Utisak godine: Zašto čekam proleće

Sudeći po mom zimskom raspoloženju i navikama, u horoskopu sam verovatno medved. Ili barem mrmot koji svakog 2. februara izlazi iz svoje jazbine da bi procenio koliko će još trajati zima.

Prema narodnom predanju, ako mrmot vidi svoju senku na „Dan mrmota“, zima će potrajati. Ako senke nema, uskoro će stići toplije vreme. Pre nego što se upustimo u analizu proteklog varljivog leta, nije loše da navedemo neke zanimljivosti o toj tradiciji i istoimenom filmu. Proteklog februara navršilo se tačno 30 godina od kada je Bill Murray maestralno preispitivao svoj život i lična načertanija proživljavajući iznova isti dan u istoimenom filmu (Groundhog Day). Mi slavimo sličan, a opet drugačiji Déja Vu, takođe već 30 godina…

Zanimljivo je da je ovaj običaj nastao u Nemačkoj, ali se za prognozu pitao jazavac. U potrazi za boljim životom, običaj je prenesen na severnoamerički kontinent, a u nedostatku jazavaca, problem je delegiran ondašnjim mrmotima. U našim krajevima, za sličan meteorološki AI redovno se konsultuje čuvena mečka Božana, o kojoj nema mnogo navoda na Internetu, čak ni na Vikipediji. O filmovima da i ne govorimo.
O svemu ovome na TikTok-u ljubitelji ove famozne društvene mreže neće saznati ništa, ali možda se neko od njih ipak zezne i pročita ovo, makar pod dejstvom psihoaktivnih supstanci.

When I’m Sixty-Four…

Sledeća godina donosi mi dane kada bi trebalo da lamentiram nad svojim životom, ali ja uvek žurim ispred svog vremena. Kao i svake godine, dogodile su se neke ružne stvari koje treba što pre zaboraviti, ali i neke lepe stvari. Od onih lepih, izdvojio bih da su deca zbrinuta i da napreduju koracima o kojima sam ja mogao samo da sanjam. Obojica „teraju“ AI – jedan u genetici i bioinformatici, a drugi na berzi i u investicionim fondovima. Tako je, zdravlje i pare su najvažniji, a meni je to nekako promaklo u sopstvenom razvoju.

Moje opsesivno-kompulzivno naručivanje sa Ali-ja rezultovalo je neprebrojivim skupom svičića, spliterčića, senzorčića, komutatorčića, agregatorčića…

Ja se uglavnom bavim „sitnim kućnim poslovima“ što se svodi na to da se obezbedi dovoljno računara, dovoljno ekrana, dovoljno Interneta (sve redundantno), dovoljno storidža, kako lokalnog, tako i onog u cloud-u, laku razmenu svega što, na radost moje tašte, uključuje i „projektovanje“ bilo kog sadržaja na bilo koji ekran u kući. Umesto da ide po kući i prepričava priče iz doba Marije Terezije ili Elizabete Bavarske (poznatije kao Sissi), ona ostrašćeno bindžuje i upoređuje serije o njima.

Nevolje u raju

Povremenu poteškoću predstavlja najbolja supruga na svetu koja i najmanje promene u kući doživljava kao konačnu svetsku kataklizmu, ali mi je nedavno odala javno priznanje za osvetljenje na ulaznim stepenicama koje se automatski pali, baš na odgovarajućoj udaljenosti kad ona nailazi i to samo uveče i noću. I sve to uz štedljivo LED osvetljenje.

Siguran sam da moja sitničavost utiče na to da bi sve moglo da se reši i jednostavnije, ali moje opsesivno-kompulzivno naručivanje sa Ali-ja rezultovalo je neprebrojivim skupom svičića, spliterčića, senzorčića, komutatorčića, agregatorčića… Šta ću, kad je sve jeftino, pa se za desetak evra raduješ čitav mesec, a nije ti ni žao što polovinu od toga pohraniš u kutiju kao neupotrebljivo – ili ne radi dobro, ili ne radi ono što bi trebalo, ili ne radi ono što sam ja očekivao da radi. Nezadovoljstvo radnika izvesnog javnog preduzeća je malo prekinulo ovaj moj kontinuitet opametnjavanja mikrokosmosa, ali nadam se najboljem kad napunim te 64…

U priču su se umešale i mlađe generacije, pa su tu neki roboti usisivači, pametni prečišćivači i lampe. I dok ja uspešno savladavam mandarinski koristeći Sonoff, Tuya i slične softvere, mlađi su pragmatičniji. Junior se opredelio uglavnom za Xiaomi jer – jedna je aplikacija za sve, a pored odličnog hardvera, ova kompanija je sposobna da napiše i pristojan softver i priloži pristojno uputstvo na engleskom. Dobro, koristi i neke filtere za vodu koji nisu pod softverskim nadzorom. Svi ukućani za tu filtriranu vodu tvrde da je mnogo ukusnija, barem koliko jedna tečnost bez mirisa i ukusa to može da bude. Ja ne znam, u vodi ribe rade „one stvari“ pa mi je malo neprijatno i nerado je pijem, uopšte…

Auto, EVe me

Povremena potreba da se izađe iz zone komfora ipak zahteva da se negde pokrenemo, a bogami i da se ode malo dalje zarad nekih (neostvarenih) gastarbajterskih ambicija i snova. I gle čuda – „svet se menja i više nikada neće biti isti“, kako je lepo primetio Gandalf.

Najpre, nešto o električnim vozilima. Moj najveći problem je EV domet. Realno, domet s jednim punjenjem je obično značajno niži od onoga što je navedeno u specifikacijama proizvođača. Uzalud svi brzi autoputevi, ako morate da stanete 10 puta da biste „natankovali akumulatore“. Ni čekanje na punjenju nije prijatno, pa iako se to vreme značajno smanjuje, vreme čekanja da dođete na red za punjenje se može smanjiti samo drastičnim povećanjem broja brzih punjača. Sve to odnosi mnogo živaca i vremena, a vreme je valuta vrednija od bilo koje kriptovalute.

I protivnici i zagovornici električnih automobila pozivaju se na energetsku efikasnost koja je i upitna i relativna. Lepo je „zujati“ U EV-u, ali stoji da je izvesna količina neobnovljive energije, (verovatno i nesrazmerno velika) utrošena da se proizvedu punjači, debeli kablovi (velika amperaža…), solarni paneli, baterije i ko zna šta još. Sve dok obnovljivu i samoodrživu energiju ne sipamo direktno u EV, cela priča nema mnogo smisla. Baš kao i EV punjači koji se napajaju dizel agregatima. Zašto ne jednostavnije i brže – direktno u rezervoar?

Druga stavka je konverzija energije, a jedna od prvih stvari koju naučite kao student energetike na ETF-u
je da svaka konverzija energije nosi i neki gubitak. Možda vam se iz prethodnog čini da sam protivnik električnih automobila, ali nisam. Jednostavno, ta tehnologija još nije sazrela i sasvim je moguće da je u ovom trenutku i energetski neefikasnija dok se pomenuti problemi ne reše ili ih vreme samo reši na svoj način.

Mali, a pametan

Ko me bolje poznaje, zna da volim male automobile jer (skoro) nikada ne jurim. Kako su naše ovogodišnje aktivnosti uključivale malo dalje destinacije od uobičajenih nacionalnih letovališta, odlučili smo se da kombinujemo avio-prevoz do Atine, a onda dalje iznajmljenim autima.

Tako sam stekao veoma lepe utiske o hibridima, mada ih nije tako lako dobiti. Iz nekog razloga rent-a-car kompanije se i dalje većinski opredeljuju za tradicionalne fosilne pogone. Uprkos tome, vozila se obnavljaju redovno i teško da će vam zapasti neki model koji je i dan stariji od dve godine. Tako sam se u nekoliko navrata s užasom uverio šta ja to vozim kod kuće. Da ne dužim, auti sami staju kad neko ispred vas naglo zakoči ili kad „izleti“ pešak. Sami održavaju brzinu i traku u kojoj se krećete, kamere pomažu da se lako parkira unazad, što je najbolja supruga na svetu ocenila kao najznačajniji pronalazak u istoriji čovečanstva još od pronalaska vatre i točka.

Automobili sami staju kad neko ispred vas naglo zakoči ili kad „izleti“ pešak, sami održavaju brzinu i traku u kojoj se krećete, a kamere pomažu da se lako parkira unazad…

Mojoj „nerdovštini“ su se ipak otvorile oči tek kad sam upoznao Android Auto. Na poslednjoj seansi upoznao sam najnoviju verziju 11, iako stručnjaci na tom polju tvrde da nema značajnih promena u odnosu na verziju 10.9. Elem, ne treba vam više kabl (čak ni inicijalno), sve se lepo samo i bežično uveže, podesi i prilagodi vama – ukoliko na autu i na telefonu umete da izaberete stavke koje vama odgovaraju. Pored nesumnjive pomoći u vožnji, više nikada nećete morati nikoga da pitate gde da vozite, gde je pumpa, restoran, prenoćište… Pogotovo na jeziku gde se vaša znanja bezmalo završavaju s rečima ευχαριστώ i παρακαλώ.

Ne mogu verodostojno da vam prenesem svoje oduševljenje jer sam bio prilično nepripremljen, a još ne znam kao se screenshot-ovi „čupaju“ s ekrana auta, ali ako me posluži zdravlje i novčanik, obećavam da ću u dolazećoj godini pokušati da vam predstavim barem nešto od toga. Eto, komšija je letos prodao svog Golfa „keca“; samo da ja prodam svoj Atos i oslobodismo dva parking mesta u okupiranom Zemunu. Za nešto novo, a šta bi drugo…