Svet čine male (Internet) stvari
Internet of Things je pojam koji ćete sve češće sretati, a označava pojavu ili tendenciju da baš sve može da se poveže na Internet i kontroliše preko Interneta
I dok u našim radnjama još uvek ne možete da nađete „daljinski prekidač za sijalicu“, koplja se lome uglavnom oko prevoda najnovijeg „hajpa“. Umesto rogobatnog doslovnog prevoda „Internet stvari“, mi ipak predlažemo termin „povezane stvari“. Ili „umrežene stvari“, ako tako više volite, jer će mnogi uređaji biti povezani RFID‑om, NFC‑om, Bluetooth‑om i ko zna još čime, a tek posredno s Internetom. To je bila „dnevna doza internetske filosofije“, a sada pogledajmo šta ovaj pojam zaista označava.
Sve u svemu – IoT
U najširem smislu reči, IoT zaista obuhvata toliko različitih uređaja da ih se teško i prisetiti. Čak nije ni uslov da budu povezani – IoT su čak i one stvari koje ostvaruju bilo kakvu interakciju s Mrežom. RFID narukvica s kojom ćete ući na neki od popularnih letnjih festivala je IoT, iako je povezana samo dok prolazite kroz kapiju ili dok je očitavaju na neki drugi način, da bi saznali da li ste pozvani.
Na drugoj strani, IoT može da bude i veoma komplikovan sistem poput samohodnog vozila, pametne kuće, čitave proizvodne trake ili saobraćajnice u kojoj je uz pomoć umreženih stvari regulisan saobraćaj. Naravno, srazmerno kompleksne umrežene stvari uvek se sastoje od prostijih umreženih stvari, a stručnjaci koji su već proglasili petu industrijsku revoluciju IoT koncept već proglašavaju za infrastrukturu sledeće informaciono‑komunikacione revolucije.
Ako pogledamo kvantne činioce povezanih stvari, oni se mogu podeliti na informatore, senzore i aktuatore. Informatori su najjednostavniji i oni najčešće izlaze iz okvira povezanih stvari, utoliko što ne moraju uvek da budu povezani. Pomenuta RFID narukvica je tipičan primer, ali IoT informator može da bude i znatno komplikovaniji – na primer, daljinski kontrolisani displej ili bilbord. Informatore neki i ne smatraju IoT elementima, jer strogo uzevši, oni ipak imaju neku interakciju s ljudima pa ih i na osnovu toga mnogi teoretičari izuzimaju iz povezanih stvari.
Posmatraj i upozoravaj
Senzori su neosporni deo IoT sveta, pod uslovom da su povezani. Očitavanje raznih vrednosti je suštinski zadatak povezanih stvari. Počevši od prostih veličina koje su svima zanimljive, kao što su temperatura ili vlažnost vazduha, preko malo sofisticiranijih, kao što su nivo zagađenja vazduha ili čak stepen prisustva neke specifične supstance u atmosferi ili u vodi, pa do brojača koji pokazuju stanje u saobraćaju ili broj posetilaca nekom tržnom centru ili bilo kom drugom prostoru. Senzori mogu da budu i vrlo specifični, a najveću raznovrsnost srećemo u kontrolama procesa ili proizvodnje, gde su uvek zaduženi da prate kako se nešto odvija i da upozore da li je nešto izašlo iz predviđenih ili standardnih okvira.
Ako tražimo najkontroverznije senzore, to su u implantirani senzori koji se već ugrađuju životinjama na farmama, ali i neki ljudi već imaju implantirane senzore. Najčešće služe za kontrolu zdravlja, poput onih za kontrolu rada srca ili za merenje glukoze (šećera) u krvi, ali već smo stigli do takvog stepena razvoja da postoje i implantirana pomagala koja elektronski pomažu slabovidima (čak i slepima), da vide. Još kontroverzniji su oni implantirani senzori koji nam nisu neophodni za zdravlje ili korekciju naših mana, a koje nam sve češće predlažu razni proizvođači. Tehnološka nadogradnja humanoida ipak ostaje za neku narednu priču.
Preduzmi ili izvrši
Aktuatori su IoT stvarčice koje na kraju treba da preduzmu nešto, bilo po zapovesti čoveka, ili kao posledica očitavanja senzora. Banalan primer je podizanje rampe na parkingu kada u automat stavite karticu na kojoj piše da ste uredno platili troškove. Malo teži primer je češće i duže paljenje zelenog svetla na semaforu ako senzori detektuju frekventniji saobraćaj u ulici u odnosu na onu s kojom se ukršta saobraćajnica koja nas interesuje.
Kao i senzori, i aktuatori mogu da budu komplikovaniji… mnogo komplikovaniji. Aktuator može da bude sistem za podizanje i spuštanje vodenih ustava na branama da bi omogućio prolazak brodova. IoT sistemi mogu da budu veoma komplikovani, a jedan od primera je Smart Grid – inteligentna elektroenergetska mreža u koju su priključeni raznorodni sistemi za proizvodnju, distribuciju i potrošnju električne energije. Njihovo usaglašavanje i regulacija koja omogućava da se što više koriste obnovljivi izvori energije ili jeftiniji izvori energije ili bilo koja kombinacija, predstavljaju jedan od najkomplikovanijih IoT sistema.
Sigurno ste svi barem čuli za pojmove „pametne kuće“ i „pametni gradovi“. I to su IoT sistemi, baš kao što su svi prototipi autonomnih vozila koji se trenutno ispituju, takođe povezane stvari. Primera bismo mogli da nađemo zaista mnogo, a „štreberi“ (poput moje malenkosti) kojima je teretana strana reč i koji vole da definišu pojmove, povezane stvari definišu kao neodvojivu mešavinu hardvera, softvera, podataka i servisa. Ovi uređaji su u stanju da sakupljaju korisne podatke uz pomoć raznih tehnologija i samostalno razmenjuju podatke s ostalim sličnim uređajima.
„Human detected“
Kako je IoT raznovrstan svet, teško je klasifikovati podgrupe. Ipak, nameće se jedna od ključnih razlika IoT spravica i sistema. U gruboj podeli, možemo razlikovati dve ključne IoT grupe – jedna uključuje čoveka kao deo sistema (ili bar komunikacije), a druga je potpuno autonomna. Ni tu se svi ne slažu, jer postoje i oni koji tvrde da, u krajnjoj liniji, čovek uvek mora da učestvuje barem kao nadzorni organ i da ustanovi da li IoT sistem obavlja svoj posao onako kako je predviđeno.
Primera radi, savremena IoT mašina za pranje i sušenje veša je relativno autonoman sistem koji, kad je napredan, može sam da dozira deterdžent i omekšivač, količinu vode, brzinu centrifuge, trajanje pranja i sušenja u zavisnosti od količine i vrste veša. Čovek samo treba da posmatra monitorsku aplikaciju koja ga obaveštava o toku pranja i, eventualno, o mogućim greškama.
S druge strane, IoT frižider je duboko povezan s navikama korisnika, jer neko ipak mora da ubacuje namirnice u njega. Za početak, čovek mora da razmisli čak i pre nabavke takve spravice. Neće svaki IoT frižider imati isti broj i raznovrsnost komora i to zavisi od toga da li ste vegan, hrono ili neki treći korisnik, a frižider to ne može da zna unapred. Čak i najnapredniji sistemi ove vrste, koji su u stanju da od službe za dostavu sami naruče namirnice koje ponestaju, moraće da sačekaju „gazdu“ da te namirnice stavi u frižider.
Čak i tada, greška može da se potkrade. Na primer, da frižider panično naruči tuce jaja jer su ostala samo dva komada. Ako korisnik nije baš ljubitelj jaja, biće to neposredna greška jer će za mesec dana u frižideru i dalje biti dovoljno jaja, ali malo previše mućkova. IoT sistemi treba da uče, a nepodeljena su mišljenja da treba da budu podređeni zahtevima i navikama korisnika, grupe korisnika ili zajednice. Ljudske…
Pamet, trening ili nešto treće
U prethodnom izdanju našeg časopisa, naš uvaženi Emeritus je proklamovao da se računari (pa valjda i IoT sistemi) u budućnosti neće programirati nego trenirati. Zvuči veoma primamljivo, pa evo kako bi to trebalo da izgleda u praksi bliske budućnosti. Razmotrimo primer običnog termostata koji je povezan na sistem kućne klimatizacije.
Najprostija varijanta bi bila da korisnik sam odredi poželjnu temperaturu koju će sistem automatski da održava. Ali, ne lezi vraže, čak i kad je u pitanju samo jedan korisnik, možda mu neće prijati ista temperatura ujutro i uveče, dok jede za stolom ili se izležava kraj televizora. Naravno, sistem iz kamenog IoT doba bi zahtevao da korisnik sam reguliše temperaturu onako kako mu odgovara. IoT sistem budućnosti morao bi da prati kada to korisnik želi da poveća ili smanji temperaturu, da te podatke čuva, analizira i da sam počne da prilagođava temperaturu dobu dana, periodu aktivnosti korisnika i sličnim parametrima. Još pametniji sistem bi zahtevao od korisnika da se povremeno izjasni da li mu je toplo, hladno ili „taman“, i to najbolje glasom (ko će da traži tablet), te da tako brže uči i preciznije reguliše temperaturu.
Ne želimo time da vas obeshrabrimo kao trenera, ali čuvajte programere jer oni će ipak morati da napišu inicijalni program za svaki IoT sistem, kao i program koji će brzo učiti i reagovati. Jer, zamislite da vaš sistem klimatizacije s učenjem „krene“ od temperature od 86 stepeni Celzijusa. Mislite malo I o Tome.
Voja Gašić
