Zašto je budućnost veštačke inteligencije – emocija

AI (veštačka inteligencija) prolazi kroz svoju adolescentsku fazu. Snažna je, ambiciozna i sposobna za neverovatne stvari, ali sve više nailazi na određene „bolove u rastu“.

Može li veštačka inteligencija evoluirati zajedno sa ljudskim emocijama?

Neki analitičari tvrde da je razvoj AI trenutno usporen zbog „nestašice podataka“, loše povezanosti ili ograničenja u snazi obrade. Međutim, pravi razlog možda je jednostavniji: AI, kakvu poznajemo danas, nema osnovnu sposobnost da zaista razume nas, korisnike. Može da obrađuje informacije neverovatnom brzinom, da pravi fotorealistične slike i piše tečne tekstove, ali se i dalje muči sa emocionalnom inteligencijom. Ne zna kada je korisnik frustriran, dosadno mu je, anksiozan je ili umoran. Ne ume da prepozna trenutak kada treba da zastane, objasni drugačije ili promeni pristup. Kako se AI sve više koristi u emocionalno osetljivim oblastima kao što su obrazovanje, zdravstvo, mentalna dobrobit i mediji, ovaj emocionalni „slepi ugao“ postaje sve veće ograničenje.

Možda sledeći veliki skok AI neće doći iz više podataka ili brže obrade, već iz učenja kako da prepozna šta ljudi osećaju kada nešto ne funkcioniše. Emocionalno adaptivna AI neće samo „čitati upite“ – već će čitati atmosferu. Kombinovanjem facijalnih signala, praćenja pogleda, obrazaca ponašanja i fizioloških pokazatelja, sledeća generacija AI biće sposobna da nasluti kako se neko oseća i da prilagodi svoj odgovor u skladu s tim. Rezultat će biti AI koja zna kada da pritisne, a kada da se povuče – kada je neko spreman da uči, kada je mentalno preopterećen ili kada jednostavno nije „povezan“ s onim što se dešava. Ova promena – sa logike reakcije na emocionalnu svesnost – mogla bi biti ono što će konačno izvesti AI iz adolescencije u zrelost.

Brža AI ne znači i bolja AI

Navikli smo da merimo napredak AI kroz superlative: veći modeli, brže procesiranje, pametniji odgovori. Ali u toj trci za skaliranjem, zanemarili smo nešto suštinsko: ljudski kontekst. Model deset puta veći ne mora nužno dati bolji odgovor ako ne ume da prepozna da je pogrešno razumeo pitanje – ili da korisnik gubi strpljenje i treba mu „emotivno uvo“. Logička preciznost ne znači uvek i korisnost u datom trenutku. Kada se AI koristi u kontekstima u kojima su emocije bitne – kao što su učionice, klinike i duboki lični razgovori – sirova inteligencija nije dovoljna. Algoritam može brzo predložiti film na osnovu prethodnog gledanja, ali ne zna u kakvom ste raspoloženju baš sada. U tim sredinama ne radi se samo o isporuci informacija, već o tajmingu, tonu i emocionalnom kontekstu. U učionici, razlika između učenika koji napreduje i onog koji se isključuje često je u tome da li sistem ume da prepozna kada je učenik preopterećen.

U kontekstu mentalnog zdravlja, može biti korisno ponuditi strategiju suočavanja – ali šta ako je korisnik previše iscrpljen da bi to uopšte čuo? Tradicionalni AI sistemi nisu dizajnirani za to. Oni su optimizovani za izvršavanje zadatka, ne za povezivanje – i tu im se javljaju ograničenja.

Humanizovanje AI

Sledeći veliki korak u razvoju veštačke inteligencije neće biti brži modeli ili pametniji algoritmi, već emocionalna adaptivnost i kontekstualna svesnost. To podrazumeva dve ključne promene za budućnost AI:

Prvo, AI će biti u stanju da čita vaše lične signale u realnom vremenu – kada vi to dozvolite. Slično kao što korisnici Apple Watch-a dobijaju vredne uvide na osnovu pulsa, obrazaca sna ili aktivnosti, tako će „AI sa ljudskim kontekstom“ moći da detektuje tihe signale koje stalno šaljemo: brzinu treptanja koja ukazuje na kognitivni umor, mikroekspresiju koja otkriva zbunjenost, ili suptilni pokret oka koji pokazuje gubitak pažnje. Uz pravu kombinaciju senzora i modela, AI će moći da spoji emocije, raspoloženje i biometrijske signale u celovito razumevanje kako se osećate – i zašto.

Razumevanje obrazaca ljudskih emocija

Drugo, ovo razumevanje emocionalnih i ponašajnih obrazaca može se anonimno prikupljati kolektivno. Ovaj ogroman skup podataka omogućiće da veliki jezički modeli (kao što je ChatGPT) postanu prirodno više usmereni na čoveka u svojim odgovorima i odlukama. To znači da AI može bolje da se nosi sa širim spektrom situacija, čak i kada ne tumači signale u realnom vremenu. Reč je o ugrađivanju osnovne emocionalne inteligencije u AI, čime će svi interakcije postati intuitivnije i prilagođenije ljudskim stanjima i potrebama. Baš kao što dobar učitelj uspori kada vidi da su učenici zbunjeni, ili ubaci šalu kada oseti da im pada pažnja, emocionalno adaptivna AI će moći da se prilagodi u hodu – da ponovi korak, pojednostavi objašnjenje ili jednostavno napravi pauzu da bi vam dala prostora. To je pomak od AI koja reaguje na ono što kažemo ka AI koja odgovara na ono što osećamo.

Upotreba u stvarnim scenarijima

Ovakva AI otvara vrata za primenu u oblastima gde konvencionalni sistemi ne mogu da odgovore.

• U zdravstvu i wellness-u, može identifikovati emocionalne i fiziološke obrasce koji ukazuju na burnout, poremećaje raspoloženja ili rizik od moždanog udara, bez oslanjanja na subjektivne samoprocene.
• U igrama, može prilagoditi težinu ili tok narativa u realnom vremenu u zavisnosti od toga kako se igrač oseća, a ne samo šta radi.

Ono što sve ove primene povezuje jeste pomak od univerzalnog pristupa ka emocionalno odgovornim sistemima koji su u skladu sa ljudima. Pravi proboj neće biti u tome koliko AI zna – već u tome koliko AI zna nas.

Izvor: Techradar