Struja i novo vreme

Danas je moderno struju, tj. električnu energiju vezivati za nešto pozitivno po pitanju životne okoline. Da li je baš uvek tako? Stalno vagamo između dobijenog i izgubljenog. Postoji li neko rešenje koje bi nam dalo dovoljno energije, a ipak minimizovalo negativne uticaje na živi svet, klimu i planetu Zemlju? Šta sami možemo da učinimo da bismo sebi obezbedili čistiju i sigurniju energiju?

Električni automobil nema auspuh – znači li to da je električna energija potpuno čista? Već vek ipo razmišljamo o tim pitanjima. U početku je bilo komplikovano, tj. skupo da se energija prenosi na velike daljine, te su svaki blok ili naselje imali svoju elektranu. Kao što sada imamo distributivne trafo-stanice. Ako uzmemo u obzir da su u početku te elektrane radile na ugalj, možete zamisliti koliko je bilo zagađenje. Kasnije se (tamo gde je bilo moguće) prešlo na gas, ali je to sve i dalje bilo glomazno, komplikovano i prljavo.

Tesla i rat struja

Tako se radilo sve do Tesle i rata struja AC-DC, do koga je došlo kada su ljudi shvatili da lokalne centrale nisu dobro rešenje. Alternativa je bila iseljavanje iz gradova i korišćenje drugih načina generisanja struje, kao što je snaga vode. Tu je izašao na videlo problem što jednosmerna struja nije pogodna za prenos energije na daljinu – pad napona je preveliki. Sećate se Omovog zakona – napon jednako struja puta otpor. Što je žica tanja i duža, to je otpor veći. Ako zadržavamo napon, kako raste snaga raste i struja, a time i pad napona u provodnicima. Rešenje je povećati napon, čime će se smanjiti struja. U to vreme bila je to nemoguća misija za jednosmernu struju. Naizmenična struja je imala adut – transformator, jednostavnu mašinu bez pokretnih delova, koja unosi vrlo male gubitke, a ipak uspešno menja napon. Tako proizvodnja struje može da se iseli iz urbanih zona i približi izvorima energije, kao što su rudnici uglja, ali važnije – hidro potencijalima.

Sreća je bila što je ponuđeno ekološko rešenje bilo ekonomski isplativije. Jeste bilo otpora novoj tehnologiji, ali čim su dokazani pozitivni ekonomski aspekti, sve se ubrzalo. Ne samo da se izmestilo zagađenje zbog relokacije termoelektrana nego je i omogućeno da se koristi potencijal voda koji nije uvek blizu onih kojima je energija potrebna. Drugim rečima, omogućeno je da se energija Nijagarinih vodopada koristi u Njujorku, što je bilo super… dok potrebe za električnom energijom nisu porasle.
U početku se sve svodilo na lučne sijalice za javnu rasvetu i inkadescent­ne za kućnu. Onda je došao radio, ali je to i dalje bila mala potrošnja, sve do početka upotrebe struje za grejanje i kuvanje. Industrija je počela da koristi električne motore umesto parnih mašina i tako je rasla potreba za ovom vrstom energije. Negde je struja počela masovno da se koristi za grejanje, tako da je špic potrošnje kod nas dugo bio zimi. A onda su došla topla leta i klima-uređaji, pa se vrh preselio na leto.

Novo vreme, nove dileme

I tako dolazimo do novog vremena, pa da vidimo kako sada stvari stoje po pitanju proizvodnje. Pre nego što je podignuta ekološka svest, nije se vodilo mnogo računa o uticaju na životnu sredinu. Tako su nastala neka velika proizvodna postrojenja za koje bi danas bilo pitanje da li bi na taj način bila realizovana. No, bilo je to vreme pre Interneta i s manjkom slobode štampe i govora, pogotovu u nekim regionima, pa su te „prljave“ tehnologije uvedene. Morale su da se dese velike nesreće, kao što je čuvena magla u Londonu iz 1952. (tako je i nastala reč smog = smoke+fog) koja je odnela hiljade života, da bi se
nešto preokrenulo.

Kod nas su napravljene velike termoelektrane koje kao gorivo koriste lignit, ugalj ne baš najboljeg kvaliteta. S druge strane, bez njih bismo bili prilično siromašni energijom, jer one čine oko dve trećine instalisanog kapaciteta. Ostalo su hidroelektrane, na čelu sa Đerdapom

Kod nas su napravljene velike termoelektrane koje kao gorivo koriste lignit, ugalj ne baš najboljeg kvaliteta. S druge strane, bez njih bismo bili prilično siromašni energijom, jer one čine oko dve trećine instalisanog kapaciteta. Ostalo su hidroelektrane, sa Đerdapom kao najpoznatijim i najvećim. No, zbog izgradnje te brane jesetre se više ne mreste kod Golupca. S druge strane, sada je plovidba Dunavom kroz Đerdapsku klisuru bezbedna, nisu više potrebni posebni piloti (Đerdapski locovi) za prolaz. Sve je stvar kompromisa. Kao što i Uvac praktično ne teče posle Radoinjskog jezera, već se sva voda cevima spušta do elektrane Bistrica na Limu (ono što se vidi u Priboju nastaje od pritoka). Ali smo zato dobili reku koja može da se kontroliše, te zaštitu od bujica i poplava.

Dakle, primarni izvor električne energije kod nas su termoelektrane koje koriste ugalj za pokretanje parnih turbina. Drugim rečima, parnu mašinu. Vredi pomenuti da su i nuklearne centrale u suštini parne mašine, samo što vodu greje nuklearna fisija. Mi ih nemamo, a na prostoru SFRJ bila je jedna u Krškom koja još radi. Ona je na Savi, dok u komšiluku na severu imamo nuklearku u Pakšu na Dunavu. Primeti se da pominjem reke, jer je tim parnim postrojenjima potrebno hlađenje, a najlakše je kad je pored reka. Ako je nema, prave se velike rashladne kule kao ona u Pljevljima.

Elektrane na ugalj ne donose opasnost od zračenja, ali ispuštaju dim i pepeo, a i greju reku. Nuklearke, s druge strane, nemaju nikakve štetne produkte, osim isluženog nuklearnog goriva koje je daleko manje od količine pepela koje prave elektrane na ugalj. Iskreno, nuklearke su najekološkiji način proizvodnje struje, pod uslovom da se ne desi nikakav akcident. Pogledajmo Francusku, koja ima oko 60 odsto nuklearki u proizvodnji struje. Jedino im se može zameriti da su previše rigorozni u sprovođenju pravila koje bi neki novi pokreti okarakterisali kao diskriminacione. Ali to je cena da bi jedan potencijalno opasan sistem radio na dobrobit građana. U svakom slučaju, tema za razmišljanje.

Kako to radi?

Sva struja koja se proizvede mora u istom trenutku da se potroši. Neophodan je komplikovan sistem gde mora da se prati i planira kakva će biti potrošnja da bi se na vreme reagovalo ubacivanjem ili gašenjem agregata. A to nije uvek tako jednostavno, nekim agregatima su potrebni minuti ili čak manje da se podignu na mrežu, a drugima sati. Neke je neisplativo (da ne kažem opasno) često paliti i gasiti.
Hidroelektrane mogu vrlo brzo da se nađu na mreži jer treba „samo“ da se zalete turbine. Kod termoelektrana (a to važi i za nuklearke) počinje se sagorevanjem goriva, grejanjem vode, pa se tek onda pokreću turbine. Zato se one obično i ne gase, nego se spuste na tehnički minimum, ali i dalje daju struju koju treba potrošiti.

Nekada se sve lepo znalo. Najveće potrošnja je zimi, zbog grejanja, barem kod nas koji nismo imali razvijene druge načine zagrevanja prostora. Noći su bile problem jer ne radi industrija i svi isključe ili smanje grejanje. Treba potrošiti struju koju prave termoelektrane, čak i kad su na tehničkom minimumu. Način za stimulaciju stanovništva je ekonomski, uvedena je kategorija jeftine struje. Bojleri su ionako mahom bili akumulacioni, kao i peći. Pa i veš-mašine su pokretane tek iza ponoći. Kada se povede rasprava o jeftinoj noćnoj struji, imajte na umu da to nije socijalna kategorija, nego način „peglanja“ razlike između proizvodnje i potrošnje.

Šta ako dođe do disbalansa? Ako je mali, lokalne prirode, napon kod potrošača pada. To je ono preopterećenje lokalne, distributivne trafo-stanice. Nekada su tolerancije bile mnogo veće, pa je u ruralnim područjima bilo normalno da napon bude i ispod 170 V – govorili su da je „struja slaba“. Danas je dozvoljeno odstupanje do 10 odsto, tako da ako ste bliži trafou, imaćete i 240 V, ali ne bi valjalo da je ispod 200 V. Jedan od načina da se „uštedi“ struja je naponska redukcija, kada se namerno obori napon da bi se uštedelo na snazi, a ne da bi vas krali, kako kažu neke teorije zavere.

Sva struja koja se proizvede mora u istom trenutku da se potroši. Neophodan je komplikovan sistem koji prati proizvodnju i potrošnju, uz planiranje kako bi se na vreme reagovalo ubacivanjem ili gašenjem agregata. A sve to nije uopšte jednostavno

Ako je poremećaj veći, na nivou čitave zemlje/sistema, ugrožena je stabilnost frekvencije. Frekvencija je kod nas (i u okolini) 50 Hz, dok je u Americi 60 Hz. Pojednostavljeno rečeno, frekvencija je određena brzinom rotacije generatora. Ako je potrošnja veća generatori će se sporije okretati i obratno. To je opasno, jer su ove ogromne mašine projektovane za određene uslove rada i njih će zaštita automatski isključivati ako dođe do većih promena. Tolerancija je maksimalno 1 procenat, od 49,5 do 50,5 Hz i to u ekstremnim situacijama. Havarijska isključenja generatora nikako nisu dobra, ni po generator ni po elektroenergetski sistem, jer ako je on ispao zbog prevelike potrošnje, dolazi do još veće razlike i onda kreće lančana reakcija, gašenje i na kraju raspad elektroenergetskog sistema. To je nešto što nikako ne želite da se desi; na ovim prostorima se poslednji put dogodilo 8. decembra 1980, kada je čitava SFRJ ostala u mraku. Zato je bolje gasiti potrošače koji će dobiti napajanje kad se stvar stabilizuje. Inače, probleme sa frekvencijom možete pratiti preko satova koji je uzimaju za svoj takt – obično oni na rernama. Dokle god je kašnjenje manje od 14 minuta dnevno, sve je u granicama – nije baš normalno, ali je pod kontrolom.

Domaća situacija

Da sumiramo domaću situaciju: imamo velike termoelektrane na lignit – Obrenovac, Kostolac, Kolubaru i Moravu. Imamo i termoelektrane-toplane koje rade na gas (bolja varijanta) ili mazut (gora) i koje pored struje proizvode toplu vodu i vodenu paru za grejanje i industriju. Od hidrocentrala, najveći je Đerdap, pa su iza drinsko-limske koje imaju sličnu instalisanu snagu, ali po učešću u proizvedenoj energiji Đerdap je oko 20 odsto a one su 10 odsto. Razlika je u tome što ne rade sve vreme, što zavisi od dotoka vode.
Posebno ćemo pomenuti Zaovinsko jezero na Tari, koje je deo reverzibilne hidroelektrane. To jezero je, u stvari, veliki akumulator. Kad ima viška struje ili je dotok vode Drinom preveliki, voda se pumpama izbacuje iz jezera Perućac do Zaovinskog jezera.

Kasnije, kada se ukaže potreba, ta voda se koristi za proizvodnju struje. Zato su razlike u nivou vode na ovom jezeru. Znam da je bilo mnogo protesta po društvenim mrežama, ali i dalje je to sve bilo u projektovanim granicama. Druga je priča što je bila upitna potreba za takvim jezerom kada je građeno, neki su tvrdili da celoj SFRJ nije potrebno. Možda je zaista tako bilo, u doba kada je bilo lakše prognozirati potrošnju i kada su izvori energije bili stabilniji.

Danas, sa uključivanjem obnovljivih izvora kao što su sunce i vetar, raste potreba za „akumulatorima“. Oni mnogo zavise od vremenskih prilika. Zato je planirana još jedna reverzibilna elektrana, ovoga puta na Uvcu u onom delu gde ga nema, ispod brane Radoinjskog jezera, a u sklopu elektrane Bistrica. Predviđena visina brane je 90 m, što će sigurno obradovati ronioce u zemlji bez mora.

Male elektrane

Novo vreme je donelo brigu o klimi pa su obnovljivi izvori u fokusu. Pored hidro potencijala koji je iskorišćen na većim rekama, tu su i mali tokovi za koje su vezane razne kontroverze. Male hidroelektrane (MHE) su istovremeno dobre i loše za okolinu, kao i sve do sada. Kod nekih je lako napraviti da tokovi i dalje postoje, da se poštuje biološki minimum i slično. Moj utisak je da je to slučaj s rekom Resavom. Već sam pomenuo slučaj kada je jedna (ne tako mala!) reka „spakovana“ u cev do elektrane. Borba za čistom energijom nosi potrebu za određenim kompromisima, ne uvek lakim. Moje subjektivno mišljenje zasnovano na emocijama je – ne dirajte mi reke. Razum kaže da nekada moraju da se podnesu neke žrtve, pitanje je ko je sudija, gde je granica?

Slična osećanja imam i prema vetrenjačama i poljima solarnih panela. Vetrenjače su ubice ptica i ne bi trebalo da se stavljaju makar na migracione rute. Nadam se da će se taj kriterijum poštovati. Takođe, proizvode buku koja nije zanemarljiva ako živite blizu njih. Solarni paneli su najčistiji, i jedina mana im je što menjaju izgled pejzaža. Sada se traže rešenja šta bi moglo korisno da raste u njihovoj hladovini. Takođe, može doći i do neočekivanih posledica. Jedna studija kaže da bi, ako bi se Sahara prekrila panelima, na globalnom nivou to bilo značajno za proizvodnju struje. S druge strane, smanjila bi se količina peska koju vetrovi nose ka Amazoniji, a to bi drastično uticalo na opstanak šuma od kojih zavisi zdravlje planete. Dakle, za sada nema savršenog rešenja. Uzdamo se u fuziju i MHD generatore, gde stalno viđamo neke pomake ali nikako da se pojavi zaokruženo i racionalno rešenje.

Lepo bi bilo da proizvedenu struju negde sačuvamo, i tu dolazi do izražaja akumulator. Ako je budžet skroman a imate dovoljno prostora, standardni olovni akumulatori će završiti posao. Ako je potrebno „čistije“ rešenje, okrećemo se litijumskim baterijama

Mi hvatamo priključak za čistu energiju te već ima nekoliko vetro-parkova, ne koliko u zemljama Evrope, ali napredujemo. EPS je krenuo sa izgradnjom vetro-parkova i solarnih elektrana na pepelištima i sličnim prostorima koje je teško brzo privesti nekoj drugoj nameni. Sve je to super, samo i dalje nije dovoljno da bi zamenilo termoelektrane koje imaju veliki udeo proizvodnje u našem elektroenergetskom sistemu. Zato je potrebno i da vidimo šta mi kao pojedinci možemo da uradimo da bismo poboljšali situaciju kako energetsku, tako i ekološku.

Kako se prenosi struja?

Naizmenična struja je, kako smo videli, uz pomoć transformatora omogućila prenos energije na velike daljine. Za velika rastojanja i snage poželjno je koristiti što veći napon, ali s podizanjem napona rastu i problemi. Kod nas se za dalekovode koriste naponi od 400, 220 i 110 kV. To su oni veliki dalekovodi koji povezuju elektrane i velike potrošače. Kasnije se spušta na 35 ili 10 kV, što putuje do distributivnih transformatora, gde se spušta na naša 0,4 kV. Meri se međufazni napon, koji kod krajnjih potrošača iznosi 0,4 kV, ranije poznatije kao 380 V. Razlika između tih i faznih napona u odnosu na nulu je koren iz 3. Dakle 220 V / 380 V ili 230 V / 400 V. Gubici zavise od udaljenosti od trafoa i od opterećenja tog uređaja, gde opet dolazi do izražaja Omov zakon.

Dalekovodi su već nešto na šta smo se navikli kad gledamo neki pejzaž, ali prenos na neki drugi način je mnogo skuplji. Naime, najjeftiniji izolator je vazduh. Pošto nije i najbolji, rastojanje između žica mora biti veliko i zavisi od napona koji se prenosi. U urbanim sredinama koriste se kablovi koji su osetno skuplji. Hodajući ulicama možete videti neke oznake na trotoaru, kao što je 110 kV, što nam govori da je ispod kabl tog napona. Dalekovodi vode do razvodnih polja ili postrojenja, zavisno od lokacije. Opet, ako ima prostora, sve je lakše ako je na otvorenom, ali može celo postrojenje biti zatvoreno u zgradi gde je oprema koja se koristi skuplja – prekidači, rastavljači i transformatori i njihovo hlađenje.

Čitav sistem se dodatno komplikuje jer je struja važna za normalno funkcionisanje civilizacije te je usvojen sistem n-1 koji dozvoljava da bilo šta u sistemu otkaže bez ugrožavanja snabdevanja. Napajanje nekog grada, recimo, mora biti najmanje s dve strane, uvek mora postojati neka alternativna ruta za snabdevanje. Transformatori su duplirani, osim ovih krajnjih, gde bi to predstavljalo preveliki luksuz. Dobro projektovan i napravljen sistem obezbeđuje da se i remonti mogu raditi bez ugrožavanja snabdevanja. Ako pročitate obaveštenje da veći nekog deo grada ostaje bez struje zbog radova, to samo znači da neko nije radio svoj posao kako treba. Zato ne treba tolerisati prepisivanje na ispitima.

Kako uštedeti?

Jednostavno je reći smanjiti potrošnju i povećati proizvodnju. Stvar je u tome da smanjenje potrošnje nije uvek ekološko rešenje jer električnom energijom možemo zameniti prljave energente. Prvo što vam pada na pamet jesu grejanje i mobilnost. Srećom, tu su i rešenja koja vode ka povećanju proizvodnje.
Najlakše je štedeti. Počnimo od standardnog saveta – zamena sijalica. Savet koji s godinama postaje sve bespotrebniji, jer je sve teže kupiti stare sijalice, tako da silom prilika svi postajemo ekološki svesni. Nisu sve sijalice iste – ako ste u mogućnosti, birajte renomirane proizvođače, jer to na neki način garantuje kvalitet svetla. Nije bitna samo boja, već i popunjenost spektra. Birajte one s manje plavog zračenja koje šteti našim očima, koje nažalost nisu projektovane da traju toliko dugo koliko se naš životni vek produžio. Drugi faktor je važan da biste videli sve boje, naročito za osobe koje vole da su dobro obučene. A kvalitetnije sijalice uzgred i duže traju, pa je viša cena opravdana.

Drugi već izlizani savet je nabavite kućnu tehniku koja ima bolji energetski razred. Lako je reći, ali nije uvek ostvarljivo. Ako ste u mogućnosti, uzmite i ovaj faktor u obzir. Tu su i saveti da ne uključujete mašine za veš i za sudove ako nisu popunjene, da ne biste trošili skoro istu energiju za pranje manje stvari. Slično važi i za bojlere – ne pregrevajte vodu i ne dopustite velike gubitke zbog hlađenja vode koju ne koristite. No, to su uvek kompromisi koji utiču na komfor, tako da su potrebne izvesne žrtve i promena navika. Treba reći i to da protočni bojleri troše manje struje jer greju vodu samo kada i koliko treba, ali su zato zahtevniji po pitanju snage i nema ušteda s jeftinom strujom (osim da i tuširanje prilagodite
tim terminima).

Slično je i sa grejanjem. Najviše struje troše TA peći koje akumuliraju toplotu u toku perioda jeftine struje, a kasnije samo duvaju topao vazduh koji se greje prelaskom preko zagrejanih šamotnih cigala. Zato su teške i velike, ali štede pare jer se mogu „puniti“ za vreme jeftine tarife. Kao što je već rečeno, to se stimuliše da bi se trošilo onda kada ima viškova i kada nije bilo načina da se taj višak akumulira. Drugi načini grejanja obično električnu energiju direktno pretvaraju u toplotnu, ali postoji i bolji način -toplotne pumpe. One nisu novost, frižideri koriste isti princip. Zatim su došli klima-uređaji koji su najpre hladili, a sada mogu i da greju, pa imamo toplotne pumpe namenjene grejanju i hlađenju kuća. Koncept toplotne pumpe deluje kao čarolija – toplota se pumpa s jedne na drugu lokaciju. Ako grejete kuću, hladićete zemlju, reku ili vazduh, zavisi gde je drugi kraj. Jedini problem je što to nije jeftino niti jednostavno da se instalira.

Lična zaliha energije može biti značajna u nadolazećem vremenu kada će cena struje zavisiti i od toga odakle je dobijate

Tema dana su svakako električni automobili i druga prevozna sredstva. Logičnije je imati ih kao gradski auto, jer retko kada prelazite 100 km po gradu (više me to iscrpi nego 1000 km auto-puta). Tako da se sada ostavljaju priključci za njihovo punjenje u garažama. Deluje idealno da se pune preko noći da bi ujutru bila spremna za zadatke koji ih/vas čekaju u toku dana, a pomaže i balansu proizvodnje i potrošnje na nivo elektroenergetskog sistema.

Jedini mali problem je što mogu postati ozbiljno opterećenje sistema, a mnogi sistemi već sada rade na ivici kapaciteta. Pritisci „zelenih“ dovode do gašenja nuklearnih centrala i pre nego što im se nađe adekvatna zamena. Imamo apsurd da u nekim zemljama nuklearke zamenjuju termoelektranama na ugalj – što povećava pravo zagađenje… ali to je samo moje mišljenje.

Kako proizvoditi?

Zato se moramo brže okretati „zelenim“ izvorima energije. Imamo sve više malih proizvođača struje. Prvo što pada na pamet jesu solarni paneli. Moguće je imati i malu vetrenjaču, kao što je imao čika Aca u vikendici u Krčedinu, dok struja nije stigla do njega. Moguće je imati i malu hidrocentralu ako imate mlin na imanju. Ali solarne ploče su najčešći mali proizvođači danas. Najjednostavniji je da pravite struju samo za sebe, da imate neke namenske potrošače i to je to.

Nažalost, nije jednostavno: super je puniti svoj auto sunčevom energijom, ali to ima smisla samo ako ste noćna ptica koja danju spava a po mraku je aktivna. Ako imate kolibu u mestu do koga nije stigla struja, više će vam trebati noću za osvetljenje nego danju.

Lepo bi bilo da proizvedenu struju negde sačuvamo, i tu dolazi do izražaja akumulator. Ako je budžet skroman a imate dovoljno prostora, standardni olovni akumulatori će završiti posao. Ako je potrebno „čistije“ rešenje, okrećemo se litijumskim baterijama. Ima ih u velikim kapacitetima dovoljnim ne samo za kuću već i instalacija koje su rezerve za gradove. Kao primer uzmimo Tesla Megapack baterije čija snaga se meri u MW, a kapacitet ide i do 800 MWh, koliko je najnovije potpisan ugovor za projekat. Svrha je čuvanje energije kada je ima previše, pre svega da ne bi propadala zelena energija sunca i vetra. Može u nekim slučajevima menjati vršne centrale, koje služe da pokrivaju maksimume potrošnje.

O baterijama za domaćinstvo razmišljaju svi koji imaju neke proizvodne hale koje mogu da pokriju panelima. Ovde razlikujemo dva scenarija. Jedan kada ne želimo da nam ta proizvodnje bude deo elektroprivrednog sistema i onda su nam baterije neophodne radi punijeg iskorišćenja proizvodnih kapaciteta. Drugi slučaj je kada možemo struju da vraćamo EPS-u (dakle, postajemo proizvođači), što komplikuje stvari, ne samo zbog birokratije, nego zato što treba tehnički rešiti vraćanje struje u sistem. Što je veća snaga u pitanju to se stvari više komplikuju, te se ne može davati struja na običnom naponu 0,4 kV. Zato su potrebni skuplja oprema i prostor za njeno skladištenje.

Šta kada nestane struje?

Upravo dok ovo pišem stiže vest da je Šid ostao bez struje zbog oluje. Dakle, nije samo nedostatak proizvodnje odgovoran za prestanak napajanja, nekada je to viša sila. Imamo dva načina, jedan je da se iz baterije napaja celo domaćinstvo, što podrazumeva da ima dovoljno snage za sve potrošače. Drugi je da na poseban vod izdvojite samo one potrošače koji su vam važni, kao što su frižider, mrežna i kompjuterska oprema. Sve ima svoju cenu i komfor, a na vama je da odlučite šta ima smisla.

Online UPS je odlično rešenje za osetljivu opremu koja zahteva savršenu struju. Backup UPS napaja uređaj iz mreže dok ima napona, a po potrebi prebacuje na baterijsko napajanje, dovoljno brzo da uređaji to ne osete

Drugi način da se zaštitite od nestanka napajanja jesu UPS-ovi, neprekidna napajanja. I tu imamo izbor, da li želimo samo da se zaštitimo od iznenadnog nestanka napajanja, gde nam je potrebno da dobijemo vreme da snimimo ono što smo uradili i regularno isključimo kompjuter ili želimo dužu autonomiju. Prva varijanta je popularnija i jednostavnija. Računamo da neće često biti dužih prekida napajanja, a rezervno napajanja nas štiti od raznih situacija kada dolazi do vrlo kratkih prekida usled npr. udara groma u dalekovod. Ili je potrebna neka nepredviđena manipulacija mrežom pa se nestanak struje meri minutima.

UPS-ovi se dele po principu rada na online i backup, tj. da li se uređaj napaja uvek iz invertera koji je vezan za bateriju koja se stalno puni. Online UPS je odlično rešenje za osetljivu opremu koja zahteva savršenu struju. Drugi napajaju uređaj iz mreže dok ima napona, a po potrebi prebacuju na baterijsko napajanje, dovoljno brzo da uređaji to ne osete. Većina njih radi i korekciju napona – ako je nizak povećaće ga i obratno, što u nekim granicama može da funkcioniše bez korišćenja akumulatora.

Kupovina UPS-a veće snage neće povećati autonomiju napajanja, ali bolji UPS-ovi imaju mogućnost spajanja dodatnih setova akumulatora, te je bolje kupiti tačno ono što vam treba. U specifikacijama ćete često primetiti da se koriste jedinice VA a ne W, kao i pojam „faktor snage“, broj manji od 1. Pojednostavljeno rečeno, imate ukupnu snagu koja je u VA i čine je aktivna snaga u W i reaktivna u Var (volt-amper-reaktivno). Pomnožite snagu u VA sa faktorom snage i dobićete koliku snagu u W možete dobiti iz uređaja.

UPS i drugi uređaji

Bitan je i oblik signala koji generiše inverter u UPS-u. Može biti prava sinusoida, koja je odlična za sve primene, a naročito je važno ako se koristi za napajanje elektromotora i vrlo osetljive opreme. Za druge primene, kao što su prekidačka napajanja kompjutera, dovoljna je simulirana sinusoida.

Ako imate neki oblik lokalnog centralnog grejanja, znate da je potrebna pumpa za vodu da bi sistem funkcionisao. Štaviše, može biti opasno ako ste založili kotao a pumpa prestane s radom. Zato je dobro imati rezervno napajanje koje će uskočiti kada je potrebno. Za tu namenu postoje uređaji, UPS-ovi, koje spojite na olovni akumulator automobila i koji ga puni, a kad je potrebno, iz njega preko invertera napaja pumpu. Ovde treba da vodite računa kakvog je oblika izlazni napon invertera.

Pomenimo i generatore struje na tečno gorivo ili gas. Oni imaju neku inerciju pokretanja, te se obično koriste u sprezi s UPS-om. U tom slučaju obratite pažnju da je kontrola napona generatora dovoljno pametna. Najgori scenario je da ste pokrenuli generator, UPS je dobio napajanje i prelazi na njega. Dolazi do pada napona i UPS reaguje prelaskom na bateriju, generator se rastereti, podigne napon, UPS prelazi na to napajanje, generator ne reaguje brzo, pada napon… i tako ukrug. Druga mana generatora su buka i zagađenje te nisu pogodni za primenu u stanovima. Tu se vraćamo na velike litijumske akumulatore koje možete imati u kući i bez solarnih panela.

Struja na sunce (Besplatno izdanje)

Lična zaliha energije može biti značajna u nadolazećem vremenu kada će cena struje zavisiti i od toga odakle je dobijate. Recimo da će struja iz „zelenih izvora“ biti jefti­nija ili ćete se vi bolje osećati kada je koristite, pa je vredna mogućnost da je „povučete s mreže“ kada je ima i sačuvate za kasnije. Kada to iskombinujete sa sopstvenom proizvodnjom iz solarnih panela i zamenom svih rasipnih potrošača, možete sebi reći da ste ekološki svesni, što ima svoju, često ne malu cenu. To ne treba da vas obeshrabri jer su i mali koraci vidljivi, naročito kad napravite puno takvih koraka.