Šta smo izgubili modernim načinom života?
Nekada je posedovanje televizora bilo stvar prestiža. Onda dođu auto, kuća, kompjuter… Danas su njihovo mesto zauzele neke druge stvari i pojave o kojima možda niste ni razmišljali. I ne mislim na vikendicu na Ibici, budimo realni.
Pre 30 ili 40 godina ljudi bi teško mogli zamisliti da će jednog dana biti privilegija hraniti se zdravo i jesti prirodnu hranu koja nije tretirana s 546 pesticida, kako bi bila sveža 365 dana i eventualno istrulila iznutra. Da, danas je luksuz jesti prirodnu, domaću hranu iz dedine bašte. Ako slučajno imate malo dete, luksuz je kad možete da mu ponudite sveže i prirodno voće i povrće ili meso koje nije prethodno smrznuto, pa odmrznuto, pa opet smrznuto i tako sve dok „izgleda sveže“. Danas je veliki luksuz imati zemlju i hraniti se svojim plodovima. Luksuz je imati mesara kog dobro poznajete i za kog znate da vam neće uvaliti krmenadlu koja je loša i bajata. Luksuz je imati i kvalitetnu garderobu – danas su nam ormari puni stvari koje su zapravo prazne.
Prirodna hrana – nebrušeni dijamant
Ovo pitanje nije me toliko brinulo dok nisam dobila dete i poželela da ono makar u prvih godinu dana dobije što bolje namirnice i što više vitamina. Nikad svom detetu nisam dala voće za koje nisam bila sigurna kog je porekla. Meni to predstavlja luksuz. Traženje, raspitivanje, zvanje i utvrđivanje. Ne mogu uvek da budem sigurna jesu li te jabuke s pijace prskane, mada znam da se voće i pre prskalo, ali sam sigurna da jabuke nisu mogle da izdrže dva meseca a da se ne pojavi trula tačkica na njima. I zašto bih svom detetu tako nešto nudila ako imam izbor?
Pritom, biohranu ne smatram nešto mnogo boljom jer još uvek, kako sam čitala, nisu izvršena istraživanja na relevantnom broju ljudi koja dokazuju da je biohrana (takođe tretirana pesticidima, ali u manjoj i „prirodnijoj“ meri) bolja za zdravlje ljudi. Biohrana se gaji u „kontrolisanim uslovima“ i ne sme preći granicu dozvoljenog korišćenja pesticida, ali ni pri konvencionalnom uzgajanju pesticidi takođe ne smeju da se koriste neograničeno. I tu postoji neka mera.
Pamučne stvari – retki minerali
Možda zvuči malo staromodno, ali proveravate li deklaracije prilikom kupovine nove garderobe? Skoro svi proizvođači masovne trendi robe izrađuju stvari od poliestera i drugih veštačkih materijala, što joj snižava cenu i čini je priuštivom. O bojama i da ne pričamo. Stvari od pamuka ili svile danas su luksuz. Čak i garderoba za bebe, koja bi trebalo da bude najkvalitetnija, često se pravi od poliestera ili mešavine poliestera i pamuka kako bi se manje gužvala. Postoji roba i od organskog pamuka, ali kao što sam već spomenula, ne smatram da to čini neku bitnu razliku. Imam garderobu koju čuvam još iz osnovne škole, proizvedenu u Srbiji, a danas nema niti jednu rupicu, dok su mi se neki komadi kupljeni pre mesec dana raspali nakon nekoliko pranja. Majice iz Arilja su naš današnji luksuz. Sve su ovo posledice masovne proizvodnje i automatizacije i jasno je da će, kako godine idu, ono što je prirodno biti sve veći luksuz. Na kraju, to ne znači da će nam ta hrana i garderoba ugroziti zdravlje (optimizam iz mene progovara), ali će sigurno uticati na naše budžete (stari finansijski skepticizam je tu). Luksuz modernog doba je imati malo, ali stvarno dobro i imati prirodno, dekino i bakino, tvojih roditelja, pa na kraju i tvoje. U današnjim gradovima kao da nema mesta za to.
@JovanaVu
