Wi‑Fi šeste generacije

Razvoj 802.11 protokola tokom godina nije se mnogo promenio, a primarno je bilo povećanje brzine sa svakom novom verzijom. Ta brzina se odnosila i na povećanje propusne moći (veće brzine transfera), ali i na veću brzinu prebacivanja komunikacije sa uređaja na uređaj, a upravo tu leži problem svih prethodnih 802.11 standarda. Šta donosi novi 802.11ax ili Wi‑Fi 6?

Jedno od ubedljivo najčešćih pitanja koje svi imaju kada se iz bilo kog razloga pojave u nekoj novoj sredini jeste: „Koja je lozinka za Wi‑Fi?“ Bežično povezivanje mobilnih telefona sa Internetom postalo je toliko neophodno da, ukoliko nema Wi‑Fi konekcije, to prerasta u skandal. Tako se od momenta nastajanja prvog IEEE 802.11 standarda još 1997. godine, kada su ljudi tek počeli da budu svesni postojanja računara i Internet komunikacija, došlo do toga da „svakodnevni opstanak“ bude (po)vezan s Wi‑Fi konekcijom.

Kritična situacija je kada se nalazite u inostranstvu, pa je traženje neke „javne“ mreže obavezna aktivnost. Sigurno ste primetili da sve iole otvorene (potpuno otvorene ili s lako dostupnom lozinkom i sistemom logovanja) Wi‑Fi mreže imaju određenih problema s brzinom i očuvanjem same konekcije. Razlozi za ovo mogu biti razni, ali bar jedan od njih ide na račun Wi‑Fi standarda.

Do sada…

Princip rada aktuelnih Wi‑Fi rutera je da oni mogu da komuniciraju samo s jednim uređajem u nekom trenutku, pa se nakon isporučivanja određenih paketa ruter mora prebaciti na sledeći uređaj, pa na sledeći, i tako u krug. Ograničenja ovakvog sistema rada sasvim su jasna, jer ruter uvek mora da odvoji kompletan kanal komunikacije (i ceo bandwidth protoka) za komunikaciju s jednim uređajem, bez obzira na to koju količinu podataka treba prebaciti.

Pored značajnog povećanja brzine i broja konekcija, stiže i novi WPA3 protokol i povećava sigurnost podataka koji se šalju kroz mrežu, posebno u uslovima velikih javnih mreža

Zbog brzine koju obezbeđuju 802.11ac pa i 802.11n standardi, ovaj problem u manjim okruženjima gde Wi‑Fi ruter opslužuje tek nekoliko uređaja nije toliko primetan. Međutim, kada broj uređaja povezanih na Wi‑Fi ruter pređe deset, već se mogu primetiti usporenja, iako zahtevana brzina protoka nije ni blizu teorijskog maksimuma.

Primera radi, već kada TV koristi neki 4K stream koji zahteva dosta protoka, može se primetiti slabiji odziv na ostalim povezanim uređajima koji zahtevaju malo više protoka. Isto važi i kada u nekoj kancelariji više od deset ljudi pokušava da gleda neki video, preuzima neke fajlove ili šalje neki veći e‑mail, jer princip komunikacije samo s jednim uređajem u nekom momentu važi i za upload i download podataka.

Jasno je zbog čega maksimalne reklamirane brzine na ruterima u realnosti nisu moguće, ali i zašto je Wi‑Fi tako spor u iole većim javnim mrežama? Dobar primer je običan restoran, gde sedi određen broj ljudi i svi žele da zakače svoj telefon na Wi‑Fi koji, gle čuda, baš sporo radi. Bilo je krajnje vreme da se ovaj problem reši, jer su mobilne mreže postale brže i pouzdanije za transfer podataka (ali i skuplje).

Sada…

Na ovaj problem kreatori Wi‑Fi protoka počeli su da obraćaju pažnju tek nakon predstavljanja 802.11ac standarda. Nakon toga pojavila su se proširenja kroz MU‑MIMO tehnologiju, odnosno Multi User – Multiple Input, Multiple Output sistem. Primena ove tehnologije omogućavala je ruterima da naprave više simultanih konekcija sa uređajima (koji imaju MU‑MIMO kompatibilan Wi‑Fi kontroler), što definitivno povećava brzinu rada ali uz neka nezgodna ograničenja. 802.11ac MU‑MIMO ruteri mogu (u zavisnosti od modela) da naprave samo dva do četiri kanala za komunikaciju. Uređaji koju su blizu jedan drugom moraju da koriste isti kanal, pa se lako dolazi do situacije da je jedan kanal zagušen dok je drugi slobodan ali ne može da se iskoristi.

Drugi veliki problem je da se sve ovo odnosi samo na download, što znači da za upload podataka Wi‑Fi ruter opet mora posao da obavlja na stari način, jedan po jedan uređaj. Za kućne i SOHO uslove, ruter 802.11ac sa 4×4 MU‑MIMO podrškom predstavlja dovoljno dobro rešenje, pa nešto više od toga za sada nije potrebno tražiti. U redu, ali šta ćemo sa svim ostalim situacijama? Tu konačno nastupa Wi‑Fi 6.

Šta je onda Wi‑Fi 6 i u čemu se razlikuje od onih 802.11 oznaka? Neki ekstremno veliki marketinški stručnjak iz Wi‑Fi Alliance grupe (koja zajedno sa IEEE kreira Wi‑Fi standarde) došao je do ideje koja za milion godina ne bi pala na pamet svim ostalim ljudima na svetu. Zaključak je bio sledeći: oznaka 802.11 s još dva slova previše je komplikovana i zbunjuje ljude, pa bi bila dobra ideja da se to zameni jednim brojem. Tako će se od sada 802.11ac zvati još i Wi‑Fi 5, 802.11n je Wi‑Fi 4, a najnoviji 802.11ax standard postaje Wi‑Fi 6. Kakva neverovatna ideja! Ekspert koji je ovo napravio zaslužuje barem milion dolara bonusa. Do ovako revolucionih i nikad viđenih ideja ne dolazi se baš svaki dan.

U budućnosti…

Ono što je stvarno revolucionarno (iako je ideja na sličnom nivou kompleksnosti) jesu mogućnosti koje 802.11ax, ili sada Wi‑Fi 6, donosi. Stvar broj jedan je mogućnost uspostavljanja mnogo više simultanih konekcija s raznim uređajima, a da to uključuje oba smera komunikacije (upload i download). Stvar broj dva je primena OFDMA (Orthogonal Frequency Division Multiple Access) tehnologije. To je mogućnost rutera da deli kanale i organizuje propusnu moć prema proceni potreba trenutno aktivne komunikacije.

Na primer, za rad aplikacija društvenih mreža potrebno je mnogo manje protoka nego za reprodukciju videa, pa ruter može efikasno da rasporedi svoju propusnu moć kako bi svaki povezan uređaj dobio adekvatnu količinu protoka. Da bi se redukovali problemi prezasićenog etra, Wi‑Fi 6 uvodi još jednu prostu ideju koja se zove BSS Coloring. Tako korisnik rutera može da obeleži svoju mrežu određenom „bojom“, kao i sve uređaje koje želi da budu povezani. Ruter će „slušati“ samo te uređaje, bez obraćanja pažnje na sve okolne druge uređaje koji emituju Wi‑Fi signal i na taj način se omogućava brža i bolje konekcija. Još jedan bitan detalj jeste to da Wi‑Fi 6 podržava i 2,4 GHz frekvenciju rada (a ne samo 5 GHz), što znači veći domet uz upotrebu svih navedenih novih stvari, ali i upotrebu beam‑forming tehnologije koja omogućava usmeravanje signala i potencijalno još većeg dometa.

Iza granica…

Sve ove tehnologije koje čine Wi‑Fi 6 standard omogućavaju drastično poboljšanje rada bežičnih mreža u svim mogućim uslovima. S rastom broja IoT uređaja, kao i količine uređaja koji zahtevaju Internet konekciju, ovakvo poboljšanje 802.11 standarda bilo je apsolutno neophodno. To važi i kada ne pominjemo povećanje teorijske maksimalne brzine. Jasno, Wi‑Fi 6 je brži i nudi teorijski maksimum od 9,6 Gbps u odnosu na 3,5 Gbps kod Wi‑Fi 5 standarda (802.11ac), ali sama brzina, pored svega ostalog, i nije toliko bitna.

Ono što će sigurno biti značajnije od brzine jeste povećanje sigurnosti mreža, jer Wi‑Fi 6 posle dugo vremena donosi unapređenja u bezbednosnom protokolu (Wi‑Fi Protected Access), pa na scenu stupa WPA3. Ovaj novi protokol povećava sigurnost podataka koji se šalju kroz mrežu, posebno u uslovima velikih javnih mreža (koje su u današnje vreme sigurnosna noćna mora), pa će Wi‑Fi 6 u ovakvim situacijama omogućiti ne samo ogromno povećanje performansi i efikasnosti nego i veću sigurnost. Od aerodroma do restorana, velike mreže moći će da opsluže mnogo veći broj uređaja. Biće mnogo više srećnih korisnika Wi‑Fi mreža.