Zaposleni u eri korona virusa

COVID-19 je globalno posmatrano trenutno tema broj 1 u bilo kojoj oblasti života. Ta tema nas je sve toliko preokupirala da bi dolazak vanzemaljaca na Zemlju trenutno prošao prilično nezapaženo. Corona virus je, pre svega, zdravstvena tema i zaustavljanje daljeg širenja corona virusa i nalaženje leka je trenutno verovatno univerzalna želja svih nas.

Pored svoje zdravstvene komponente, corona virus ima i svoje brojne druge komponente (pravne, ekonomske, sociološke, itd) koje, iako manje bitne, ipak nisu potpuno nebitne. Praktično, ono što se događa pred nama je jedan neplanirani reality program, gde smo svi na početku bili publika ali smo vremenom posredno ili neposredno, protiv svoje volje, postali istovremeno i učesnici. Dok slušamo ili čitamo vesti, mi smo publika, kada na dnevnoj bazi krenemo da se bavimo našim poslovima (nezavisno koja profesija je u pitanju) mi polako postajemo učesnici.

Neposredno nakon što su se u regionu pojavili prvi slučajevi corona virusa, te nakon što su nadležni organi počeli da donose odluke o ograničenim okupljanjima ljudi i preporukama poslodavcima da zaposleni treba da rade od kuće, počela su da se javljaju i konkretna radno pravna pitanja. Pitanja su imala svoju gradaciju na sledeći način:

1. Tehnička pitanja: pitanja koja ne utiču značajno na prava zaposlenih (npr. da li je za rad od kuće neophodan aneks ugovora o radu ili poslodavac može samo da donese odluku?)
2. Konkretnija pitanja: pitanja koja za posledicu mogu da imaju manja prava zaposlenih (npr. da li poslodavac može da pošalje zaposlene na neplaćeno odsustvo? Koja je procedura za uvođenje rada sa nepunim radnim vremenom?)
3. Suštinska pitanja: pitanja koja za posledicu mogu da imaju prestanak radnog odnosa (npr. da li zaposlenom može da prestane radni odnos tokom vanrednog stanja? Koja je procedura za prestanak radnog odnosa usled tehnološkog viška, koliko iznosi zakonska otpremnina? Šta se događa ukoliko 1.4. kompanija nema na računu sredstava da isplati plate zaposlenima?)

Svako pitanje je legitimno pitanje, može da se postavi i postavlja se i kada nema corona virusa ali je intenzitet i učestalost bitno sličnih pitanja jasno vodilo do zaključka da je corona virus počeo da nagriza kompanije i da su kompanije (tj. poslodavci) primorani da stave na sto sve moguće opcije u vezi sa poslovanjem, pa i pitanja koja se tiču zaposlenih i njihovih prava i obaveza u postojećoj situaciji.

Svako pitanje ima i svoj odgovor, manje ili više zadovoljavajući za onoga ko pitanje postavlja. Ono što je specifično u ovom trenutku je da bitno slična pitanja postavljaju i globalne kompanije, i investicioni fondovi, i porodične kompanije i mali preduzetnici.

S obzirom da je moje uže polje interesovanja poslovanje porodičnih kompanija, kroz razgovore sa porodičnim kompanijama sam i ranije tražio odgovore na neka pitanja za koja mislim da su bitna i za ovo što nam se događa danas, ali i za ono što će nam se događati sutra, a tiču se:

• Liderstva osnivača
• Međusobnog poverenja između poslodavaca i zaposlenih
• Uloge i značaja zaposlenih u porodičnim kompanijama
• Da li su poslodavac i zaposleni na suprotnim stranama?

Liderstvo je ono što izdvaja osnivače u porodičnim kompanijama u odnosu na akcionare velikih kompanija i/ili pasivne investitore. Naime, svako ko ima novca može da bude akcionar Apple-a ili Amazon-a, ili može da bude pasivni investitor u manje ili više uspešnoj kompaniji. Ali svako ko ima novca ne mora istovremeno da bude lider. Osnivač mora da bude i jeste lider – vođa kompanije pa i svih zaposlenih!

Značaj zaposlenih u porodičnim kompanijama je ogroman. Nedavno sam čuo jednog osnivača, suvlasnika velike proizvodne kompanije (sa izuzetnom vrednom imovinom, proizvodima i tržištem), kako pred svojim zaposlenima kaže “Sve što vredi u ovoj kompaniji su zaposleni.” Takve izjave nisu kurtoazne, već predstavljaju izraz najdubljeg poverenja i međusobnog poštovanja između poslodavca i zaposlenih.

Iako se često, na tabloidan način, potencira klasna borba između obespravljenih zaposlenih i beskrupuloznih “privatnika”, tvrdim da je u svakodnevnici mnogo više porodičnih kompanija (i kompanija uopšte) i zaposlenih koji ne doživljavaju jedni druge kao suprotstavljene strane, već kao entitete koji u simbiozi zajednički stvaraju vrednost koja prevazilazi prostu reprodukciju i mesečnu platu.

Gornji utisci i iskustva dobijaju potvrdu i u doba corone – apsolutno svim osnivačima je bitno da obezbede nesmetanost poslovanja svojih kompanija a da to ne bude na štetu zaposlenih. To su želje koje će morati da nađu svoje utemeljenje u realnim okolnostima, koje se menjaju iz dana u dan a konačan rezultat trenutno niko ne sme da prognozira.

Imajući u vidu činjenicu da osnivači žele da sačuvaju sva moguća radna mesta, a da je istovremeno rezultat borbe sa “nevidljivim protivnikom” trenutno i nevidljiv i nepredvidiv, moguće je da je upravo ovo trenutak kada i zaposleni i poslodavci moraju da krenu jedni drugima u susret i da otvorenom komunikacijom dolaze do modela koji će biti održiv. Uz svo uvažavanje prava zaposlenih iz ugovora o radu ili zakona, ukoliko poslodavci ne budu imali novca da im isplaćuju zarade mnoga od (ili sva) prava zaposlenih će ostati “mrtvo slovo na papiru”. Stoga je celishodnije objektivno sagledati situaciju i ukoliko je moguće kvantifikovati i predvideti efekte corona virusa u mesecima koji su pred nama, nego se slepo držati nečega što je dogovoreno i ugovoreno u periodu kada su svetska ekonomija i ekonomije regiona beležile kontinuirano visok rast.

Često se u poslednje vreme postavlja i pitanje “šta zakon predviđa u ovakvim situacijama?”. Odgovor je – nijedan zakon nije predvideo da ceo svet može da stane! Zakoni su refleksija života i uglavnom nastaju kao rezultat praktične potrebe da se određeni običaji, opšteprihvaćene društvene norme i/ili društveni i prirodni fenomeni i njihove posledice kodifikuju i učine pravno obavezujućim. Teško je sa sigurnošću predvideti, ali realno je da se očekuje da će posledice corona virusa na radno-pravne odnose biti značajne i dugotrajne, te da će fleksibilni vidovi zapošljavanja dodatno dobiti na značaju. Takođe, do sada nedovoljno korišćen institut “rad od kuće” je silom prilika sada ušao na velika vrata u praksu i vrlo je moguće da će taj institut ili njegovi derivati u budućnosti biti zastupljeniji nego što su bili do sada.

Sve gore navedeno, kao i brojne druge teme, potrebno je što pre kandidovati za dijalog između nadležnih organa, poslodavaca i zaposlenih. Teret i trošak ove nesreće koja je zadesila ceo svet će neko morati da plati – najpravičnije bi bilo da svi na neki način snosimo teret. Ono što bi, van svake sumnje, bilo loše za preduzetništvo je da cenu corona virusa plate samo poslodavci i zaposleni iz privatnog (pogotovo, SME) sektora jer bi to dugoročno dodatno destimulisalo zaposlene da rade u privatnom sektoru, a pritisak na zapošljavanje u javnom sektoru bi verovatno postao neizdrživ.

Sve će se ovo jednog dana lane zvati, a do tada je potrebno očuvati poslovanje kompanija i reputaciju na tržištu, uključujući tržište rada. Zvuči jednostavno ali će biti teško, za mnoge, nažalost, i nemoguće pogotovo ako dijalog i otvorena komunikacija na relaciji poslodavac – zaposleni bude bezrazložno odlagana.

Autor: Milovan Zvijer, advokat, Partner u Four Legal i saradnik ASEE Centra za razvoj porodičnih kompanija