “dobrih” muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

Ja uvek mogu da “osetim” dobrog i lošeg gitaristu. To je ta razlika koja čini da prepoznate Yngwie Malmsteen vibrato (recimo) već posle druge sekunde. To je ono što dobrog gitaristu čini prepoznatljivim. Kompjuter ne može da “napravi” nečiji karakter. Isto važi i za pevače. Naravno da je sada puno lakše snimiti vokale bez falša (uz pomoć modernih programa), ali ja ipak osetim razliku između onih koji zaista pevaju i ovih drugih. Ipak, potražnja jeste mnogo smanjena, ali je to dobrim delom zbog toga što se od muzike više i ne očekuje kvalitetna meolodija, emocija, kvalitetno sviranje i umetnički pristup. Već, cirkus, a za cirkus je dovoljan i jedan robot.

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

Sve zavisi od vrste muzike. To je sve individualno. Ja sam ipak tradicionalan tip muzičara i koristim pojačala, gitarske glave, mikrofone i prave bubnjeve. Važna mi je ta “živa osnova”. Ipak, mislim da moderni “plug-in”ovi mogu poprilično verno zameniti velike prostorije.

IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

Mislim da spoj ekeltronske muzike i pravog sviranja može biti zanimljiv. Inače, ja zaista ne mogu da priznam one koji su u muzici, a ne znaju sviraju, niti znaju da pevaju. Umetnost je produkt mašte, nešto što dolazi iz glave i što reflektuje emociju jednog živog bića. Emocija se ne “programira”, niti se pesma komponuje tako što ćete uključiti program koji vam po “random” opciji ređa akorde. Mislim da je to unakazilo umetnost i kao što već rekoh, pružilo šansu muzički netalentovanim i muzički praznim ljudima da dođu do izražaja i čak potisnu talentovane. To je tragično i za jedne i za druge. Prvi su u zabludi (jer su promašili zanimanje), dok su drugi nepravedno obezvređeni.

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte “običan” slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji “otkucan” na tastaturi računara?

Običan slušalac često ne može da primeti ništa u prvom mahu. Mislim da je napravljena “greška u koracima” onog trenutka kada je običan slušalac počeo da diktira trend. U tom trenutku je umetnost umrla, a glupost oživela. Jer, možda će zvučati grubo, nema puno pametnih. I kada dozvolimo da većina diktira trend u umetnosti, umetnost postane prosta i glupa.

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

Poprilično, dok nam je sa druge strane otvorio vrata da se lakše čuje za nas. Autorska prava nikada neće biti ono što su bila.

Da li je “youtube” publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

Nikako se ne može uporediti internet publika sa publikom na koncertu. Internet slava je često jedna velika iluzija, posebno danas, kada se internet slava može čak i kupiti.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Mislim da su plakati potpuno izgubili smisao u većini slučajeva.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu.

Ni približno. Često se desi da vam na nastup dođe petoro onih koji su kliknuli i 300 onih koji nisu kliknuli. Inače, mislim da je na internetu najaktivnija ona grupa ljudi koji će kliknuti “dislajk”, kako bi se barem na trenutak oslobodili negativne energije, koja je često rezultat neostvarenosti i ljubomore. I tako su oni koji su do juče ljubomorno gledali iz ćoška, dobili šansu da se osete moćno – dok klikću dislajk, sami u svojoj sobi, za komjuterom. Srećni i neopterećeni ljudi retko klikću, bio u pitanju “like”, “dislike”, ili “going”.

VII – Borba za RnR

Da li je bend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?

Bend sprema nove spotove, nastupe i DVD. Hvala od srca za intervju.

Predrag Jovanović
Računajte na računare